Šta je skrivila Ljubica Muhić

Autoritarnoj vlasti i isto takvoj opoziciji nisu potrebni samosvesni ljudi nego ljudi za koje je država platila stranom vlasniku svako radno mesto. A to više liči na robovlasništvo nego na kapitalizam.

Verovatno jedan od najdužih štrajkova, a trajao je 252 dana, bio je onaj u izdavačkom preduzeću Prosveta. Prouzrokovala ga je loša privatizacija, gubici, rasprodaja imovine najstarije kuće na Balkanu, kašnjenje plata i do devet meseci. Štrajk je bio paradigmatičan iz više razloga: vodile su ga dve žene (Ljubica Stjepanović-Muhić i Mirjana Nardin), štrajkovali su radnici, ali ne i urednici, a štrajk su svojim potpisima podržali i mnogi Beograđani zabrinuti zbog propasti nekada ugledne kulturne institucije i zadivljeni retkom upornošću štrajkača.

Kao uobičajeni kolorit koji prati srpsku privatizaciju i u ovom slučaju ispoljila se nebriga države, pristrasnost Agencije za privatizaciju na strani novog „gazde“, umešanost ministara-političara koji direktno prete štrajkačima nastojeći da ih zbune i ponize. Štrajkači su tako u sendviču između razmetnog gazde i osiljenih predstavnika države. Na kraju, tu je i poslovična nezainteresovanost skupštinskog Odbora za privatizaciju kome su se obraćali radnici iz više oštećenih preduzeća, poput Jugoremedije. Što se Prosvete tiče, zaposleni su dobili antologijski odgovor da u njihovom slučaju ima isuviše politike.
Ljubica Stjepanović-Muhić je predsednica skupštine akcionara i predsednica Samostalnog sindikata Prosvete. Ona smatra da je normalno da se imovina izdavačke kuće sa velikom tradicijom ne rasipa i ne rasprodaje. Zbog toga je prvi otkaz „zaradila“ još 2003. godine, pošto ju je tadašnji direktor Milisav Savić optužio za iznošenje poslovne tajne u javnost. A tajna je bio manjak od dva miliona dinara (knjige su poklanjane kao Alajbegova slama) za koji je Ljubica prikupila dokaze i poslala ih nadležnima. Sva sudska ročišta završavana su u njenu korist i sudskom odlukom ona je vraćena na posao. Privatizacija 2009. godine donosi nove probleme. Dejan Pantović, vlasnik knjižara Mamut kupuje Prosvetu, i to novcem koji je dobio od Fonda za razvoj. Uprkos tome što je kasnio sa otplatom kredita, što je počeo da rasprodaje imovinu preduzeća i da ne isplaćuje plate i što je prodaja opala za 63 odsto, Agencija za privatizaciju ne raskida ugovor sa Pantovićem. Tadašnji ministar Nebojša Ćirić izričito izjavljuje da „nema raskida ugovora“, dok Mlađan Dinkić štrajkačima govori kako je „upravo razgovarao sa predsednikom Tadićem i da je zauzet čvrst stav da se ugovor ne raskida. Predlažem da radite, inače ćete svi odgovarati“. Dolazila je i Gradska inspekcija rada i prebrojavala štrajkače po spisku uz pitanje „da li vi štrajkujete“. Pritiskali su i Pantović i njegovi advokati, a u listu Pravda izjavio je da se „neke gospođe iz sindikata“ bune i da štrajkači ne znaju da više nema Tita i samoupravljanja. Ali ako je prošlo vreme samoupravljanja, ne znači da je došlo vreme mamuta. Oni su izumrli, kao i Pantovićeve knjižare, u čiju je dugovečnost Mlađan Dinkić verovao, da li zato što ne zna razliku između izdavaštva i knjižarstva, ili mu je strano sve što je knjiga, čim je radnike Prosvete uveravao rečima „ako (Pantović) ume da vodi knjižaru Mamut, znaće i da vodi Prosvetu“. Ugovor o privatizaciji je najzad raskinut.
Upropaštena Prosveta sada ima novog direktora i privremenog zastupnika kapitala koji već najavljuje stečaj. Ljubica je i od nove garniture dobila pretnju otkazom i sada čeka da joj bude uručen. Desilo se naime, da je Ljubica za vreme Sajma knjiga otkrila da se fiskalna kasa izbegava i da se računi pišu na blokovima, i čak prepravljaju. I jedno i drugo je ozbiljan prekršaj. Ume-sto da bude nagrađena, Ljubica će dobiti otkaz zato što je neovlašćeno iznela dva bloka računa kao dokaz zloupotrebe. Već i sama optužba potvrđuje da Ljubica s razlogom nema poverenja u ljude koji su je optužili.

U poređenju sa prevarama od više stotina miliona evra kojima je zapljusnuta javnost, dva bloka računa mogu izgledati beznačajno. Isto tako i troškovi koje je Ljubica imala za vreme štrajka, kao što su 3.000 dinara svakog meseca za mobilni telefon i još troškovi za struju, pošto je u Prosveti sve bilo isključeno. „Mene je štrajk skupo koštao. Moj muž je iz svog džepa platio hiljadu evra, jer ja nisam primala platu, a i sada je već sedam meseci ne primam“, kaže Ljubica. Dok titani ratuju, u njihovoj senci ostaju bezimeni požrtvovani ljudi koji se odupiru represiji i pljački. U odnosu na titane, oni su mali. Mada se se sve više pokazuje da što je bogatstvo veće, čovek je manji. Ali to nije najvažnije. Razlika je u tome što ti „suvišni ljudi koji stalno nešto ometaju“, kako jednom prilikom reče sociolog dr Nebojša Popov, drže do nekih vrednosti kao što su važnost radnog mesta, sopstveno znanje o upravljanju preduzećem, svojina nad akcijama. Među onima koji su pokazali da najviše drže do sebe i svoje slobode nisu bili samo radnici Prosvete, već i oni iz Jugoremedije, Srboleka, Trudbenika. Upravo nad tim preduzećima sa spiska 24 sumnjivih privatizacija, koja su se najduže i najorganizovanije odupirala, nadvila se opasnost od stečaja. To znači da će radnici biti poslati na biro rada i da će izgubiti sva prava koja proističu iz akcija, pa i same akcije. Država ne želi da se bavi oporavkom određenih preduzeća niti ima nameru da u zaposlenima traži partnere. Radije po svetu traži „strateškog partnera“ iz inostranstva, ma koliko to koštalo. Nova vlast se opredelila za spektakularna hapšenja, a opozicija zamera da to nije dovoljno da se Srbija reši teškog balasta korupcije, ali dalje od toga ne ide. Autoritarnoj vlasti i isto takvoj opoziciji nisu potrebni samosvesni ljudi nego ljudi za koje je država platila stranom vlasniku svako radno mesto. A to više liči na robovlasništvo nego na kapitalizam. Osim toga, stečaj pokriva sve. Naročito greške koalicionih partnera koji se sele iz vlasti u vlast. Vlast se takođe nada da će stečaj nad nekim preduzećima sa liste iz Brisela možda zadovoljiti Evropu zaokupljenu svojim problemima.