Kad istina kasni

Vicko Krstulović: Memoari jugoslavenskog revolucionera - Dalmacija fragmenti historije 20.vijeka / Prvi tom 1905-1943. / Mostart - Buybook 2012.

Znameniti britanski državnik V. Čerčil koji je za svoja memoarska sećanja dobio Nobelovu nagradu u nekim beleškama primećuje da u istoriji niko nije počinio više pustoši od istoričara, pri čemu je dodavao da tako nastaju famozne „beline” - on je još dodavao zbog nekih učesnika istorijskim zbivanjima nikada nije kasno no biva i obrnuto. Memoari poznatog revolucionara V. Krstulovića kasne - on je najmanje kriv za to - a razlozi su mnogostruki. Stoga se može slobodno reći da ovi memoari nisu bitni za samu istoriju, već su bitni za ono kasnije, ono nakon događaja a posebnu vrednost imaju upravo danas. Nakon razorenja Jugoslavije u ludilu balkanskog nacionalizma '90-ih godina ovi memoari otvaraju čitav splet pitanja - a otvarali su ih i kada su bili skriveni u prelomnim trenucima razorene državne zajednice južnoslovenskih naroda. Tako je bilo nakon završetka NOR-a tako je bilo 1948. ili 1968. godine. Jednostavnije rečeno, tada su posebno nedostajali. Danas kada se istoričari „presabiru” nakon sloma

Splićanin V. Krstulović je uistinu legenda NOR-a i borac koji je sa čitavom porodicom bio učesnik rata - i uistinu krunski svedok.
Živeo je od truda svojih ruku kao „težak” i borio se o savesti i čvrstom uverenju protiv hitlerovskog varvarstva koje je lomilo Evropu. Još neke su napomene ovde nužne. Memoare pišu pobednici i uglavnom plaćaju dug svojoj pobedničkoj euforiji - ili poraženi s nekom vrstom osvetničke namere. Memoari V. Krstulovića nisu u tom smislu ni jedno ni drugo. Oni su svedočanstvo iz prve ruke kakvih malo ima, iako je literatura o NOR-u obilna. O samom svedoku nije nužno mnogo govoriti ni objašnjavati jer je uglavnom sve rekao bez zadrške - od rano je poznata njegova vizija jadranske Jugoslavije otvorene za svet. Dar strateških vizija je redak čak i u slučaju drugih vođa u ratu, ali je još dragocenije hrabro suprotstavljanje kultu ličnosti nespornog vođe J. B. Tita ali i brojnih njegovih sledbenika. Sa svojim Dalmatincima Krstulović lomi nemačku silu koja je bila kontinentalna pretnja, ali i sluganske „države” kakva je bila NDH. Prešao je Neretvu i gazio Sutjesku, ali iskušenja nisu bila samo u tegobama rata - on se suprotstavljao i A. Hebrangu ili V. Bakariću koji su početkom 1941.godine verovali da se sa „vitezom” Kvaternikom može nešto postići. Da se može legalizovati KPH u takvim uslovima. Svoje taktičke greške Krstulović ne krije, ali kobne strateške greške drugih plaćane su ogromnim žrtvama - smrt R. Končara, ubistva u Kerestincu. Sve je to ispričano do detalja, bez trunke sjaja legende kojom su pobednici kasnije hteli da grade posmrtne kultove. Hronološki dosledan Krstulović je memoarista iz čijih se svedočenja vidi da je kobno seme nacionalizma bilo posejano rano - još u toku NOR-a. On svedoči bez gneva čak i onda kada mu žele rasformirati diviziju Dalmatinaca koja je nosila ustanak. Ratnik i revolucionar je imao sluha da oseti i drugu stranu legende, posebno onakve kakvu su sebi stvarali neke partijske vođe - kazivanje o Koči Popoviću je istinska skica za portret kojeg još nema o njemu. A u Krstulovićevim kazivanjima o V. Nazoru ima stranica koje podsećaju na starog Sulustija ili Juvenala. Lično mu Krstulović daje svoj kaput da ga spasi i od zime u planinskim vrletima - i ljutim borbama - a Komadant Peko Dapčević u ledenoj noći - pod vatrom neprijateljskih mitraljeza - skida Nazoru čarape da mu nekako zagreje promrzle noge. Obični borci su dosledno poštovali „zakone i običaje rata” a Krstulovićevo držanje ima u sebi nečeg zaista viteškog. U tragičnim danima hroničar - borac je sačuvao mir i prisebnost i to čak i u trenucima kada je gubio svoje bliske borce pa i bliske članove porodice. Uistinu su ovo kazivanja ne samo za istoriju nego i za danas. To je vrlina ovog svedoka istorije, i to mu je davalo pravo da govori i kada su drugi ćutali. Krstulović je hrabar ali nikada nije pomišljao na venac pobednika, niti mu je do odličja bilo mnogo stalo - brojna je odbio, brojna su mu uskraćena neopravdano. Nije Krstulovićevo kazivanje samo lično - on unosi u delo obilje dokumenata koji su bili prećutkivani, ali su ih pobednici „koristili” kako im je odgovaralo. Dobro je poznato da su i originalne ratne fotografije retuširane - stara praksa u totalitarnim režimima. Krstulović nije došao „sa strane” pa ni iz legendarne Kominterne, on je Dalmatinac koji oseća more kao vezu sa svetom i vidi ostrvo Vis kao tačku koja će NOR vezati za svet i za saveznike. I tako je i bilo.
Stoga je bilo razloga i „razloga” da se memoari osujete i da se potisnu - ti su razlozi danas posebna istorija i nju ova knjiga tumači.