Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Bosna i Hercegovina danas

Taoci iluzija iz jadne prošlosti i gospodara nevesele stvarnosti

Uticaj političkih zamajavanja, u svetlu mogućih ustavnih promena,
na život i svest građana i naroda BiH

Za BiH nije srećna okolnost, ali je realnost da su političke stranke na njenom tlu svrstane u nacionalne blokove. Poznato je da se opšte stanje u društvu preslikava na pojedine segmente života. A kako je već duže od dve decenije glavno obeležje društvenog života u BiH njegova isparcelisanost na trodelnoj etničko-verskoj osnovi, onda je neminovno da u političkom životu te zemlje postoje tri nacionalna bloka političkih stranaka: bošnjački, srpski i hrvatski. Iako unutar njih međustranački odnosi nisu idilični, činjenica je da ova tri bloka postoje i da u svoj okvir uključuju sve značajnije političke stranke u zemlji, bez obzira da li se to želi priznati ili ne.
Ne menja mnogo stvar ni to što neke od stranaka zvanično negiraju da pripadaju bilo kom nacionalnom „toru” i napadno se reklamiraju kao multietničke, opštedržavne, bosanskohercegovačke i sl. Međutim realnost je neumoljiva, a ona kazuje da na izborima u BiH za relevantne stranke sa tog prostora glasaju uglavnom pripadnici samo jednog naroda, što je osnovni izvor sa kojeg se napaja snaga nacionalnih blokova. To su pokazali nedavni izbori (u oktobru 2010), kao uostalom i svi prethodni koji su održani u toj zemlji od 1990.god.

Ova okolnost nije nimalo ohrabrujuća za perspektivu življenja ljudi na tim prostorima, a utoliko je teža što neke stranke, pre svega SDP BiH, simuliraju multietničnost, pored ostalog, i time što u javnosti napadno eksponiraju neke od svojih kadrova, pripadnika srpske i hrvatske nacionalnosti. Pravo je svake stranke da se definiše kako god hoće, pa tako i SDP BiH ima pravo da se smatra za multietničku stranku. To, međutim, druge ne obavezuje da tu priču prihvate kao takvu. Ovo tim pre što činjenice pokazuju da je za tu stranku na svim dosadašnjim izborima, od ukupnpog broja njenih glasača, glasalo svega oko 2% Srba i 3-4% Hrvata. To nam govori da osim dela Bošnjaka, ostali za sada ne prepoznaju (barem ne u većoj meri) interes zbog kojeg bi svoje poverenje ukazali SDP BiH, tako da ova stranka trenutno nema pokriće za samohvalisanje kako je multietnička stranka, a pogotovu da se pretenciozno reklamira, pored ostalog, kao „i srpska i hrvatska stranka”.
Eksponiranje na lažnoj osnovi je omiljena specijalnost mnogih koji se bave politikom na ex-YU prostorima. U slučaju SDP BiH koja - pod plaštom zalaganja za multietničnost, opštedržavni i (tek tu i tamo za) socijalni interes - praktično vodi probošnjačku politiku, ova stranka time ništa bitno ne postiže, osim što ponekog zbuni (a i takvih je sve manje), dok većinu dobroupućenih samo iritira, pa tako ionako loše međunacionalne odnose u svojoj zemlji čini još zatrovanijim. Ovim se ne želi reći da je samo SDP kriva za poremećene međunacionalne odnose u BiH. Jasno je da su za to odgovornije stranke koje su duže od ove bile na vlasti u proteklih dvadesetak godina, ali je SDP BiH mogla (i trebalo je) da izbegne uplitanje u manipulacije sa izrazito etničkim konotacijom i da se više drži socijalne orijentacije, pa bi tako, ostajući na liniji autentičnog socijaldemokratskog profila, bila od veće koristi za svoju državu i njene građane.
Najdrastičniji primer manipulisanja sa nacionalnom pripadnošću u političke svrhe, u režiji SDP BiH, bio je ponovni izbor člana te stranke Željka Komšića za hrvatskog člana

Predsedništva BiH. On je na to mesto izabran sa beznačajnim brojem glasova iz naroda kojeg bi trebalo da predstavlja, odnosno zahvaljujući velikoj većini bošnjačkih glasova, pošto je važeći zakon o izborima u nekim stvarima nejasan i nedorečen. Dakle, ovaj izbor je bio legalan, ali mu je sporan legitimitet. Nije uopšte problem što se za to mesto kandidovao neko iz SDP-a, već način njegovog izbora, zato što je ova stranka, korišćenjem rupa u zakonu, praktično nametnula „svog čoveka” za predstavnika Hrvata mimo volje tog naroda. To ne vodi
		Biserka Rajčić: Kolaži

ničemu, a ovim više gube Bošnjaci i država BiH nego što dobija SDP BiH, dok je Komšić pristankom na tako nešto sam od sebe napravio karikaturu sa tuđim (Lagumdžijinim) likom.
Ovakve i slične prevare su nedopustive, jer se takvom politikom u jednoj izrazito višenacionalnoj državi kakva je BiH malobrojniji narodi (Srbi i Hrvati) samo dodatno zastrašuju i podstiču na dalje zbijanje sopstvenih redova. Oni se time praktično teraju na još izrazitije homogenizovanje na etničkoj osnovi, pri čemu onda ni većinski (bošnjački) narod, sve i da to hoće, ne može biti izuzet iz tog procesa. I tako se cela stvar vrti u krug, pa zapravo i ne zna ko više doprinosi postojanju nacionalnih blokova: da li oni koji ih otvoreno zagovaraju, ili oni koji se ovakvom „multietničnošću” (po meri interesa većinskog naroda) navodno bore protiv takvog svrstavanja stranaka. Izvesno je samo da je i pomenuto manipulisanje od strane SDP BiH jedan od načina kojim se na političkoj sceni BiH dodatno provocira i (do daljnjeg) produžava vek postojanja nacionalnih blokova.
Za suštinu priče o karakteru stranaka na ovim našim nesretnim balkanskim prostorima, a pogotovu u BiH, nije mnogo bitno koliko u njenim redovima ima pripadnika „drugih” nacija (pogotovu ako se oni zloupotrebljavaju kao „izvođači radova” za tuđe potrebe), a nisu bogzna koliko važna ni formalna programska opredeljenja stranke. Najbitnije je kakva je ona u svom praktičnom političkom delovanju, tj. kakav odnos stranka ispoljava prema stvarnim problemima, a u tom kontekstu i prema brojnim teškoćama i strahovima pripadnika određenih etničkih grupa, tamo gde postoje uverljivi dokazi (a njih je jako puno širom BiH) da se ljudima nešto uskraćuje najviše zato što pripadaju „pogrešnoj” naciji. Da je na tom planu u svom dosadašnjem radu SDP pokazala više sluha - a manje manipulisala s pojmom multietničnosti, i tako samo kompromitovala jednu izvorno dobru i civilizovanu ideju, koja bi pod određenim uslovima svima u BiH (a i šire), mogla biti samo od koristi - sigurno bi i broj glasača ove stranke kod pripadnika srpske i hrvatske nacionalnosti bio prilično veći.

Da je tako, taj put bi vremenom sledile i neke druge stranke, pa bi samim tim i etničko-verske napetosti u BiH bile manje, a mnogi problemi u državi i društvu lakše rešivi. Iako je trenutna društvena klima nepovoljna, stvari bi se brže kretale nabolje kada bi na b-h političkoj sceni postojala barem jedna jaka stranka koja bi, uz jak naglasak na socijalnoj komponenti, bila istinski raspoložena da u ostalim sferama zastupa legitimna i produktivna kompromisna rešenja prihvatljiva za sve strane u toj zemlji. Kada bi se takva stranka pojavila, ona bi ubrzo postala posrednik u približavanju stavova između trenutno veoma udaljenih stranaka iz „nacionalnih tabora” oko svih važnijih političkih pitanja, pa bi na osnovu toga vremenom zadobila solidno poverenje kod birača iz redova sva tri konstitutivna naroda u BiH. Tek tada bi neka stranka stekla legitimno pravo da se smatra multietničkom strankom. Međutim, za sada, u BiH takve stranke - nema, a neće je ni biti sve dok se, uz ostalo, ne stvore i ustavno-pravne pretpostavke za veći stepen integrisanosti države i društva, jer u sadašnjim uslovima - prenaglašenih podela i konflikata - nema ni mogućnosti za afirmaciju i produktivno delovanje takve stranke.
I pored svih problema u društvu, međusobnog nepoverenja, ličnih sujeta i stalnih smicalica koje jedni drugima prave političari i njihove stranke, ne treba se miriti sa pričom da je BiH, posle svega, definitivno i nepovratno podeljena zemlja po teritorijalno-etničkoj liniji: u formalnom smislu na dva entiteta (F BiH i RS), s tim da je jedan od njih (F BiH) u praksi podeljen na „bošnjački” i „hrvatski” deo. Iz ovoga proizlazi da na prostoru BiH u poslednjih deceniju i po, dakle, u mirnodopskim uslovima života, egzistiraju tri paralelna sveta, bez mnogo međusobno dodirnih tačaka, i u stanju večito napetih odnosa, prevashodno na etničko-verskoj osnovi.
Iako je dosta uzroka tome doprinelo, ovakvo stanje je najvećim delom izrežirano od strane nosilaca vlasti iz sva tri nacionalna tabora u toj zemlji. Njima ono dobro dođe, s jedne strane kao preskupa „zabava za narod”, a s druge (koja im je i mnogo važnija) kao maska za lakše obavljanje poslova, koji su od interesa za njihovo jeftino političko promovisanje i neograničeno materijalno bogaćenje. Ova pojava je počela da uzima maha još uoči nedavnog rata na tim prostorima, s tim da ta tendencija nije prekinuta ni kada je rat okončan, ili bar koju godinu iza toga. Međutim, to ne mora da znači da će ovaj „vakat” unedogled trajati i prerasti u definitivan ishod, i da jednog dana, a možda i uskoro (za koju godinu) neće nastupiti i neki svetliji trenuci u odnosu na opšte stanje u BiH, a pogotovu ono u sferi međunacionalnih odnosa i karaktera ljudskog i političkog onih koji se bave političkim radom.
Još nije kasno da se loši trendovi zaustave, a međuetnički odnosi i ukupno stanje u zemlji počnu brže popravljati, samo kad bi glavni akteri političkih zbivanja hteli da se zrelije ponašaju, odnosno da se uozbilje i urazume, a pre svega stišaju svoju strast za olakim sticanjem moći i bogatstva. Realnost je da im u tome treba „pomoći”, odnosno da se, za sada, ništa bitno ne može postići bez određenog spoljnog pritiska, a trenutno najefikasniji lek bi bio ako bi zvanični Beograd, Zagreb i Ankara, delovali sa zajedničke platforme i u dogovoru sa ostalim uticajnim faktorima međunarodne zajednice, a pre svega EU, istovremeno pritisli svoje „štićenike” u BiH, posle čega „domaći igrači” ne bi imali gde i zašta da se „koprcaju”. Dakle, nemojmo ništa veliko izmišljati. Treba se samo prisetiti reči mudrog i slavnog Ive Andrića o karakteru stanovništva BiH i na osnovu toga sa '„odgovarajućim lekom” krenuti u sanaciju prilika i odnosa u toj zemlji. Dalje bi sve lakše išlo, iako je to već moglo i trebalo da se uradi odmah negde iza 2000-te godine, kada je situacija u okruženju počela kako-tako da se menja nabolje, a i u samoj BiH bilo nekih nagoveštaja da bi stvari mogle brže krenuti u tom smeru.

Za trenutno stanje u BiH nije toliko kriv njen sadašnji (dejtonski) Ustav, mada i on ima određenih slabosti. Suštinski problem je u tome što se neki bitni, a pre svega, srpski i bošnjački politički faktori nisu pomirili sa činjenicom da je rat u BiH završen još 1995. god., i to, s „nerešenim” ishodom. Bez obzira što su neki od domaćih aktera bili raspoloženi da se međusobno istrebljuju do konačnog sloma i iščeznuća sa tih prostora pripadnika ove ili one nacije, svet nije dozvolio nijednoj od tada zaraćenih strana da ostvari svoje ratne ciljeve: ni srpskoj da iskoristi svoju vojnu nadmoć da se BiH, milom ili silom, definitivno podeli na nekoliko teritorijalno-etničkih celina, pri čemu bi se, odmah ili nešto kasnije (kada se za to stvore povoljni međunarodni uslovi), njen „srpski” deo pripojio Srbiji; kao što ni bošnjačkoj strani nije dozvoljeno da u BiH nametne sistem sa unitarnim uređenjem, po meri interesa prevashodno tog naroda; dok je za hrvatsku stranu, kako onda a još više sada, kao najmalobrojniju na tim prostorima, zbog prevrtljivosti i međusobne podeljenosti njenih političkih predstavnika, zapravo bilo teško odrediti šta je ona u tom ratu iskreno htela, kao što nije sasvim jasno ni šta sada hoće.
Nalazeći se u procepu da Srbe ne vole a Bošnjaka se boje, većina lidera hrvatskih stranaka u BiH uglavnom vode politiku naginjanja čas na jednu, a čas na drugu stranu, svesni da sami ne mogu ništa bitno postići, već samo u savezništvu s nekim. Mada u tome ima i neke nužnosti zbog malobrojnosti sopstvenog u odnosu na preostala dva konstitutivna naroda, hrvatsko „pučanstvo” u BiH za sada od takve politike nema koristi. Nju će eventualno imati tek kada (i ako) njegovi politički predstavnici budu najpre sami sebi i „svom” narodu, a potom i svojim političkim partnerima, jasno saopštili - šta to hrvatska strana stvarno hoće u BiH, razume se, pod uslovom da je to i za druge prihvatljivo. Na osnovu nekih dešavanja u ovih nekoliko poslednjih (postizbornih) meseci, ima nagoveštaja da će se zahvaljujući pojačanom angažmanu nekih spoljnih faktora (Nemačka, Vatikan, Hrvatska...) uskoro jasnije znati u čemu se sastoji hrvatsko pitanje u BiH i kako ga rešiti na realnoj osnovi.
Osnovni preduslov za bilo kakvu ozbiljnu priču o tome šta i kako dalje raditi u BiH jeste odustajanje od politika koje su u službi neostvarenih ratnih ciljeva. Sve dok se to ne učini nema šansi da eventualne ustavne promene (kakve god bile) mogu doprineti značajnijem poboljšanju prilika u toj zemlji. Dakle, tek kada se bezbedno „odledi” stanje zamrznutog konflikta dobiće smisao i priča o mogućem definisanju zajedničkih i realno ostvarivih interesa za sve koji u njoj žive. Sve dok su narodi i građani BiH, zahvaljujući pre svega onima koje su sami birali, taoci iluzija iz jadne prošlost i gospodara nevesele stvarnosti svojih i okolnih naroda - i više služe kao objekti u ime tuđe koristi, nego što im je omogućeno da egzistiraju kao autentični i kreativni subjekti sa uvaženim dostojanstvom - oni se nemaju čemu dobrom nadati, ni sada ni ubuduće.
U većini od navedenih stvari sliča je situacija u zemljama iz okruženja, ali ima i nekih razlika. Znamo da su vlastoljublje i kleptomanija osnovno obeležje većine političara na Balkanu. Samo što je zbog određenih b-h specifičnosti političarima sa tog prostora utoliko povoljniji teren za delovanje, da se uvek kad im zatreba, da zbog nečega izbegnu odgovornost, mogu lakše pozvati na „svoju naciju”, odnosno reći da se onim što rade bore za nacionalne interese svog naroda, ili da se predstave kao žrtve koje neko progoni zbog njihove nacionalne pripadnosti. I upravo je zbog toga BiH malo veći raj za političare sa pomenutim sklonostima nego što su to zemlje iz njenog okruženja.

Ustavne promene u BiH se već dugo najavljuju, ali i stalno odlažu, najviše zbog opstrukcije i lažnih izgovora sa raznih strana, pa kao posledicu toga vidimo hroničnu nespremnost kod glavnih političkih aktera iz te zemlje da se dogovore i oko mnogo manje važnih tema, a kamoli oko najbitnijeg akta kao što je državni Ustav. Ove promene (ako do njih uskoro dođe) ne bi trebalo da budu, kako se to zvanično želi i najavljuje iz Banjaluke, samo kozmetičke prirode, jer bi u tom slučaju stvarni boljitak za građane i narode BiH i dalje ostao „na čekanju”. Tenzije se ne bi stišale, a pitanje daljih ustavnih promena bi stalno visilo u vazduhu, što bi opštu situacuju u zemlji činilo još napetijom i besperspekivnijom. U takvim uslovima se ni u jednom delu države ne bi moglo ništa bitno postići na planu ekonomskog oporavka, borbe protiv kriminala, rešavanja nagomilanih socijalnih problema i ostalih pitanja bitnih za svakodnevni život ljudi. A stalno potezanje priče o referendumu i otcepljenju RS od BiH, u čemu se posebno ističu predsednik RS Milorad Dodik i neki njegovi saradnici, dođe samo kao „šlag na tortu” i, ukoliko ovde nije reč o taktičkom zavaravanju „protivnika”, ono predstavlja dolivanje ulja na vatru koja će, ukoliko se rasplamsa, na kraju nekoga i spržiti, što bi najpre mogli biti upravo oni koji tu priču neprestano potenciraju.
Isto tako, izvesno je da se sa ustavnim promenama u BiH ne može ići ni tako daleko, koliko bi to hteli politički faktori iz Sarajeva, a pogotovu oni koji se (kao npr. doskorašnji bošnjački lider Haris Silajdžić) zalažu za „100% BiH” zasnovane na principu: „jedan čovek-jedan glas”. Njihova priča kako je dejtonska BiH nedovršena država donekle je tačna, ali je izvesno da se ta država neće i ne može „dovršiti” u meri i na način kako oni to priželjkuju. Bez obzira ko u njoj bio na vlasti, za RS je neprihvatljivo bilo kakvo odstupanje od važećeg načina glasanja u organima vlasti na državnom nivou, zadiranje u njenu teritoriju i značajnije narušavanje postojeće autonomije u odnosu na centralnu vlast. Aktuelni Ustav BiH je najvažniji segment iz Dejtonskog mirovnog sporazuma i nerealna su očekivanja sa bilo koje strane da se mirnim putem mogu izdejstvovati promene koje bi bitnije poremetile postojeći odnos snaga na tim prostorima, tako da je vreme da se i u Sarajevu shvate neke realnosti. Efikasna zaštita od majorizacije i stvarna autonomija na nižim nivoima vlasti objektivna su potreba malobrojnijih Srba i Hrvata u odnosu na većinski bošnjački narod u BiH. Kako i dokle u tome ići, a da se time ne dovode u pitanje integritet i suverenitet države, stvar je dogovora i legitimnih prava zainteresovanih strana. Ipak, mogla bi se u svemu naći neka sredina, tj. rešenje koje će biti legitimno i optimalno prihvatljivo za sve strane u toj zemlji. Potrebno je „samo” da domaći političari konačno ispolje dobru volju da se oko bilo čega bitnog žele dogovoriti, a sve ostalo je tehnička stvar.

Izvesno je da opredeljenje za optimalnu decentralizaciju i sekularno uređenje mora biti polazna osnova i preduslov za ozbiljnu priču o svemu ostalom. Važno je i da se otklone nedoumice i razne dvosmislenosti oko pitanja konstitutivnosti i jasno utvrdi da BiH jednako čine svi njeni građani i tri konstitutivna naroda. Dakle, njeni konstituensi trebalo bi da su podjednako i građani i konstitutivni narodi, a da bi se kao takvi mogli u praksi legitimisati oni moraju biti u organima vlasti zastupljeni preko svojih kredibilnih predstavnika. Donekle je problem to što pitanje pune jednakopravnosti konstitutivnih naroda i legitimnosti njihovih predstavnika u organima vlasti nije jednostavno ni formulisati, a kamoli primeniti, u postojećoj ustavnoj i teritorijalnoj strukturi zemlje, mada je uz „dobru volju” svih faktora i to pitanje moguće na optimalan način rešiti.
Najbolja i najrealnija od svih mogućih opcija u vezi ustavnih promena u BiH jeste dogradnja postojećeg dejtonskogUstava na liniji tzv. Aprilskog pakata, uz neke manje modifikacije tog predloga, pri čemu bi posebnu pažnju trebalo posvetiti statusu i uređenju sada već skoro jednonacionalnog Sarajeva. Vreme je da se jednom razjasni kome i zašta treba taj grad: da li narodima i građanima jedne izrazito višenacionalne države kao njen glavni i njihov zajednički grad; ili da sve ostane ovako kako jeste - kao formalno sedište zajedničkih državnih institucija, a u suštini „glavni grad” kao ratni plen bošnjačke strane, pa u tom slučaju ove institucije i ne moraju biti smeštene samo u tom i takvom gradu.
Iako postupak ustavnih promena nije nigde brz i jednostavan, ceo ovaj posao bi se, ukoliko ne bi bilo opstrukcije, mogao obaviti do kraja ove (2011) godine, tim pre što određena požurivanja spolja već postoje, zbog obaveze da se u Ustav i Izborni zakon BiH što pre unesu određene promene, na osnovu odluke Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura u vezi predmeta „Sejdić i Finci”. U suštini, ustavne promene u BiH moguće su u ovom momentu samo u sklopu očuvanja pricipa: jedna država, dva entiteta i tri konstitutivna naroda. Sve ostalo, a mnogo toga se predlaže sa raznih strana, obično je zamajavanje i gubljenje vremena, u situaciji kada se država uz pomoć stranaca veštački održava u stanju neformalnog (polu)protektorata, a većina njenih građana jedva preživljava.

Dogradnja dejtonskog Ustava na pomenutoj osnovi je najbolji lek da se on sačuva, a državi i njenim entitetima (gde su takođe potrebne odgovarajuće ustavne promene) omoguće stabilan mir sa izvesnom perspektivom razvoja, pošto ne postoji alternativa koja bi u ovom momentu bila prihvatljiva za sve relevantne faktore u toj zemlji. Prihvatanjem pomenutog modela ustavnih promena bile bi u BiH obesmišljene i ubrzo iza toga pokopane politike zasnovane na iluzijama čiji je koren u neostvarenim ratnim ciljevima. A posle toga sve bi išlo lakše i postepeno se normalizovalo.
Nemoguće je sada vratiti se na „izvorni Dejton”, kako to zagovaraju neki iz RS, ako oni uopšte i misle ozbiljno o tome, jer je moguće da je i ovde u pitanju taktička varka, kojom se želi

stvoriti što šira startna osnova za predstojeće razgovore o ustavnim promenama. Nije u ničijem interesu da BiH ostane izolovana kao pusto ostrvo u odnosu na dešavanja u svom okruženju i na širem evropskom prostoru. Iluzija je misliti da se uz malo upornosti i strpljenja ovo zalaganje za povratak na nešto što je prevaziđeno, kao svojevrsni „hod unazad”, može ostvariti i pri tom još isplatiti onoj strani (u ovom slučaju srpskoj) koja zagovara ovakav način i smer kretanja. Jer, u odnosu na stanje od pre petnaestak godina, kada je dejtonski Ustav bio tek stupio na snagu, evropski integracioni procesi su u međuvremenu prilično odmakli. Sada je beskorisno, a u mnogo čemu i nemoguće, naknadnim zagovaranjem podvojenosti i dezintegracija u okviru BiH, vraćati se na stanje koje je već prevaziđeno, i pri tom verovati da će se tako toj državi (pa samim tim i srpskom entitetu) omogućiti dalje približavanje, a jednog dana i puno priključenje EU, kao široj asocijaciji država. I bez obzira na određene teškoće i zastoje, EU nastavlja da se širi i institucionalno objedinjuje, jer
		Biserka Rajčić: Kolaži

je to jednostavno bitan interes za dalju egzistenciju svih naroda i država sa ovog kontinenta.
Tu se, dakle, nema mnogo izbora. Ukoliko BiH želi da napreduje ka članstvu u EU onda i ona mora biti deo pomenutih procesa, što znači da i u njoj, kao i u ostalim državama koje su već članice EU, ili imaju nameru da to uskoro postanu, s protokom vremena moraju jačati integracioni procesi. Izvesno je da zbog određenih specifičnosti, to u slučaju BiH podrazumeva obazriv pristup i vođenje računa da te promene budu zaista prihvatljive za sve strane i istinski prilog poboljšanju funkcionalnosti države. Dakle, bez zloupotreba u smislu da se potreba za integracijom koristi za osnivanje prevelikog broja agencija, komisija, odbora, fondova i sl., samo zato da bi se na nivou države nalazilo što više kadrova i novca, a sve to na račun entitetskih ograna vlasti i budžeta, pa samim tim i građana entiteta. Jer, funkcionalnost države ne mora nužno da podrazumeva i glomazan činovnički aparat, što je takođe jedna od tendencija koja u poslednjih desetak godina polako uzima maha u BiH.

U sklopu procesa evrointegracija neminovno je izvesno proširenje ovlašćenja centralne u odnosu na ostale nivoe vlasti u BiH, a jednog dana (nadajmo se), kako u drugim tako i u toj zemlji, i prenošenje dela suverene vlasti sa države na neposredne organe EU, s obzirom da taj proces već traje unutar Unije i očekuje se njegov širi zamah. Mnogo se uslova mora ispuniti na tom putu, a njih određuju oni koji primaju a ne oni koji žele da postanu deo EU. Dakle, ako se zna šta se hoće - a priključenje BiH EU je stvarni interes te države i njenih građana - onda to ima i svoju konkretnu cenu, koju će svi u toj zemlji morati u nečemu da plate, pored ostalog i time što će se odreći nečeg „bitnog” u odnosu na svoje trenutne političke ciljeve koji su dobrim delom opterećeni ratnom prošlošću. Svako eventualno odstupanje sa puta evrointegracija može da ima samo skuplju cenu po narode i građane BiH, a ne mora da znači da bi u takvim okolnostima oni političari, koji tako dugo i bezočno manipulišu širim društvenim interesima, morali da prolaze dobro kao do sada.
Trenutno stanje u BiH više nikome ne odgovara, kako u toj zemlji tako i u njenom okruženju, pa i široj međunarodnoj zajednici. Nije sporno da u procesu ustavnih promena u BiH treba da učestvuje i međunarodna zajednica. Dobro bi bilo da se njena uloga zadrži na aktivnom nadgledanju tog procesa i eventualnom davanju sugestija sa uravnoteženim predlozima, bez direktnog uplitanja i nametanja određenih rešenja, kako bi i sam čin eventualnog dogovora o modelu i obimu ustavnih promena dobio što legitimniji izraz i bio istinski prihvaćen na svim stranama. Kao i svaka normalna država (ako se želi da ona bude takva) BiH mora sama sobom upravljati. To znači da bi uporedo sa eventualnim usvajanjem ustavnih promena (a možda i pre toga) trebalo u njoj ukinuti Kancelariju OHR-a na čelu sa Visokim predstavnikom, koji ionako već nekoliko godina više vegetira nego što je u stanju da produktivno deluje.
Tek posle toga, u jednoj znatno mirnijoj atmosferi, kada ne bude bilo većih napetosti u međuetničkim odnosima, ali ni u ekonomsko-socijalnoj sferi života, sve bi polako došlo na svoje mesto. Samo u takvom ambijentu sve značajne strukture društva, a pre svega nosioci vlasti, mogli bi se istinski posvetiti sprovođenju opsežnih reformi, neophodnih za brži razvoj zemlje i njeno priključenje EU, a strani kapital (bez kojeg nema bržeg pokretanja ekonomije i otvaranja novih radnih mesta) počeo investirati u znatno većoj meri nego do sada. Priglupe su priče da u sadašnjim uslovima postoje „bolji”' i „lošiji” b-h entitet, jer se s tim u vezi može govoriti samo o „lošem”' i „još lošijem” delu BiH. Iluzija je, međutim, misliti da se bilo koji deo BiH može uspešno razvijati ukoliko se prethodno ne stvore sistemske pretpostavke i odgovarajuća klima da se proces reformi od opšteg dobra sprovodi na prostoru cele države.
Tek kada (i ako) stvari krenu u tom pravcu vremenom će sve u BiH doći na svoje mesto, a u tom kontekstu i međunacionalni odnosi sasvim normalizovati. Tada će mnoge negativne pojave u društvu, koje otežavaju život i opterećuju svest ljudi, biti prevaziđene ili svedene na znatno manju meru, pa onda neće biti razloga ni za postojanje nacionalnih blokova političkih stranaka, jer će se one u međuvremenu isprofilisati na prevashodno socijalnoj osnovi. U takvoj BiH razne iluzije iz prošlosti bile bi istisnute iz dnevne politike i skoro zaboravljene, dok bi političari bili manje gospodari stvarnosti u ime lične koristi, a više delovali kao službenici u korist zajedničkih interesa i opšteg dobra. Time bi i primedbe kako je BiH, zbog svog višenacionalnog karaktera i učestalih međunacionalnih trvenja, nesiguran prostor za življenje ljudi, „ničija zemlja”, „tamni vilajet” i sl. ubrzo pale u vodu. Ukoliko bi se građanima i narodima BiH pružila prilika da žive u normalnim uslovima sa savremenim sistemom - na osnovu ovde delimično izloženih predloga, očekivanja i vrednosnih stavova - njen multietnički karakter ne bi predstavljao otežavajuću okolnost i kaznu što u njoj žive već, naprotiv, prednost koja im otvara mogućnost da svoj život učine bar za nijansu interesantnijim i kvalitetnijim u odnosu na život stanovništva u zemljama iz svog okruženja.
A to je ostvarivo - uz malo dobre volje, međusobnog razumevanja i više sluha za realnost kod svih zainteresovanih strana.