Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Prošle godine u Galeriji Matice srpske, ovog leta u Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića predstavljena je prevratnička izložba «Građanski modernizam i popularna kultura»; na prvom panou posetilac ne vidi sliku, već saznaje niz koliko bizarnih toliko intrigantnih podataka: datume nastanka društvene igre monopol, premijere prvog filma o Tarzanu, svetske promocije američkog specijaliteta hot- dog, postavljanja prve neonske reklame, broj stanovnika Beograda 1921. godine... Ipak, nema mesta iznenađenju.
Profesor Filozofskof fakulteta Simona Čupić, autor izložbe, nastavila ono što je započela pre

četiri godine, kada je postavkom «Teme i ideje» u Galeriji Matice srpske ukazala na uticaj društvenih i političkih prilika na razvoj ideja modernosti u srpskoj umetnosti prve polovine 20 veka. Ovoga puta kroz likovni materijal i dela rekonstruisana je atmosfera tog doba, interpretacijom svih pripadajućih fenomena istovremeno. Otuda na izložbi dominiraju portreti filmskih diva, autoportreti umetnika sa prepoznatljivim simbolima esnafske ili klasne pripadnosti, slike javnih prostora za zabavu, od muzike, preko negovanja kućnih ljubimaca do, neubičajeno istaknutog, sporta.

Frankofilstvo

Modernizacija Srbije između dva rata bila je vidljiva, ubrzana, ali i jednostrana- izrazito frankofilna. Čupićeva ističe da je u pitanju državno vezivanje za pobednika u Velikom ratu, a Francuska se isticala kao «veliki ratni saveznik i još veći mirnodopski zaštitnik». Sem toga, bio je i trend da se, pogotovo iz krajeva koji su u prethodnom periodu pripadali srednjeevropskom okružju, potisne uticaj germanske kulture. je

Autorka ističe da je većina dela iz prve polovine 20. veka već valorizavana, pa je aktuelnije uočavati kako je umetnost govorila o vremenu u kome je nastajala, bilo da ga negira, kritikuje ili afirmiše, i bez potrebe da se romantičarski posmatra međuratni period. Odlučila se za sagledavanje kroz fenomene za koje se danas često narcisoidno ocenjuje da su odlika baš naše epohe, mada se, i u srpskoj sredini, jasno ispoljavaju već skoro sto godina. U fokusu su obični, neupadljivi događaji iz svakodnevice; u duhu analista. Posmatra se ono što zabavlja,

razveseljava, u čemu učestvuje dominantan segment stanovnika. Ispostavlja se da su spektakl, konzumerizam, masovna histerija.., utemeljeni upravo između dva svetska sukoba.
Nekoliko događaja, shodno umetničkoj i društvenoj pažnji koja im je ukazana, detaljnije su prikazani i na izložbi, i u pratećoj publikaciji. Reč je o boravku američko- francuske varijetiskinje Žozefine Beker u Beogradu, poseti rodnom Novom Sadu i većim gradovima Jugoslavije Svetislava Petrovića, glumca svetske slave, otvaranju beogradskog zoološkog vrta i

Frankofilstvo

dolasku francuskog teniskog asa Anri Košea. Deluje neobično masovna histerija kojom je ženski svet dočekao našeg glumca; bilo je padanja pod glumčev automobil, otimanja detalja iz garderobe, ljubavnih stihova... Autorka precizira da «u sigurnom okrilju anonimnosti mase, izlivima masovne histerije žene su prvi put javno iskazivale sopstvene seksualne afinitete i fantazije.»
Izuzetno velik prostor štampa poklanja nastupu Bekerova, opsijući da se plesačka suknjica crnopute zvezde sastoji od nekoliko grozdova banana, jelek od niza bižuterijskih dijamanata. Svakodnevno se, do detalja i sa upučenošću, prate izvođačke numere, ali i vanumetnička

aktivnost, ukjučujući i koliko skupo vino pije. Paparaci pokušavaju da Bekerovu snime u neželjenoj pozi. Osim anonomnosti mase, konstituiše se i senzacionalizam kojim štampa prati ove događaje Nedvosmislen pokazatelj prihvatanja spektakla popularne kulture. Mada je konzumerizam zahvatio tek površinu najvišeg društvenog sloja, i to samo u najvećim urbanim centrima, pojedini tradicionalni odnosi, pre svega rodni, trajno su destabilizovani. U tom pogledu, međutim, mnogo je veći efekat sporta. Tradicijsko pravilo da se pozicija u društvu definiše poreklom biva poremećena sticanjem novca takmičarskim uspehom. Mladost sportista remeti i uobičajenu dominaciju starijih u najvišim slojevima. Drugi razlog uspona sporta je shvatanje, nakon velikih ljudskih žrtava u četvorogodišnjem ratu i potonjoj dvogodišnjoj epidemiji španskog gripa, značaja zdravog i snažnog fizikusa. Uspostavlja se kult negovanja tela, sport postaje i važna simbolička aktivnost sa velikom moći mobilizacije mase, čime
		Biserka Rajčić: Kolaži

se koristio i Koše vatreno propagirajući francusko- srpsko prijateljstvo.
To, međutim, nije sve što sportu kontinuirano pridaje na značaju. Ovom aktivnošću prvenstveno sa bave oni koji imaju dovoljno slobodnog vremena za redovno upražnjavanje, a nisu ni izmoreni teškim fizičkim poslom. To je nova, vidljiva distinkcija spram onih koji rade po dvanaaest sati dnevno u čemernim uslovima početne industrijalizacije. Sport postaje simbol pripadnosti višoj klasi.
Da bi takmičenje uopšte bilo i moguće, neophodno je odabrati neophodan broj najsposobnijih, istovremeno biti siguran da će i posetilaca biti dovoljno. U oba slučaja bitna je masovnost. Stoga je sport, bar u međuratnom periodu, tipična gradska delatnost, a stalna takmičenja svojevrsna potvrda urbanizacije.
Umetnici su bili u trendu. Tabaković slika utakmicu, Ivan Radović, inače Devis kup reprezentativac, crta na desetine prizora teniske tematike, Šumanović, Dobrović i Šerban slikaju dame na plaži; Barilijeva radi ne samo portrete Bekerove, već i Rudolfa Valentina i Konrada Rajta, Šuput pariske kafane...

Ni globalni marketinški trikovi, pouka je novosadsko-beogradske izložbe, nisu izum današnjice. Zora Petrović sa cigarom u jednoj i pepeljarom u drugoj ruci, kako je fotografisana, odlučivši se da puši nije samo ušla u tradicionalan muški zabran; naprotiv, upravo je onakva kakvu je poželeo Džordž Hil, predsednik «Ameriken tabako», odlučivši se da globalnim mamljenjem žena na upražnjavanje navike do tada poistovećene sa muškošću udvostruči tržište svom proizvodu. Naša ugledna slikarka je, kako uočava Čupićeva, «ne previše, ali dovoljno lepa da «običnoj» ženi izgleda realno biti isto toliko privlačna.» Taman da, sa cigarom u ruci, posluži za identifikaciju. Nova pušačica je uverena da je pušenje njen lični izbor, potpuno

Korenii nasilja

Nije bilo ozbiljnijeg razloga da Beograd 1936. godina otvori zoološki vrt. Ipak, potreba da u svemu bude «naj», podstakla je glavni grad da otvori ono što je, kakve li smelosti, Zagreb učinio jedanaest godina ranije. Uz zabavan program krštenja dva mečeta, vrt je otvoren. Već prvih dana, novine su izveštavale da posetioci davanjem metalnih predmeta, stakla, često dovode životinje u opanost. Posebno je bezazlena igrarija krštenja iritirala tradicionalistički tvrđi segment javnosti. Šaljiv čin na otvaranju bio je povod da posetioci davanjem otrovane hrane uzroče uginuće jednog mečeta.

nesvesna da je u pitanju vešto nametnuta navika.
Kampanja je, pak bila, globalna, u kojoj su, na osnovu zamisli tada vodećeg market mejkera Edvarda Bernajsa i konsultacija psihoanalitičara Alana Brila, učestvovali učitelji «umetnosti pušenja», zvezde svetskog šou biznisa, globalne i lokalne džetseterke, dovoljno ali ne i previše lepe manekenke... Globalna manipulacija, ipak, nije odlika samo današnjice.
Izložba «Građanski modernizam i popularna kultura» je, bar za naše prilike, atipična. Time se realizuje ono što je pre četiri godine, posle adaptiranja zgrade i formiranja novih stalnih postavki Galerije Matice srpske, obećano: savremeni koncept vodiće promišljanju brojnih modernijih interpretacija, kako pojedinalčnih opusa, tako i predstavljenih radova.


	Živan Lazić