„... Čini mi se da elementarna pristojnost zahteva da se nekom omogući da radi i pokaže šta zna...“, izjavio je nedavno režiser Srđan Dragojević.
„Nekom“, ipak nije isto što i nekom konkretnom. Bratislav Petković, ministar kulture, informisanja i dijaspore, reditelj po obrazovanju i vokaciji, ali i nasledni i školovani (!)

muzeja Miodraga Đukića, još je član Udruženja dramskih pisaca koje je on osnovao, reklo bi se – čovek koji gleda svoja posla...
U Srpskoj naprednoj stranci je, međutim, Braca – Cobra („Cobra se pita“, rečeno je dramaturzima Maji Pelević i Milanu Markoviću, kad su se, između ostalih, učlanili i u ovu stranku i obećana im nameštenja2), ključna ličnost za resor kulture – informisanje i dijaspora došli su pride. I tu se ispostavilo da je naš tihi sused opasna eminencija, s kojom se računa u državnoj vlasti. 
„Ministar narodnjačkog tipa“, kako mu tepaju na Radio Fokusu, ima za sobom, između ostalog i govor na promociji knjige Ispovest haškog sužnja osuđenog ratnog zločinca Milana Lukića (izdanje SRS), na Svetog Savu prošle godine, a ne samo ustupljen prostor Moderne garaže. Kao čovek dobrote i široke ruke (sa dubokim nedostatkom mišljenja i suđenja, što bi rekla Hana Arent), izjavio je na B92 televiziji tim povodom da bi ustupio prostor svakome, pa i ratnom zločincu! Posle je, na TV Svet plus, ispovedio kako nije mogao da veruje da mlada novinarka, koleginica njegovog sina sa FDU, može da bude „toliko pokvarena“, da mu razni „spin majstori, ustvari , lažovi“, prebacuju kao da je ratni zločinac...!
Prvu veću pozornost u javnosti (ali ne i delotvornu pobunu) izazvao je intervjuom u Politici3 tada još u funkciji savetnika predsednika Srbije. Na stranu sad ideja o premeštanju muzeja u reprezentativne beogradske zgrade – u boljim finansijskim uslovima, ideja bi, bez komičnih detalja i njegovih uzgrednih komentara i obrazloženja još i imala smisla. Petković se, međutim, posebno ostrvio na domaće pozorište, u kojem „svete krave... odavno nisu donele ni jednu jedinu kap koristi srpskoj kulturnoj sceni. One već skoro pola veka vladaju, mora se priznati vrlo vešto manipulišu. Uvek se pojavljuju kao alternativa sebi samima (...) Od egzekutora začas se pretvore u žrtve, a žrtve smo svi mi: srpska kultura, srpsko pozorište. Gde god su spustili šapu, sve su spržili, urušili (...) To je dovelo do situacije da u Beogradu dobijete predstavu Zoran Đinđić. Ne mogu da nam se nameću lažne vrednosti... Najgora vrsta pozorišnog otpada, diletantska u svakom pogledu (...) Da apsurd bude kompletan, tom Frljiću (Oliver Frljić, reditelj predstave – Sl.V.) se uručuje nagrada u Skupštini Grada Beograda...“4

Nepun mesec kasnije, kao ministar i „stari bitefovac“, prilikom predstavljanja predstojećeg festivala, izjavljuje: „Vidim da je, kao i uvek, selekcija sjajna“. A u selekciji su, između ostalih i Frljić (Mrzim istinu) i Maja i Miloš (Oni žive – U potrazi za nultim tekstom)! Izgovorio je i ovo: „Ja sam ministar tek sedam dana i od tada se drugačije ponašam, jer sam sada zastupnik svih opcija u kulturi.“
Shodno tome, ministar je, pre isteka 100 dana, krenuo u „snimanje stanja“ na terenu, prisustvuje, učestvuje, izjavljuje... Ideju o državnom dotiranju patriotskih filmova, na primer, zamenio je blažom, o dotiranju prioritetnih, konstatovao da para nema dovoljno za „megalomanske projekte“, dao prednost investiranju u dva jubileja – vek od „oslobođenja Kosova“ i 17 vekova od Milanskog edikta...
I dok se on bavi opcijama u kulturi, jednu opciju u svom resoru – informisanje - poverio je

pomoćniku, Draganu Kolareviću, javnosti uglavnom poznatom TV novinaru iz devedesetih, takođe članu „Đukićevog“ Udruženja dramskih pisaca! Koji se još nije eksponirao u praksi kao savetnik za informisanje, ali se nije ni odvikao od ratnih pokliča glede teatra. U intervjuu Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak u Standardu, osipa drvlje i kamenje po predstavama tipa Bure baruta, Zoran Đinđić, hrvatskim i slovenačkim autorima..., pa kaže: „Svim vodećim političarima u ’regionu’ su puna usta saradnje i pomirenja, a sudeći po aktivnosti ratno-propagandne industrije, naročito preko pozorišne i filmske suradnje (nije štamparska greška, u je namerno izgovorio – Sl. V.), rat nam tek predstoji... O pozorišnom đubretu na beogradskim i srpskim scenama časopis Drama (izdaje ga Udruženje u kojem je član – Sl.V.) je pisao iz broja u broj. Od toga, izgleda,
		Biserka Rajčić: Kolaži

nikakve koristi za srpsku kulturnu politiku. Sada je, reklo bi se, kap prelila čašu (...) U pozorištu je kontinuitet antisrpstva od drugog svetskog rata. I nije tada počeo. Kulturna okupacija Srbije počela je 1915., posle povlačenja srpske vojske u Grčku i traje do dana današnjeg. I trajaće jako dugo, jer Srbima ne pada napamet da se pobune protiv tog antikulturnog zla...“
Zasad, samo citati o razmišljanju savetnika za informisanje. Da li će se, poput šefa, „kao državni službenik“, presaldumiti preko noći i postati „zastupnik svih opcija“ u novinarstvu?Inicijacija u birokratski aparat ne mora nužno da preobrazi stvarna ubeđenja ljudi koji „samo obavljaju svoj posao“. U tom smislu, ostaje nam ona Dragojevićeva „elementarna pristojnost“ da ih pustimo da pokažu šta znaju, pa, ako bude kasno... Dosta toga su nam već predočili, dok su bili neopterećeni državnim funkcijama. Ako, sada kameleonski, tako nastave – zbogom „zajednico svetskih naroda.“