- Kao i većina drugih država u svetu, Srbija je danas na putu da bude uvučena u sistem američkog rata protiv terorizma. Drugim rečima, za svaku državu ovaj model rata protiv terorizma treba da postane model održavanja vlastitog sistema. Upravo to je model kojim elite održavaju sebe na vlasti. Budući da maltene svako danas u Srbiji imitira Zapad i Ameriku, to naravno radi i država, jer i država se iz američkog metoda uči kako da održava vlast.
Dr Dušan Bjelić, profesor kriminologije na Univerzitetu Južnog Mejna u Portlandu (SAD), ovim rečima započinje priču o „piramidi moći” multinacionalnog kapitala i represivnim mehanizmima kojima se on služi. Po njegovim rečima, u Americi, uostalom kao i u Srbiji, vlada ideološka predrasuda da postoji samo „kriminal siromašnih”, umesto da se posmatra kriminal koji je mnogo opasniji i štetniji po društvo, a to je korporativni i politički kriminal. Postavlja se pitanje čitavog sistema pravde. Da li je moguća pravda u sistemu nepravdenog društva? Ukoliko imamo društvo koje je zasnovano na velikim podelama, na hijerarhiji moći i bogatstva struktuiranoj po sistemu piramide, postavljenoj tako da samoj jedan procenat na vrhu drži svu moć i bogatstvo u svojim rukama, da li je u takvoj piramidi moći moguća pravda?
Autor knjiga „Galilejevo klatno; nauka, seksualnost i veza između tela i instrumenta" i „Balkan kao metafora” (u koautorstvu sa Obradom Savićem), dr Bjelić (Zrenjanin 1951) upravo očekuje izdanje srpskog prevoda svoje studije „Normalizacija Balkana: geopolitika psihoanalize i psihijatrije”.
- Statistike – veli Bjelić - potvrđuju da se državni aparat koristi tako da se kažnjavanje distribuira u obliku obrnute piramide. Dakle, siromašni su oni koji su najviše kažnjavani, oni čine većinu u američkim zatvorima. Amerika danas ima oko 2,5 miliona ljudi u zatvorima, što je je u odnosu na broj stanovnika najviše od svih zemalja. Osim toga, danas se dešava privatizacija i takozvanih „supermaks” zatvora, onih za osuđenike sa najtežim krivičnim delima. Vlasnici tvrde da su njihove usluge jeftinije nego državni zatvori, pa kaznionice tako postaju biznis u kojem vlasnici mogu da kupuju akcije. Da bi država sačuvala pare, ona zatvorenike šalje u privatne zatvore, a oni onda maksimiziraju profit na razne načine. Jedan od njih jeste da se više ljudi šalje na izdržavanje kazne. U tom smislu kažnjavanje kriminala postaje biznis. Sada već postoje i privatni zatvori za emigrante. Oni su postali nova „roba” za kriminalizaciju. Drugo, privatni zatvori se šire, izvoze se, zato što i druge zemlje sada žele da imaju zatvore „za borbu protiv terora” kao što ima Amerika. Zapravo, država i korporacije jesu oni koji proizvode kriminal da bi se ostvario profil.
Po Bjelićevim rečima, kapitalizam, onakav kakvim ga predstavlja neoliberalizam – onaj u kojem postoji slobodno nadmetanje na tržištu i u kojem oni koji su vlasnici svojine jesu vlasnici profita ali i vlasnici rizika - više ne postoji u realnosti.
- Sve se odvija po principu „Komunističkog manifesta” - svakoj banci prema njenim potrebama. Ali očigledno da komunizam postoji samo za elitu, dok za sve ostale postoje kapitalizam i feudalizam. Država nije pomogla svima. Pomogla je elitne banke koje predstavljaju sistem. Treba imati na umu da se većina profita sada ne ostvaruje kroz slobodno nadmetanje, nego kroz državne monopole, koji sve više pokazuju svoju kriminalnu prirodu. Taj sistem bankarstva ne može više da funkcioniše unutar zakona, već mora konstantno da transgresira zakon da bi ostvario profit. Država je tu esencijalni element koji štiti počinioce. To nas navodi da se setimo Brehtovog pitanja – šta je kriminal pljačkanja banke u poređenju sa kriminalom formiranja banke? Kriminalac može da opljačka samo ono što je u banci, dok banka može da opljaška ceo svet. Koncept kriminala se sada obrće: ono što se prikazuje kao sistem je mnogo kriminalnije po društvo nego ono što se etiketira kao klasični kriminal. Sa stanovišta moderne kriminologije, kriminal je ono što proizvodi društvenu štetu. Koje ponašanje je kriminalno zavisi od toga kakvu štetu to nanosi društvu. Nijedan kriminalac i nijedna mafija ne mogu da opljačkaju i nisu opljačkali društvo u tolikoj meri kao „Goldman Saks”.
Ono što se dešava sa srpskom Agrobankom po Bjeliću predstavlja u stvari isti model.
- Banci koja je bila nefunkcionalna dozvoljeno je da funkcioniše. To se znalo, kao što su u Americi još krajem devedesetih godina postojali izveštaji koji su tvrdili da čitava ekonomija funkcioniše na piramidalnom principu. Ali političari su to dozvolili. Na kraju krajeva, imamo svojevrstan transfer bogatstva, pri čemu je ono što je bilo zajedničko bogatstvo sada premešteno na stranu privatnika.
Zanimljivo je pitanje koliko se policija danas militarizovala radi suzbijanja revolta građana.
- Rat se vraća u američke metropole – kaže Bjelić. - Policija sve više i više dobija ratnu opremu i koristi ratnu strategiju. Otuda brutalnost prema ljudima koji koriste svoje pravo da demonstriraju, da se slobodno organizuju. To se sada smatra jednom vrstom terora. Danas je u Americi svako potencijalni terorista, a svaki odnos među ljudima je potencijalno opasan. Drugim rečima, svaki oblik ponašanja koji ne podržava sistem eksploatacije i piramide, posmatra se kao opasnost za nacionalnu sigurnost. Američko društvo zapravo se svelo na razne frontove. Mi smo stalno u nekom ratu. U ratu smo sa Irakom, u ratu smo sa Avganistanom, u ratu smo u Jemenu, u ratu smo protiv droge, u ratu smo protiv raka, protiv gojaznosti itd. Svaki oblik života je dakle oblik rata. U tom smislu čitava ekonomija se svodi na reprodukciju takvih odnosa, što odgovara koncepciji kriminalizacije svega, jer se na kraju od toga pravi novac.
Na pitanje da li je sistem informacija zapravo postao sistem društvene kontrole, Bjelić odgovara:
- Ljudi vole da romantiziraju Fejsbuk i ostale oblike komuniciranja preko interneta. Oni jesu pogodni za brzo organizovanje. No s druge strane ljudi ne shvataju da su ti oblici informisanja kontrolisani od strane korporacija i džave. Zato studentima uvek govorim da se „skinu” sa Fejsbuka, da se ne uključuju u to, jer čim uđeš u taj sistem, postaješ potencijalno opasan i poznat. Ljudi mogu da nastradaju ne zbog toga što imaju neku nameru, već zbog toga što su se umrežili u izvesne obrasce. Ljudi često ne znaju sa kim su zapravo povezani, ali mehanizmi kontrole to odmah registruju. U tom smislu grupa „Anonimus” jeste jedna alternativa koja za cilj ima da se koristi sistem informisanja za razne oblike političkog otpora. Ono što se desilo sa „Vikiliksom” dobar je primer kako se kriminalno ponašanje američke države može javno obedelodaniti. Zato je bitno da se anonimnost sačuva, da se deluje iz anonimnosti a ne iz javnosti, koliko god je to moguće. Fejsbuk je postao ispovedna kabina ili Frojdov kauč države, neka vrsta „dobrovoljnog prijavljivanja”. Reč je o nečemu što su staljinisti radili silom, a sada se radi dobrovoljno.
- Moć i interes korporacija – zaključuje Bjelić - jeste ono što određuje šta je šta na ovoj planeti. U Rusiji je to povezano sa naftom, u Kini sa njihovim bankama i preduzećima. A kapital je naravno izmešan. Njihovi zajednički neprijatelji su oni koji su eksploatisani - ljudske mase. One su opasnost. U tom smislu, model „rata protiv terorizma” zapravo je jedan beskonačan rat protiv masa koje ugrožavaju njihove interese. Planeta sve više funkcioniše po modelu američkih zatvora, koji se pune emigrantima i onima koji nisu beli. Oni koji su najviše eksploatisani biće najviše maltretirani, najviše će gubiti svoja prava, najviše će biti kažnjavani u ubijani, jer predstavljaju opasnost za globalni kapital.