Urbanitet

Grad i spektakl

Olimpijske igre, zastave, nacije i identitet

„Zamisli da nema zemalja”, orio se glas Džona Lenona sa ekrana olimpijskog stadiona Londona 2012-te, legendarnom pesmom Bitlsa „Imagine”, dok su suprotno pesmi spektaklom defilea dominirale baš nacionalne zastave zemalja. Scenario na tradicijama De Kubertenovh ideja još pri obnovi igara daleke 1906 god. prvenstveno po nacionalnim linijama, ali eto i danas 2012.god. sve je pretočeno u organizovanom, ali skoro i spontanom performansu defilea zastava zemalja nacija u brojnim formama: zastavu zemlje domaćina nosili su različiti redovi vojske (!), druge zastave nošene su od učesnka igara, a okolo na tribinama sami gledaoci, vijorile su se na jarbolima, pa sve do njima ogrnutim pobednicima u počasnom krugu, ili personalizovanim na obojenim licima i tetovažama po svim delovima tela, po životinjama ljubimcima itd... Mašta teško da može da ograniči sve ove oblike ispoljavanja zastavama, onoga što se zamišlja i čita kao nacionalni identitet.
Međutim u svemu tome iskazana je po mnogima i stvarna duboka kriza identiteta; pomenimo da je sve to kao kulturu spektakla još Guj Debor (Guy Ernest Debord, 1931 – 1994) objasnio kao fenomen, kao kulturni proizvod društva danas već globalnog, dominiranog elektronskim medijima, masovnom potrošnjom i nadziranjem, redukujući gradjane političkom neutralizacijom na pasivne posmatrače.1 Spektakl na urbanim tradicijama korišćenja ceremonijala, kao iskaza političke moći uz današnju popularnu kulturu u borbi za kontrolu, metafora jest sile, kada je autentični društveni život zamenjen njegovim imaginarnim predstavljanjem, posebno preko TV prijemnika. A većina sveta primala je kontrolisanu sliku prenosa Igara uz komentare, potvrđujući odnose poznate odranije, iako je većina kritičkih  komentatora „otkrivla Ameriku” i “toplu vodu”, mimoilazeći stvarni kreativni prostor oko pitanja globalnih akcija mogućih u ovom realnom svetu kakav nas okružuje. A on je daleko od idelnog (samo da pomenemo da je istovremeno bilo u toku razaranje Damaska i Alepa, poslednjih gradova milenijumske nam zajedničke civilizacije), ali ceni se istovremeno s pravom i činjenica je da po prvi put na Igrama nije bilo terorističkih ispada, niti bojkota država, niti druguh remetilačkih incidenata.
Pitamo se šta može da bude pouka i vredno iskustvo kako za milione pasivnih TV posmatrača, tako i za same građane UK, a posebno legendarnog Istočnog Londona, ali i za gradove, urbaniste i lokalne zajednice koji planiraju buduće spektakle?

Kod ovakvih spektakularnih dogadjaja, fenomen privremenosti i za trenutak usredsredjenost pažnje celoga sveta uz velike troškove, da bi odjednom,  po završenom događaju, sve zaminulo svedeno na lokalne pulsacije daleko od globalne pompe, otvara pitanje kako privremenost i trenutnost ushićenja pretočiti u trajnu dobrobit i dugoročnu vrednost? Sa takvim kontrdiktorinim zadatkom prišlo se projektovanju centralnog stadiona, i drugih objekata kao prvenstveno privremene tvorevine. Sama ahitektura iskazuje montažni imidž, a na idejama grupe Arhigram iz 1960-tih godina prošlog veka i arhitektonskim tvorevinama “za jednokratnu upotrebu” - „throw away architecture”. I centralni je stadion prvobitno perdviđen da se demontira po završenim Igrama, i da se prenese na drugo mesto, poput „putujućeg cirkusa”. U skladu s tim planirano je da delovi budu odista preneseni u Rio za sledeće Igre, a da drugi delovi budu poklonjeni kao donacija siromašnima u Africi. Tribine Akva-centra se takodje demontiraju i lokalnoj zajednici ostaje bazen za trajno korišćenje. Tako nam se pažnja sa globalnih tema spušta lokalno, usredsredjuje se na urbanološke teme odnosa Grada i Spekatkla, na pitanja kako događaj grandioznih dimenzija sa infrastukturom odgovarajućih razmera: igrališta, borilišta, pista, stadiona, pristupnih terminala i saobraćaja, smeštaja, frekvencije.... odjednom kada sve utihne, kako kreativno i ekonomski racionalno upotrebiti za dobrobit grada i lokalne zajednice, za zdravo trajno funkcionisanje i održavanje. Jer još grandiozniji problem od izgradnje, jeste samo efikasno koriščenje i održavanje izgradjenog.
Stoga se i pouke Londona 2012 nameću kao obaveza praćenja namera i nastupajućih ishoda. Za razliku od recimo Atine 2004.god. sa infrastrukturom koja propada u rđi i zaboravu (današnju krizu mnogi vezuju i za ove investicije!), zatim Bejdžinga 2008 god, kada je uz velika raseljavanja i “džentrifikaciju”, spektakularnim buldožerskim poduhvatima drastično peoblikovalo socijalno tkivo grada, u Londonu se iz osnova pristupilo drugačije. Sam izbor lokacije Olimpijskog Parka sa Olimpijskim Selom, nameren je da postane trajna vrednost prvenstvno podizanjem kvaliteta urbane sredine, ambijenta i života u lokalitetu Istočnog Londona, koji već legendarno slovi kao zapušteni deo odumrle radničke četvrti Imperije industrijske revolucije, ove svetske Metropole. Grad će posle Igara izgledati odista drugačije,  bolje, a lokalna inicijativa NVO-a „Lokalna Agenda 21 za London” da lokalno stanovništvo aktivno učestvuje u razvoju i tu ostane, započeta je paralelno već samom najavom Igara!

Koristi je imao i gradonačelnik Londona Boris Džonson, jer su uspesi poduhvata pretočeni i u njegov sopstveni politički marketing, porasla mu je popularnost, između ostalog i oko osnivanja LLCD (London Legacy Development Corporation) - Razvojna Korporacija za Londonsko Nasleđe, misleći na nasleđe kao trajnu vrednost i nudeći izanad svega urbanološko urbanistički koncept trajanja. Osmišljeno kao ideju, kojom bi se spojilo sve najbolje od Londona i to sve na jednom mestu. Tradicija i inovacija rame uz rame, u novom pejasažu kvalitetnih porodičnih domova, vodnih puteva, parkova i otvorenih prostora, sve spojeno oko London 2012 olimpijskih i paraolimpijskih poduhvata. Olimpijski Park predviđen je da ponudi sve to i više od toga, koriseći najbolje od „starog” Londona; kuće u nizu inspirisane džordžijanskom i viktorijanskkom arhitekturom, smeštene oko trgova i skverova na pešačkoj distanci od različitih parkova i otvorenih prostora. Istovremeno da se koristi i najbolje od „novog” Londona, bilo da je to u vezi sa sportom, ekološkom održivošću ili novim tehnologijama - da se ostvare nove destinacije za biznis, za dokolicu i za svakodnevni život. Iznad svega ističe se ideja da je Park inspirisan londonskom dugom istorijom „urbanog sela”, koncepta poniklog iz ideje koja spaja urbane i ruralne kvalitete, udobnosti javnih prostora i idilične initme,a sve podobno za urbano življenje, učeći od najboljih iskustava prošlosti – koncepata kojima bi se oformile uspešne zajednice za porodice budućnosti.
Ovo je za neke poznata priča o „pomalo od novog, pomalo od starog”, nešto pozajmljenog, malo plavog (priobalje), isprobana i testirana formula onoga što se naziva “rekombinantni urbanizam”, koji izvodi rešenja iz vernakularnih arhitekronskih idioma. A sve to u spoju sa savremenim tehnologijama gradnje i dizajna, kojima bi se proizvela postmoderna mešavina izgradjene forme, onakve u kojoj je centralni lajtmotiv već opisani koncept „urbanog sela”. Sprovođenje ideje urbanog sela, predviđa da se oformi pet novih susedstava oko Parka, svako od njih sa različito izražemnim karakterom, neki od stanovnika bi živeli oko modernih skverova u nizovima kuća, drugi bi uživali u čarima priobalja sa ulaznim vratima ili baštama otvorenim tik prema vodi. Sa pravom mešavinom stanova i kuća smeštenih blisko urbanim pogodnostima. Nove zajednice bi se razvijale i rasle da bi Park dobio šansu da postane prosperitetno, vibrantno novo mesto u tkivu metropolitenskog devetomilijonskog grada. Koncept urbanog sela simbol je istorijskog individualiteta ugroženog kulturnim homogenizujućim pritiscima globalizacije, kao i model lokalne demokratije u razvoju održive zajednice. A i posetilac, kojemu se takođe prilagođava koncept, zamišlja se kao šetač, posmatrač, i to kao sportski entuzijast, kupovnimanijak, fitnes zanesenjak, gurman i „bajker” sve u jednom, i od svega po nešto i eto posetiocu poželjne tvorevine nalik onome što je Mišel Fuko nazvao „heterotopija”, onaj „drugi” prostor koji ujedinjuje u pojedinačno mesto multiplicitet lokacija, koje su po sebi normalno nespojive po razmeri i funkciji i koje pripadaju drugačijim urbanim domenima: prodavnica, stadion, bašta, observaciona kula, kuće u nizu, prostor za zabavu.