Promocija demokratije

Razotkrivanje američkog naličja rušenja demokratije u svetu i kod kuće*

(naročito Italijanske) sirotinje, diskriminacijom crnaca koja traje do danas. Doneta Povelja slobode 1791. godine nije regulisala i garantovala osnovne slobode. (str.95). Autor opisuje kako se „kalio nacionalni identitet“ nove države: amerkanizacijom engleskog jezika, utvrdjivanjem „domaćih manira Amerikanaca“ vis-a-vis engleskog ponašanja, stvaranjem rečnika „amerikanizama“ (str.120). Kao izraz koji predstavlja kvintesencijalni američki stav bio je izum reči „know-how“ kao izrazito pragmatička orijentacija novog doba (133). Zahvaljujući izobilju prirodnog bogatstva i stalnom izvoru jeftine radne snage Amerika je bila na putu da već1881. postane od agrarnog društva na periferiji ogromni kolos;
		Biserka Rajčić: Kolaži

Amerikanci su sačuvali većinu svojih rasističkih naziva – piše autor – za crnce („crnja“), Indijance i neke azijske doseljenike (iz Japana i Kine) (str.221).

„amerikanizaciji“ jezika, imena, stilova života i mitovima o ljudskim pravima i slobodama (dok su se do danas sačuvali rasistički nazivi za „obojene“ i diskriminacijske politike prema doseljenicima); mit o velelepnosti – zgrada, mreže prodajnih lanaca roba – grandioznih tržnih centara (supermarkita), kao simbol potrošačke moći (koji su ugušili male i srednje proizvodjače); gradnjom hiper-luksuznih hotela koji nude najfantasatičnije usluge; hiperprodukcijom i masovnom upotrebom elektrificiranih strojeva, koje čine ljudski rad nepotrebnim; promovisanje estradne kulture, u kojoj se doživljava veštačko jedinstvo publike kao gomile, bez stvarne povezanosti estetskim ili moralnim vrednostima; proizvodnja i upotreba velikih kola („kao ladje“) kao nametljivog simbola superiornosti. A na drugoj strani autor ukazuje na sve lošije obrazovanje i na osiromašenje jezika, na sve manje lično i verbalno komuniciranje, budući da i deca i odrasli koriste
		Biserka Rajčić: Kolaži

2.
Svedočenje Noama Čomskog1 o aktualnoj politici SAD je još poraznije i politički ubojitije. Autor u samom početku navodi primere raskoraka izmedju onoga što Američke vlade nameću drugim državama, uz eksplicitno izuzimanje sopstvene politike u svojoj zemlji. „Medjunarodno pravo i sporazumi čvrsto se nameću drugima – piše Čomski – uz mnogo pravedničkog poziranja, ali se odbacuju kao nevažeće za Sjedinjene Države...“ (str.7). On napominje da je čak i Maknamara izjavio 2005. da je trenutna nuklearna politika SAD „nemoralna, nezakonita, vojno nepotrebna i užasno opasna...uključujući njeno pravo da pokreće rat po svojoj volji...“ (13). Bušovo proširivanje kontrole svemira, ističe autor, kada su u pitanju vojne svrhe, ide do „posedovanja Svemira“, što omogućuje trenutnu intervenciju bilo gde u svetu (16).
Čomski piše o uticaju politike SAD na radikalizaciju Islamskog sveta i pospešivanje terorizma u Iraku, zamenivši Avganistan; stoga konstatuje da: „SAD ostaje jedini Bin Ladenov suštinski saveznik... Podstičući „imitatore džihadske doktrine Buš je stvorio novi teroristički raj u Iraku.“ 28 i30). Čomski navodi i da je CIA podržavala gerilce Oslobodilačke vojske (OVK) na Kosovu, nadajući se da će to nasilje provocirati grubi srpski odgovor, iskoristivši to za podršku javnosti na Zapadu za napad na Srbiju (bombardovanje 1999.). Isto tako autor ističe da su SAD širile vesti o proizvodnji oružja za masovno uništavanje u Iraku da bi podstakli podršku za invaziju na Irak (35-37). Pri svim tim činjenicama Čomski primećuje: „Orvel ne bi znao da li da se smeje ili da plače.(44). Pored toga, Čomski citira izjavu jednog američkog zvaničnika iz 1921. godine: „...Ako osiguramo dostupne izvore nafte u svetu možemo da radimo šta želimo.“ A to se obistinilo i u 21 veku, zahvaljujući pobedi koju su očekivali.
Čomski smatra da se SAD rukovodi Robespijerovim stanovištem kada je reč o primeni torture: da „jakobinci treba da terorom obuzdaju neprijatelje slobode“ kada su 1994. modifikovali Konvenciju Ujedinjenih Nacija, dajući veća ovlašćenja islednicima prilikom torture – pravdajući time terorisanje zatočenika u Gvantanamu, Iraku i Avganistanu i u nevidljivim/prikrivenim mrežama zatvora (50). A 2002. Buš je objavom svoga „Humanitarnog Plana“ ovlastio kršenje Ženevske Konvencije i Povelje Nirnbeškog suda. Time je američka elita odbacila najosnovnije moralne aksiome, da bi opravdala samoisključenje iz medjunarodnog prava. (52).
Trupe SAD su, takodje, koristile izgladnjivanje stanovništva kao orudje za postizanje svojih nečasnih ciljeva. A beznadje je dovelo do porasta religioznosti i urušavanja sekularnog sistema obrazovanja u Iraku, što je proizvelo rast nepismenosti posle agresije SAD. (61). Zbog sankcija SAD i Velike Britanije umrlo je već stotine hiljada dece – svedoči Čomski. Sve to je SAD postigao parališući svaku opoziciju u napadnutim režimima. Jer kada SAD vrši pritisak na Iran, kaže Čomski, to tamošnju situaciju čini još militantnijom, a u takvoj situaciji „demokratija umire“ (75).
Izuzimajujći sebe iz „fundamentalnih principa svetskog poretka“, „Američki altruizam“ kojim SAD „prosvećuje države“ počiva na shvatanju „...da je ona slobodna da se osloni na silu kada njene vodje odrede da je to pravedno“. Čomski u tom kontekstu navodi i primer bombardovanja Srbije 1999. godine, kada se tvrdilo „da je to nelegalno, ali legitimno“ (96).2 Klintonova doktrina o „unilaterarnoj upotrebi vojne moći“ služi kao opravdanje „preventivne odbrane“ (izum Kondolize Rajs), koja daje pravo SAD da napadne zemlju za koju misle da bi ih mogla napasti.
Čomski opisuje kao trajni i suštinski aspekt američke diplomatije koja počiva na tri stuba: 1. o jedinstvenoj moralnoj vrednosti SAD; 2. o afirmisanju njene misije u spasavanju sveta; 3. o širenju ideala koje propoveda i o „veri u odredjenu sudbinu nacije“ (109). I konstatuje: „Kada se istorija oblikuje u službi moći, dokazi i racionalonost su irelevantni“ (118). A agresija i terorizam „...moraju biti prikazani kao samoodbrana i posvećenost produhovljenim vizijama“ (122). Već je u vreme Hladnog rata, u ime odbrane od „komunističke agresije“ mobilisana domaća podrška subverziji i terorizmu, konstatuje Čomski. Pozivajući se na istoričara A. Majera, Čomski navodi da se opaža da je posle 1947.godine SAD bila glavni nosilac preventivnog „državnog terorizma“ (126). Za veći deo sveta, piše Čomski, postalo je jasno da SAD postaje „zločinačka supersila“ (129). Autor navodi podršku SAD zločinima Pinočea; subverzijama na Kubi, da bi sprečili da Kubanska nezavisnost postane „zarazan primer“ – da spreče svugde širenje „virusa nezavisnosti“ (136). Zato je izvršena agresija i na Vijetnam, da nezavisni Vijetanam ne zarazi druge, te je Vijetnam morao biti izolovan a širi region je “vakcinisan uspostavljanjem grubih vojnih diktatura“ (139).
Ali Čomski skreće pažnju da SAD nije vršila intervencije samo spolja, već je stvarala opravdanje za „militarizovani državni kapitalizam“ kod kuće, u vidu „državnog socijalizma za bogate“ (148). A „osiguravanje globalne stabilnosti“ Čomski naziva šifrovanom reči za poslušnost. Globalizacija se nastavlja po istom kursu (upotrebom sile SAD kao spasioca – ZG) proizvodeći „kulturno otudjenje“ sa nasiljem koje ga prati. Čomski navodi da se prema projekcijama iz 2004. očekuje da kontradikcije i nesigurnosti globalizovanog sveta rastu, što se više bude širio procep izmedju zemalja koje profitiraju od globalizacije i zaostalih nacija (150). Dobro su poznati negativni uticaji SAD na propadanje država Južne Amerike.
Posebno je administracija Buša (mladjeg) značajno uvećala strah i mržnju prema SAD, zaključuje Čomski. Autor smatra da su teškoće na putu demokratijzacije na Bliskom Istoku u tome što SAD ne želi da do toga dodje. Čak je i ograničena demokratija u Iraku previše opasna... gde se „sudara sa značajnim interesima SAD ona se obezvredjuje“, ostvarivanjem „kulture terora“ i onemogućavanjem „aspiracija za alternativama“(173-4). Stoga Nacionalni Savet Iraka doživljava američku invaziju kao „okupacioni uragan“ (189).
Čomski se osvrće i na invaziju Izraela prema Palestini, koju podržava SAD kao na „prosvećenu okupaciju“, ali ukazuje i na samo stradanje početnih koraka demokratije u Izraelu pod uticajem takve proameričke politike.

fundamentalna društvena promena za usvajanje smislene demokratije (235). Ali ukazuje i na istorijske korene takve politike, kada opominje da je Adam Smit pisao da je gradjanska vlada postavljena radi bezbednosti bogatih i njihove imovine od siromašnih. Pri tom se poziva i na Aristotelovo shvatanje da „...u demokratiji imovina ne treba da se deli, već da i njihovi prihodi treba da budu zaštićeni (prema pisanju u Politici ). Medjutim, Aristotel je isticao da za funkcionisanje demokratije treba obezbediti „trajni prosperitet“ i da javni prihodi treba da budu razdeljeni medju sirotinjom (Isto). Ali je već Aristotel iskazao kao krilaticu „novog duha vremena“: „obogaćuj se, zaboravi na sve osim sebe“. Stručnjaci u SAD upozoravaju da su životni uslovi stagnirali 90ih godina za domaćinstva srednje klase, dok su rapidno porasla bogatstva najimujćnijih, a da su srednje zarade za radnike u proizvodnji niže od onih iz recesije 2001. (241). Autor zaključuje: „Nejednakost je nastavila da raste“. Kao „zdrava ekonomija“ uvedena je rigidna štednja, ukidanjem brojnih bonova za hranu i
		Biserka Rajčić: Kolaži

Kroz iscrpnu i dokumentovanu analizu devastacije američkog koncepta demokratije Noam Čomski ukazuje na sve veće otpore američkoj neoliberalnoj politici, organizovanjem javnosti, ne samo u Južnoj Americi i drugim delovima sveta, već i u vlastitoj kući, naročito ističući probudjene otpore američkih sindikata, iako SAD nije odustao od potkopavanja demokratije u svetu. Ali Čomski ne završava pesimističkim zaključcima, već naglašava: da „...zadatak zahteva posvećeni svakodnevni angažman da se – delimično ponovo stvori – osnova za funkcionalnu demokratsku kulturu u kojoj će javnost igrati izvesnu ulogu u odredjivanju politike, ne samo u političkoj areni, iz koje je u najvećoj meri isključena, nego i u ključnoj, ekonomskoj areni iz koje je isključena principijelno. Postoje mnogi načini za promociju demokratije kod kuće koji će je dovesti do novih dimenzija. „Mogućnosti su mnogobrojne, a propusti da se one ugrabe verovatno bi imale zlokobne reperkusije: za zemlju, za svet i za buduće generacije.“ (str.301), konstatuje Čomski.

Hladnom ratu i proizvodile su zabune. Ali priznaje autor: „Gore je bilo pogrešno shvatanje ratova od toga što sam pogrešno shvatio nas“ (10), pošto je bio tako socijalizovan da izvesne stvari shvata „zdravo za gotovo“. On je tada počeo da gleda drugim – otvorenim očima na stvarnost u kojoj živi; odnosno počeo je da propituje američki credo: da je samo SAD obdarena da „vodi, spasava, oslobadja i dubinski transformiše svet“ (12); te da je naša dužnost, piše autor, da prenesemo na svet potpuni uticaj radi takvog cilja za koji smatramo da je najbolji. Bilo je nezamislivo, konstatuje autor, dovoditi u pitanje američku globalnu politiku, koja je pregovore vodila sa stanovišta sile, „..kada je Pentagon postao Leviatan, u kojem je globalna militaristička nadmoć postala suštinski predikat za globalno vodjstvo“ (14). Autor konstatuje da je Fulbrajt kritikovao američki credo, ukazujući na „defektni Vašingtonski pristup u praktikovanju globalnog
		Biserka Rajčić: Kolaži

U razmatranju današnjeg statusa američkog društva i njegovog iticaja na ostatak sveta teško se mogu zaobići temeljna kritička upozorenja najuglednijeg američkog ekonomiste Dž.. Stiglica, koji ide najdalje u predvidjanju propadanja američke demokratije i njenog poraznog uticaja na savremenu globalnu krizu. On bez okolišenja piše o „Mitu o američkom snu“ i u knjizi o Ceni nejednakosti govori o ugroženosti naše budućnosti, pošto je nejednakost postala sistemska i da je politiučki sistem „otet“ i upregnut da služi interesima bogatih...Kapitalizam „ne isporučuje više ono što je obećavao, već samo ono što nije: nejednakost, zagadjenje,nezaposlenost, degradaciju vrednosti do tačke da je sve prihvatljivo a niko nije odgovoran. Ja sam uveren, piše autor „...da sadašnji nivo nejednakosti slabi i našu demokratiju...“ jer je američki politički sistem kupovinom uticaja pretvoren u „megafon bogatih“, smanjujući poverenje u demokratiju, jer „veoma mnogo ljudi gubi moralni kompas...“4  Te tvrdnje Stiglic dokumentuje podacima da je jaz izmedju bogatih i siromašnih više izražen u SAD nego u drugim razvijenim državama; da su najviši rast zabeležile zarade najbogatijih američkih gradjana koji čine jedan odsto stanovništva; čiji prihodi potiču iz finansijskog sektora od eksploatacije siromašnih kojima se nude „lešinarske pozajmice“; a ostali podaci, primećuje autor, poput zdravstvenih usluga i životnog veka još su izraženiji (Isto, str V). Stiglic zaključuje: da više ekonomskih nejednakosti vodi ka većoj političkoj nejednakosti, koja podstiče ekonomdku nejednakost. Ali pošto sam dosta opsirno pisala o razaranju mita o demokratiji u američkom društvu u knjigama i spisima ovog autora, ovde ću priložiti samo ovaj kratki dodatak, koji najubedljivije „otkriva Ameriku“ kao izgubljeni san.

Uz dodatak ovih komentara, koji se nadovezuju na već iznete zaključke istraživanja, može se konstatovati da je Amerika u velikoj meri saučesnik globalne krize (ako ne i glavni promoter-ZG), koja nailazi na sve rezolutnije masovne pokrete, kao što je pokret „Juriš na Wallstreet“, koji se širi skoro na sve američke gradove.
Savesni istraživači u SAD i u drugim delovima sveta sve glasnije o tome govore i pišu, dok neoliberalni dogmatičari traže načina da „poboljšaju surovi moderni kapitalizam“, prenebregavajući njegove izvorne fatalne nedostatke.
Mnoge od ovakvih kritičkih analiza nisu prisutne na tržištu knjige u Srbiji (a čak ima pokušaja i da se sprečava njihovo izdavanje, o čemu sam pisala i poslednjim brojevima „Republike“).
Saznanja o karakteru „postmodernog sveta“, koje oficijelno podržava i širi srbijanska elita daleko su ispod sve kritičnijih i oštrijih analiza, koje se javljaju i u Americi, a naročito u Južnoj Americi, a u poslednje vreme i u Francuskoj i Nemačkoj, te naša javnost u većini prihvata mainstreem neoliberalnu ideologiju kao „neizbežni udes“, odustajući od otkrivanja mogućih alternativa poraznim posledicama „modernog kapitalizma“ kao jedine moguće budućnosti. Zbog toga ostajemo misaono/idejno medju najzaostalijim zemljama u Evropi i nije slučajno da smo na poslednjim predsedničkim izborima izabrali opciju, koja će nas vratiti više od deset godina unazad.

	Zagorka Golubović