Kada je na talasu Šestog oktobra Vojislav Koštunica, kao tadašnji predsednik SRJ, u politički život uveo načelo legaliteta, proglašavajući ga vrhovnim političko-pravnim principom, znalo se da Srbija, kao veća članica dvojne federacije, koja je toj istoj federacija davala željenu boju i smisao, ostaje u političkom brlogu. I da je propuštena još jedna šansa da se otarasi duha palanke, plemenske i kolektivne svesti, pogrešnog tumačenja mitova, kuknjave nad nesrećnom istorijskom sudbinom, unitarizma kao političkog principa, centara moći koji joj više od veka rade o glavi, lažnih nacionalnih otaca, politike duplih  standarda, pogrešnog uverenja o svetskim zaverama i urotama protiv Srbije i svega srpskog.
Na talasu Šestog oktobra dogodio se i atentat na Premijera evropejca, koji je nudio drugo načelo, upravo da bi to isto načelo ostalo zatrto u samom nastanku. A potom su na red došle kohabitacije i druge političke zavese, pranje političkih biografija i povratak na vlast onih političkih snaga koje su Srbiju, tokom devedesetih, uvele u haos i posrtanje.
U Srbiji, nakon ubistva Đinđića, nije ostao politički prostor za afirmisanje načela legitimiteta, koji bi polazio od ideje slobode i promena, tj. onih vrednosti koje je trebao da donese Peti oktobar. Političke snage i društvene grupe koje su prihvatale ovakve vrednosti ostale su krhke i razjedinjene. Politički zahtev, koji bi se sastojao u vrednosnom sistemu ljudskih prava, omogućenih novom nacionalnom, državnom i kulturnom politikom, odn. novom filozofijom društva, prožetom idejom slobode, omogućio bi Srbiji snažan iskorak u moderno i evropsko. Ali, nakon Šestog oktobra i atentata, to jednostavno nije bilo moguće, pa je Srbija nastavila ranije trasiranim putem, a Tadić, kao novi predsednik, otaljavao je političke poslove sve dok navodno poražene i navodno reformisane političke snage nisu u svoje ruke povratile punu vlast.
U takvom političkom kontekstu, legalisti su progurali Ustav Srbije iz 2006, napisan u njihovim kuhinjama i nametnut uz obilatu pomoć predsednika Tadića, koji je, pristajući na takvu ulogu, utro put porazu evropskih ideja na poslednjim izborima. Ustav je donet bez prethodne javne rasprave i društvene debate, kao i bez ikakve uloge stručne javnosti, sa jednim jedinim ciljem da odrazi moć i društveni uticaj njegovih tekstopisaca i građanima Srbije, još jednom, i ko zna po koji put u modernoj istoriji, ponudi lažnu nadu, ovog puta o Kosovu u sastavu Srbije, jer je, eto, u preambuli njenog najvišeg pravnog akta, nedvosmisleno navedeno da je Kosovo njeno i samo njeno.
Ustav kao najviši pravni akt ogledalo je odnosnog društva i njegovih stremljenja prema slobodi. Ustav je akt moći države ili garancija individualne i građanske slobode. On provocira društvene sukobe i razdore ili uspostavlja balans između individualne slobode i državne egzistencije. On je slika političke zajednice, njene organizacije i decentralizacije i najboljih težnji odnosnog društva u traganju za srećom i opštim dobrom građana, ili je odraz potreba izdvojenih društvenih grupa i njihovih uskih interesa.
Ustav Srbije, ni sa formalnog aspekta, zbog toga što je donet na brzinu i prosto nametnut srpskom društvu, ni sa suštinskog aspekta, jer ne afirmiše slobodu i individualno načelo, a sputava decentralizaciju i Srbiju zatvara prema susedima i svetu, nije na liniji afirmacije

dostignute standarde, viša načela i vrednosti. Morao je Ustavni sud, na primer, imati u vidu da je pomenuti Zakon donet pre Ustava i da je išao u susret najavljenom donošenju novog Ustava, kao najvišeg zakona zemlje, koji će nadomestiti, govorilo se u to vreme, propušteno i vratiti slobodu i sva značenja koja je nosio Peti oktobar. Ali „sporni” Zakon donet je u Đinđićevo vreme, a „nesporni” Ustav nakon atentata na njega. Tako se desilo da moderne zakonske odredbe nisu izdržale pred naletom nemodernog ustava.
Ustavni sud nije se mogao izdići iznad svoje trenutne strukture, birokratskog i usko pravnog pristupa u brizi za najviše društvene teme i pitanja, jer je izraz vremena u kome se Srbija nalazi, žrtva onog istog legalistinog legaliteta, okovan bremenom pravnog kontinuiteta, okoštalog do nepodnošljive mere. Šta-više pređena je i granica  pristojnosti, jer je Ustavni sud svojom odlukom, s obzirom na trenutak njenog donošenja, išao u susret najvljenoj političkoj koaliciji i njenom političkom zahtevu. Bar tako su primetili mnogi politički i civilni akteri srpskog društva.
Šta je to Vojvodina imala a nije smela da ima? Ukinuta je odredba da je njen glavni grad Novi Sad, a svi znamo da je glavni i bez ikakvog normiranja. Ukinuta je odredba da njenu teritoriju čine  Bačka, Banat i Srem, jer, navodno, opasno je da ima svoju tertoriju,  iako svi znamo da njenu teritoriju čine upravo Bačka, Banat i Srem. Ukinuto joj je pravo da osniva ovo ili ono, da se predstavlja u Briselu i sl.
Malo je potrebno da ljude, stvari, pojave i događaje sagledamo u najboljem svetlu.Tako, na primer, Italija nije manje Italija zbog pokrajine Toskane u njenom sastavu. Naprotiv, sa Toskanom je više Italija i svaka bi zemlja poželela da ima takav regionalni identitet. Isti je slučaj sa Nemačkom i Bavarskom u njenom sastavu. Ne treba se plašiti sindroma Katalonije, ili pak Baskije, sa kojim se suočava Španija, jer Vojvodina, za razliku od ovih pokrajina, nema nacionalni, već samo regionalni identitet. Njena je autonomija izraz kulturnih i ekonomskih potreba srpskog naroda kao većinskog, koji se, dakle, ne javlja kao nosilac nekog posebnog nacionalnog identiteta, i brojnih nacionalnih manjina, koje čine prelepi vojvođanski mozaik, satkan od političkog, kulturnog, verskog, nacionalnog i drugog šarenila.
U pitanjima koja su bila predmet interesovanja Ustavog suda nema onih koja bi Vojvodinu činila državom u državi, pa je odluka Ustavnog suda samim tim čudnija. Izgleda da je problem u predrasudama i frustracijama prosečnog srpskog političara ili građanina, nespremnog da pitanja opterećena ideološkim i drugim hipotekama iz prošlosti sagledava na moderan način, iz ugla slobode, i da svaki oblik decentralizacije ne doživi kao separtizam, da sve drugo i drugačije na prihvata kao opasnost, već kao nešto što ulepšava šarenu sliku sveta i, na kraju, obezbeđuje sopstveni identitet. Ali Ustavni sud nije mogao dalje od tog proseka, jer i sam deli trenutne vrednosti na kojima počiva srpsko društvo.
Vojvodina je pravi test za novu-staru vlast. Možda je šansa da se Srbija po tom pitanju politički podeli, kako bi u traganju za nepreglednim prostorima i granicama slobode pobedila sebe i izrasla u moderno, slobodno i otvoreno civilno društvo. Sa predivnom Vojvodinom u njenom sastavu. Ako to ne uspe naći će se u začaranom političkom krugu, koji će doneti nove nesreće i posrtanja. Ako iskustvo uči, onda, nadamo se, do toga neće doći. I da će pravi put biti prepoznat.