Prva slika je Skupština akcionara. Dve grupe prikupljale su ovlašćenja od preko 4000 pojedinačnih akcionara rasutih po celoj zemlji. Obe su pribavile podjednak broj ovlašćenja, s tim što ih je jedna, u skladu sa zakonom, overila kod nadležnog državnog organa i platila odgovarajuće takse, a druga (Jugoremedija 3) nije, ali je uprkos tome pokušala da preuzme rukovođenje Skupštinom. Pošto u tome nije uspela, sednica je, opet po zakonu, odložena za petnaest dana i, uz smanjeni kvorum, održana 17. jula. Tada su usvojeni izveštaji o poslovanju i izabran je novi Upravni odbor koji čine više direktora, među kojima je i Zdravko Deurić (više nije generalni direktor). Bio je to poslednji trenutak za usaglašavanje statusa firme sa zakonom.
I, taman kada je izgledalo da će sve snage biti usredsređene na rešavanje sve težih problema poslovanja i neisplaćivanja plata zaposlenima, sledi nova slika: 27. jula zapaljen je službeni automobil koji vozi Deurić, ispred zgrade u kojoj stanuje. Ubrzo potom sledi hapšenje četiri osobe, od kojih, posle 48 sati, ostaju dve u zatvoru, Milana Zlokas i Zdravko Deurić. Ta dva prizora dominiraju drugom slikom drame.
Sledi treća slika koja je znatno složenija. Lokalno udruženje građana „Ravnopravnost” reaguje konkretnim akcijama, o kojima se dogovaraju na redovnim sastancima. Pored izražavanja solidarnosti s uhapšenima, protestuju kod nadležnih organa policije i pravosuđa. Podnose krivičnu prijavu zbog nezakonitog hapšenja i nezakonitog pokretanja istrage i pripremu montiranog sudskog procesa, prosleđuju raniju tužbu protiv države nadležnom sudu, jer se o nju oglušilo društveno pravobranilaštvo, a pripremaju i predstavku Ustavnom sudu, zbog kršenja pretpostavke nevinosti građana. Prate i analiziraju aktivnosti direktora i ostalih zaposlednih radi nalaženja izlaza iz blokade poslovanja i isplate plata, kako bi se izmaklo pretećem stečaju. Dogovaraju se o kontaktima s akterima vlasti, od gradonačelnika do predsednika republike, pa i sa predstavnicima EU. Redovna tema ovih razgovora je i - javnost.
Javnost je glavna institucija do koje drže (videti Apel i Hronologiju). Ne očekuju sažaljenje i spasioce. Očekuju da postoje građani koji će ih razumeti i pridružiti se zajedničkoj borbi, jer imaju iste ili slične životne muke i vrednosne orijentacije. Istupaju lišeni oholosti zbog uspeha u prvim etapam svoje desetogodišnje borbe i bez očajanja usled nevolja koje su ih snašle u potonjim godinama. Izražavaju empatiju prema ljudima koji su u sličnim ili još većim životnim nevoljama, rešeni da se i dalja zalažu za temeljne ljudske vrednosti. Ne svaljuju svu odgovornost na druge, nego su spremni da preuzimaju i svoju odgovornost, pred čitavom javnošću, a i pred organima pravosuđa.
Naročito ih pogađa bujica neproverenih podataka kojima se nagađa nekakva krivica i nižu negativne ocene koje u javnom mnenju proizvode ne samo sumnje već i žestoke osude. Tabloidi vrve raznim sumnjama i optužbama pojedinih radnika i akcionara, kao svedoka „kriminalnih radnji”, što se predstavlja kao svedočenje očevidaca a zapravo liče na poslovične dostave policiji. Kao uzor takve kampanje izdvoja se jedan tekst poznatog novinara Miše Brkića, „Kako je bravar postao tajkun” (Novi magazin, 9.VIII). Tu piše: „Ona (Jugoremedija) propada od trenutka kada su je radnici preuzeli od bivšeg vlasnika…, na dva tendera nije uspela da nađe kupca, nedavno se spominjao 'strateški partner', a pre nešto više od mesec dana firma je jedva uspela da izbegne likvidaciju.”
Formula ovakve propagande je mešavina neistine da firma propada nakon odlaska „kontroverznog biznismena”, iako je dokazano da je to bio izlazak iz propadanja, plus apologija jednog modela privatizacije za koji je najvažnija prodaja firmi. Upadljiv je i jedan dodatak, a to je uverenje da su radnici nesposobni za participaciju u upravljanju firmom u kojoj su i radnici i akcionari. Sve je to začinjeno i jednim izrazitim socijalnim rasizmom: jedan bravar, što je profesionalni poziv Zdravka Deurića, ne može biti ništa drugo nego - bravar. Ako se pak drzne da se bavi i drugim poslovima, postaje lik opasnog tajkuna, lažov, lopov, upropastitelj, te mu se svašta može pripisati, što će javno mnenje oblaporno da guta i kliče, kako to oduvek čini mržnjom raspaljena masa: „Neka visi Pedro”!
Radnici-akcionari Jugoremedije koji već desetak godina iskušavaju dati model privatizacije ne mogu da ga hvale, a još manje su spremni da gutaju njegovu propagandu. Pre će biti da je doživljaju kao nešto ogavno. Ne zavodi ih ni svemoć mistifikacija „skrivene ruke” tržišta niti „čvrste ruke” vlasti. Spremni su da preuzimaju svoje odgovornosti za svoje greške u poslovanju i komunikacijama sa vlašću, ali očekuju to i od drugih aktera. Ali baš to izgleda kao golemi greh. Skloni su i kompromisima. Jedino što, vele u svom apelu, nikako ne mogu da prihvate jeste da se odreknu svoje lične i zajedničke časti, da se ponašaju po mustri „malog čoveka”.
U drami o kojoj je ovde reč, na javnoj sceni je najjasnije izražen lik koji se napada, dok su ostali akteri mahom tajanstveni, pogotovo oni iz sfere vlasti a i oni koji produkuju inkriminacije. Kada ove druge pitate šta to čine, kao refren ponavljaju da se „bore za hleb za sebe i svoju decu„ a protiv lopova, a kada iz zapitate da li će biti „hleba” ako firma propadne, vele, „neka, tako im i treba”, u duhu one tradicionalne izreke o vrhunskoj želji da „komšiji crkne krava”, pa i sam komšija. Primetan je savez ozlojeđenog „malog čoveka” i moći vlasti. Njihovo združeno delovanja dočarava se kao vox populi i slavi se „čistka” kao zavođenje reda i pravde (osvetničke).
Pošast „malog čoveka” na javnoj sceni nije sasvim jasno oblikovana, ali se iz obilne literature pouzdano može rekonstruisati, O tome je, primerice znalački i nadahnuto pisao, sredinom prošlog veka, jedan od najlucidnijih intelektualaca toga doba, Vilhelm Rajh, znalac drevnih tiranija i modernih diktatura nalazeći u „duševnoj kugi” malog čoveka podlogu novih oblika totalitarizma (videti Čuj, mali čoveče; vredi pogledati i film Dušana Makavejeva, WR-misterije organizma, inspirisan Rajhom, koji je u svetu stekao slavu, dok je u zemlji - „bunkerisan”). I naš lucidni i plodni pisac, Aleksandar Popović dočarao je u svojim dramama likove koji uočavaju trendove pretvaranja ljudskog društva u „mravlji metež”, gde ljudi-mravi „ne umeju ništa drugo nego da se komešaju” (drama „Mravlji metež”); tu „sudbinom ljudi upravljaju piljarska olajavanja” (drama „Ružičnjak”). O dramatičnim zbivanjima u tranzicionim vremenima podsticajni su i analitički ogledi Miodraga Stanisavljevića (naročito „Totalna dramaturgija„), kao i rezultati antropoloških i socioloških istraživanja Zagorke Golubović (Politika i svakidašnji život) i Vesne Pešić (Divlje društvo).
Bogato desetogodišnje iskustvo radnika-akcionara i zdrav razum predočavaju im dramatičan izbor: opstati ili nestati. Tako nešto ne vide samo kao svoju sudbinu nego i kao brigu i mnogih drugih ljudi. Zato se obraćaju javnosti, da bi se o stvarima od javnog interesa javno i odgovorno raspravljalo, odlučivalo i nešto konketno preduzimalo. Upravo je javnost ono bitno mesto slobodnog izražavanja i oblikovanja ličnih i kolektivnih stavova.
Burna dešavanja nude meditacije o zameni uloga žrtve i dželata, kao i nagvaždanja o pretvaranju tragedije u farsu ili zanosima palanačke „limunacije”. No kada je reč o Jugoremediji, koja je tek deo složene stvarnosti, dalja zbivanja će jasno pokazati da li će se prići racionalnom rešavanju sporova i sukoba ili će slediti likvidacija radnih mesta, akcija i same firme; da li će se zakoračiti ka realnoj vladavini zakona ili sledi novi talas populističke revolucije s novim „čistkama”; da li će se „probuditi” svest i savest javnosti ili ćemo biti zapljusnuti novim talasom varvarizacije. Napokon, i to je glavni test: da li će biti poništen nezakoniti akt hapšenja i vraćena elementarna sloboda Milani Zlokas i Zdravku Deuriću, i dati im mogućnost da se brane sa slobode ili će biti zadržani u zatvoru radi montiranja sudskog procesa. Tako nešto nije važno samo za dve osobe, već sve građane koji drže do sebe.
Ostajući u tradiciji dramske književnosti, možemo očekivati da posmatramo i peti čin drame. Ali, zašto bismo zapostavili i konkretno delovanje, u znaku afirmacije običnog čoveka i našeg prava na smisleni i slobodan život?