Dva događaja - 27. juna istekom roka za odgovor države na tužbu, i Skupština akcionara - pokazali su da sledi novi čin drame i započinje njen rasplet.
Prvi čin drame započeo je 2002. prodajom državnog paketa akcija (42 %) „konroverznom biznismenu” Jovici Stefanoviću - Niniju. On nije birao sredstva da postane većinski vlasnik i time, prema važećim običajima, jedini „gazda”. Tome se suprotstavila poveća grupa organizovanih radnika, njih oko 150 (oko polovine zaposlenih) uz podršku malih akcionara, oko 5.000 iz raznih delova Srbije u čijim je rukama 58 % akcija. Sve primetniji predvodnik te borbe je Zdravko Deurić, radnik-akcionar. Borili su se protiv kršenja zakona i ugovora, sve brutalnije uzurpacije vlasti i srljanja firme u propast. Organizovali su štrajk, ulične proteste (u Zrenjaninu i Beogradu), upade u državne ustanove i pokretanje sudskih postupaka. „Gazda” je, uz nemu podršku poslušnih radnika, otpuštao neposlušne, a štitile su ga, pored njegove privatne oružane pratnje još i državna policija i žandarmerija, najbrutalnije u vreme Koštuničine vlade (nasilno sprečavanje okupljanja, premlaćivanje, hapšenje itd.). Poslovanje je bilo sve problematičnije, firma je klizila ka propasti, a „gazda” je njeno sedište preselio u zavičajni Niš. Deo javnosti je povremeno skretao pažnju na konkretne aspekte ovog sukoba. Savet za borbu protiv korupcije, na čelu s Vericom Barać, upozoravao je na kršenje zakona i ugovora i podržavao borbu radnika-akcionara. Najzad, četvorogodišnji sukob okončan je presudom nadležnog suda, dakle, odlukom posebne grane državne vlasti, tako što je raskinut ugovor sa „kontroverznim biznismenom”.
Drugi čin počinje stupanjem na scenu Skupštine „ malih akcionara” 1. marta 2007, koja, pod predsedništvom ugledne radnice, Zore Vujaković, na osnovu sudske odluke bira se nova uprava. Sledi mukotrpno saniranje gubitaka i štete, vraćaju se na radna mesta oni koji su bili otpušteni, a sedište firme vraća u Zrenjanin. U središtu drame dospeva zamašna rekonstrukcija firme u skladu sa standardima savremene farmaceutske industrije. Ulažu se vlastita sredstva, nauštrb plata i dividendi, i teškom mukom nalaze neophodni krediti (preko 10 miliona evra). Ukupna vrednost firme je gotovo udvostručena (od 11 na 21 milion evra). Nova uprava, predvođena Deurićem, ne rasipa energiju na obračun s poslušnicima bivšeg „gazde” nego nastoji da optimalno poveže interese radnika koji se bore za radna mesta i interese privatnih vlasnika akcija. Nema izrazitijeg gneva ni prema onim delovima državne vlasti, pre svega izvršne, koja je protežirala i štitila „kontroverznog biznismena”. Naprotiv, nudi se saradnja državi koja je povratila svoj manjinski paket akcija. Ne zahteva se ni pokroviteljstvo niti neposredno upravljanje države, već racionala saradnja, partnerstvo i participacija u zajedničkoj brizi o opstanku i razvoju firme, što je suštinski različito od nekadašnjeg manipulativnog samoupravljanja i „realnog socijalizma”. Povremeno izgleda da je takva saradnja moguća, pogotovo nakon zamašne rekonstrukcije i prilagođavanja zahtevima tržišta i savremenog menadžmenta. Međutim, umesto saradnje, manjinski vlasnik - država ili je pasivna ili ometa poslovanje i ulaganja u razvoj firme.
Treći čin započinje inicijativom izvršne vlasti i njenih aparata da se firma proda i pre nego što je proradila punim kapacitetom. Podstiče se diferencijacija i konfrontacija među radnicima i

izmeštena iz kruga fabrike ili bi se morala ulagati zamašna sredstva u dekontaminaciju. Odluke o tome donosili su legalni organi čitave firme.
Kampanja protiv otpora nametanju odluke o prodaji čitave firme povremeno je poprimala dimenzije skandala (upad policije i zaplena obimne dokumentacije, i širenjem glasina o hapšenju i raznim sankcijama. „Penfarma” postaje „jabuka razdora”, na čemu insistira formacija „Jugoremedija 3”.
Najvećem pritisku, čiji su oslonci mahom izvan firme, izložen je Zdravko Deurić, predvodnik višegodišnje borbe radnika-akcionara i sadašnji direktor. Učestale inspekcije i upadi policije koja pleni obilnu dokumentaciju podgrevaju psihozu predstojećeg obračuna sa zamašnim „kriminalom”. Podozrenje i glasine bujaju, uz sudelovanje senzacionalističkih medija, uprkos tome što nije bilo nikakvih dokaza o kršenju zakona. Ruženje protivnika seže do ruba fizičkog obračuna, zabdeležen je i jedn pokušaj ubistva urednika biltena (Robert Fai) Pritisak je ojačan i time što se, iz središta moći van firme, sistematski otežava normalno poslovanje i saradnja s bankama. Blokiranje računa i prekid redovne isplate plata rasplamsava nezadovoljstvo radnika i intenzivira dramske zaplete. Preti uvaljivanje firme u stečaj. Drama se zahuktava u raznim smerovima sa sve raznolikijim likovima.

Usredsrediti pažnju na burna zbivanja na jednoj maloj sceni kakva je „Jugoremedija” ne podrazumeva previd dramatičnih zbivanja u čitavoj zemlji pa i bližoj i široj okolini. Na manjem prostoru je lakše uočiti preplitanje različitih događaja i procesa, ideja, ideologija i interesa, delovanje konkretnih aktera koji tvore dramske zaplete a čine primetnim i potencijal raspleta drame.
Mogući rasplet drame nagovešten je sredinom prošle godine, pismom iz EU kojim se zahteva preispitivanje dvadesetak primera problematične privatizacije u našoj zemlji, među kojima je i „Jugoremedija”. Javna rasprava je, međutim, sprečena, pismo je označeno kao državna tajna, što suspenduju bilo kakvu ozbiljniju ulogu javnosti, čak i samo njeno nastajanje. Ovoga proleća ponovljena je, još odlučnije, pomenuta inicijativa iz EU. Javnost je, međutim, i dalje mahom nemušta. Ni tokom izborne kampanje nema ozbiljne javne rasprave o uzrocima i posledicama grešaka u toku privatizacije. Nižu se bombastične izjave o vlastitoj ispravnosti i tuđoj grešnosti. Mada suparnici u borbi za vlast pominju da se Srbija nalazi u velikim teškoćama, izostaju konkretne analize njihovih uzroka i posledica i kritičko preispitivanje odgovornosti za sve uočljiviju stagnaciju i involuciju privrede, galopirajuću zaduženost zemlje, masovnu nezaposlenost (oko 25%), rastuće materijano siromaštvo i duhovnu bedu. Oko bastiona gordih moćnika rasprostire se očajanje nemoćnih.
Majski izbori su doneli zamašne personalne promene. SNS je dobila najviše glasova a njen vođa,Tomislav Nikolić izabran je za predsednika republike. Ne upuštajući se u razmatranje o razlikama i sličnostima Tadića i Nikolića, stare i nove vladajuće grupacija, za našu temu je bitno pitanje koliko je sadašnja vlast spremna da uoči i ispravi greške u dosadašnjoj „tranziciji”.
„Jugoremedija” je, inače, 4. maja podnela tužbu protiv države zbog štete koju je država nanela radnicima i akcionarima otvarajući i, načelno i sasvim konkretno, pitanje o odgovornosti za raspolaganje svojinom. Ona može biti podsticaj za šire i temeljitije rasprave o realnom stanju nacije. Ako takva rasprava izostane, slediće novi činovi drame ne samo ove firme. Pokazaće se koji je trend preovlađujući, da li onaj koji brine o njenom razvoju ili je na prvom i najvažnijem mestu njena prodaja. U potonjem slučaju uklonili bi se i tragovi borbe za razvoj privrede i društva izvan dominacije dosadašnje vladajuće ideologije i prakse koji su upravo u „Jugoremediji” bili istrajniji i primetniji nego drugde. Ukoliko se pokaže da glavni centri moći, i pored personalnih promena, nisu skloni izmeni vladajuće ideologije i politike, slede neki novi tokovi drame. Ako se razmašu nosioci epizodnih uloga, ona može izgledati kao koloritna maskerada ali i biti burnija i bučnija, ako se pak raspomame instinkti borbe za opstanak, i oko već oglodane koske.

Kako to obično biva, mogućan je različit pristup sadašnjim zbivanjima, od verovanja da smo izvan i iznad njih, preko pozivanja na nemoć pred sudbinom i višim silama, do uverenja da smo sposobni i da razumemo šta se zbiva. A kada razlikujemo različite trendove, teško je izbeći rizik da se opredeljujemo. Ne toliko prema ličnim uverenjima, primerice da li smo za kapitalizam ili socijalizam, za revoluciju ili reforme itd., nego da li razumemo ideje i vrednosti Povelje o ljudskim pravima UN iz 1948. godine - u prvom redu pravo na život, rad i svojinu - koje se nalaze u središtu drame kojom se ovde bavimo. Inače, bez konkretnih uvida i jasnh opredeljenja neme ni preko potrebne katarze nad raznim spregama zločina i pljačke koji su ostavili duboke tragove u našoj zemlji. Ako ne dospemo do samih središta dramskih tokova možemo se prepustiti posmatranju kabaretskog glumatanja oholih moćnika i raspamećenih očajnika kao protagonista nekog novog totalitarizma.