Uopšte u spoljnoj politici je nešto teže uvoditi promene pošto one ne zavise samo od unutrašnjih namera već i od spoljnih okolnosti na koje skoro i ne može da se utiče. Pogotovo, ne mogu male zemlje. Naime, rizičan je poduhvat da slabiji nude nešto novo. Ako se zanemare neka retorička iskakanja namenjena širokoj publici radi održavanja entuzijama iz izborne kampanje, nova vlada Srbije takve promene, bar do sada, nije najavila. Prema tome, ostaje na snazi politika udruživanja u Evropsku uniju i takozvana četiri stuba spoljne politike (EU, SAD, Rusija i Kina). U pogledu Kosova takođe ništa se spektakularno u odnosu na ranije ne menja: prihvata se šta je dogovoreno sa privremenim vlastima u Prištini, s tim što će se buduća pregovaranja podići na viši politički nivo ma šta to značilo. Novina u neku ruku je predlog o utvrđivanju unutrašnjeg konsenzusa o Kosovu – valjda se misli o jasnijem rešenju tog problema. U ideji o konsenzusu po svoj prilici krije se i podela teške odgovornosti na koju vladajući vrh vladine koalicije sam nije spreman da prihvati. Šta bi trebalo da bude sadržina tog konsenzusa čak ni u smislu osnove za raspravu inicijatori se javno još ne izjašnjavaju. 
Istini za volju, u sadašnjim okolnostima za Srbiju ne postoji prostor za promene u spoljnoj politici. Pre svega zemlja je prezadužena, postoji velika ne-zaposlenost, privreda je još uvek nesposobna da značajnije poveća izvoz a poljoprivreda da bi bila produktivnija traži velika ulaganja. Dodajmo na sve ovo rastući budžetski deficit koji se ne može savladati iz vlastitih izvora. Zemlja opterećena takvim nevoljama prisiljena je da traži finansijsku pomoć gde god može da je dobije. A to baš nije preporuka za neku odvažnu „odbranu nacionalnih interesa“.
I šta da se radi ? Reklo bi se: sa svima dobro jer svi su nam potrebni. Međutim, biti sa svima dobro, koliko god je poželjno, nije bez trzavica sasvim izvodljivo. U uslovima koje nameće svetska ekonomska kriza i koja se poklapa sa procesom  promena u odnosima snaga glavnih svetskih aktera, međunarodni odnosi postavljaju se na neke nove političke platforme i shvatanja „za ili protiv“. U takvoj situaciji velike sile su mnogo osetljivije kada je u pitanju njihov prestiž nego ranije kao na primer u doba Hladnog rata kada se u hijerarhiji globalne moći jasno znalo gde se ko nalazi. Danas, kada su male zemlje u pitanju dobri odnosi sa nekim tumače se i kao nepoželjan porast uticaja onog drugog. Tu ne pomaže zaklanjanje za odbranu nacionalne suverene volje ni objašnjenje ekonomske logike da se nešto što se nema nadoknadi tamo gde je najpovoljnije. Stvari su još zamršenije kada se u tu sliku svojom logikom štednje uključe i svetske finansijske institucije bez kojih mnoge zemlje ne mogu ništa da učine za svoj oporavak, pa ni Srbija. Otuda, ustupci veći ili manji, biće jedina mogućnost da se nešto postigne. 
Što se tiče Kosova, zemlje takozvane Kvinte – četiri vodeće evropske zemlje plus SAD - vršiće i dalje pritisak da se ono što je dogovoreno u pregovorima o tako zvanim tehničkim pitanjima sprovode i nastave razgovori o novim tačkama dnevnog reda. Kažu da je to energetika i telekomunikacije. U taj zahtev, uključiće se ukidanje takozvanih paralelnih institucija na Kosovu, to jest srpskih. Zanimljivo da o najosetljivijem pitanju po Srbiju - stvarna zaštita građanskih prava i sloboda srpskog življa - nema pomena iako se nastavlja sa pretnjama, napadima i ubistvima dok istrage ostaju bez rezultata. Takođe, povratak raseljenih Srba je minimalan da se može reći da ga nema. Asa naše strane neoprostivo je da nedovoljno artikulisano podižemo glas protiv takvih situacija. Nepoznat je i pravi domet normalizacije odnosa između Srbije i albanskih vlasti u Prištini. Da li je to samo eufemizam za de facto priznanje ili zaista zalaganje za bolji život svih na Kosovu? Iz dosadašnjeg sleda događaja to nije jasno. Neko treba o tome da se izjasni.
Odnosi sa susedima, pre svega sa zemljama regiona, to jest bivšim jugoslovenskim republikama koje svakako spadaju u prioritete, nije tako zapaljiva oblast kao Kosovo, mada i tu postoje neki teško rešivi problem. Srbija i tu mora da nastavi sa politikom prethodne vlade sa nekim novim predlozima i inicijativama.
U sklopu rečenog nije neverovatno da će krajem ove godine Srbija dobiti datum za početak pregovora o udruživanju sa Evropskom unijom pod uslovom da se pregovori sa Prištinom nastave. Ono što nas čeka je istina da će pregovori pored uobičajene šeme biti dopunjeni sasvim novim zahtevima koji se tiču upravljanja ekonomijom i državnim finansijama, a povodom promena koja su u toku ili će biti pokrenute radi saniranja krize u evro zoni i uopšte krize u javnim finansijama zemalja članica.
Sve u svemu, sleduje nam nastavak spoljne politike prethodne vlade sa nešto izmenjenom retorikom i možda taktikom. Koliko će nova vlada biti u tome uspešna zavisiće i od toga koliko će biti politički i ideološki jedinstvena u tumačenjima međunarodne pozicije zemlje. To ne može niko da predvidi. Ostaje da se vidi.