„Državotvorci” i gubitnici

Među Srbima je raširena predstava o sopstvenoj naciji kao državotvornoj. Ta predstava nije samo deo folklora, nego i važna komponenta političkog života. Na toj mitskoj državotvornosti koja je neka vrsta ekvivalenta mitu o Kosovskom boju gradile su se i uništavale karijere, vodili ratovi.

Poslednjih dvadeset godina naročito među političarima i poslanicima uvrežilo se nepisano pravilo da se o Srbiji govori kao o „državi Srbiji”. Ne kaže se više samo „Srbija”, još manje „republika Srbija”. Malo se ko od njih obazire na to što je ta država sve manja ineuspešnija, što su u njoj zamrli privreda, društvo, kultura, obrazovanje, zdravstvo, što u njoj caruje korupcija. I kada se te oblasti pominju u javnom političkom govoru, one su pre deo političke igre i nadmetanja nego izraz stvarne zabrinutosti. Dokaz je to što je stanje sve gore i što na međunarodnim lestvicama uspešnosti sve niže padamo.

U međuvremenu svi naši „državotvorci” oprobali su se u rukovođenju državom i svaki je na nju natovario svoj teret promašaja i zabluda. Umesto otvaranja i modernizacije, nerazdvojni pratioci „državotvorstva” su arogancija i nekritičnosrt, višak nasilja i manjak slobode, nedostatak osećaja za realnost. Još i danas u Srbiji osećamo posledice ratova 90-tih, kada je režim Slobodana Miloševića uz malu pomoć prijatelja u krvi rasturio zajedničku državu.
U čuvenoj sceni iz filma „Magbet” Akira Kurosave, kraljica, već zahvaćena ludilom, pokušava da sa svojih ruku spere krv nevino ubijenih. Ali uzalud krv se uvek vraća. Slično je i sa nama, kojima se vraća naša teška istorija. Sada na političkoj sceni i na najistaknutijim funkcijama imamo jednog bivšeg vatrenog privrženika Slobodana Miloševića koji je život okončao u Hagu (Ivicu Dačića) i jednog bivšeg ratovođu i sledbenika Vojislava Šešelja, stanovnika zatvora u Hagu ( Tomislav Nikolić). Prvi je potpredsednik vlade, i ministar unutrašnjih poslova (do izbora nove vlade). Predsednik je socijalista i tokom izborne kampanje trudio se da što više liči na nekadašnjeg vođu Slobodana Miloševića. Drugi je ostvario svoj davnašnji san i stigao do položaja predsednika države. Doduše, dobio je glasove četvrtine biračkog tela i imaće muku s legitimitetom. Ipak, „država Srbija” je mesto na kojem se ostvaruju i najfantastičniji snovi. I što su snovi fantastičniji, Srbija je poniženija. Neko ko je trebalo da bude uhapšen (setimo se afere „kofer”), dobio je moć da kao ministar hapsi druge ljude. A predsednik „države Srbije” postao je čovek koji je za ratne zasluge u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini dobio čin četničkog vojvode od Vojislava Šešelja, kome se sudi u Hagu za ratne zločine. Teško je reći koliko je moguće da se s takvim likovima i svima onima koji ih slede gradi normalna država. Njihovo verbalno zalaganje za Srbiju u EU zvuči šuplje jer za to nema dokaza. Ministar unutrašnjih poslova se, doduše dokazao u hapšenjima prodavaca droge i drugih kriminalaca, ali kao potpredsednik vlade nije ni dirnuo u preispitivanje kriminalnih privatizacija, na primer. Tajkuni su i dalje nedodirljivi i sa tog pijedestala rugaju se svima i ucenjuju političke partije čije izborne i ostale kampanje finansiraju. Novi predsednik države nema nikakvo evropsko iskustvo, osim ako se ne uračuna njegovo „preobraćenje” u Evropejca. Rugao se i živom i mrtvom Zoranu Đinđiću, istinskom Evropljaninu. Setimo se opaski o Đinđićevoj povređenoj nozi kada ga je uporedio sa Titom kome je noga amputirana zbog bolesti, i sramne scene kada je sa Aleksandrom Vučićem, koji je hteo da bude gradonačelnik Beograda, Bulevaru Zorana Đinđića dao ime Ratka Mladića, haškog optuženika za najstrašniji zločin. O skrupulama novog predsednika takođe govori i izveštaj bečkog Standarda koji podseća da je Nikolić pred kamerama izjavio da je ideologiju promenio zato što je primetio da sa starim stavom ne može da dođe na vlast. Predsednički mandat Nikolić je započeo oproštajnim suzama od svoje stranke, jer želi da bude predsednik svih građana. Daje pomirljive izjave da će sarađivati sa vladom koja bude obezbedila većinu i da će raditi na reformama.

Uticaj iz Evropske unije i Amerike posle ovih izbora veoma je vidan pa više nije jasno da li je i ikoliko uopše ostalo od „državatvornosti” i „državotvoraca”, i dosadašnjih i sadašnjih. Nikolić se nije odrekao titule četničkog vojvode i ta činjenica je valjda namerno gurnuta u stranu. Tako da se pojavila dilema o tome šta će biti Nikolić - engleska kraljica ili ruski car, kako se pita NIN. Primedba Nebojše Popova da je Nikolić četnički vojvoda koji je obrijao bradu te da ne može da bude ni engleska kraljica ni ruski car je koliko duhovita, toliko istinita. I ako sledimo put te opaske, mogli bismo da dođemo do verovatnije pretpostavke da je Nikolić privremeno rešenje, a ne engleska kraljica ili ruski car. Njegovo omekšavanje i redizajniranje je pod kontrolom EU, mada iz Nikolića na svakom drugom koraku probija stara ideologija. Ipak, postavlja se pitanje koliko će za bivše, a sada presvučene radikale i ovo redizajniranje u jednom trenutku biti previše. Zato nije isključeno da će Nikolićeve pristalice od kojh, kako u jednoj emisiji reče Vojin Dimitrijević čoveka hvata jeza, u jednom trenutku pokazati koliko su nezadovoljne i razočarane.
Mimo svih pretpostavki i medijskih kalkulacija, od Nikolića se očekuje da ispuni obećanje o promenama i da reši loše privatizacije. Do sada je Nikolić ispoljavao sklonost ka totalitarizmu – setimo se stiropor revolucije i njegovih plaćenih mitingaša koji se autobusima sele iz mesta u mesto kao neka pokretna pretnja. Ali čim bude seo u predsdeničku stolicu, a vlada počne da radi, čekaće ga inicijativa Jugoremedije da nova vlast na dnevni red stavi 24 slučaja problematičnih privatizacija jer su one postale test demokratije, vladavine prva i funkcionisanja institucija. Tako će se videti da li se nova vlast oslanja na one koji rade i žele da iz pepela podignu svoja preduzeća, ili će se dodvoravati i kasti tajkuna i očajnicima koji će za sendvič uraditi sve što im se naredi.