Izložba povodom obeležavanja dvadesetogodišnjice  Žena u crnom 

Uvek neposlušne - mi ostavljamo trag1

Dvadesetogodišnje postojanje i rad Žena u crnom obeleženi su, pored ostalih programa i izložbom pod nazivom Uvek neposlušne - mi ostavljamo trag.

Art klinika je jedna od umetničkih grupa koja je sadejstvovala sa Ženama u crnom u artikulisanju i oblikovanju otpora tokom poslednjih dvadeset godina naše iscrpljujuće istorije.
Delatnost Art klinika zasnovana je na utopijskoj ideji da umetnost može da leči i menja svet. Svojim delovanjem nastoji da bude transgresivna i subverzivna u odnosu na vladajuće hijerarhije moći u umetnosti, kulturi i društvu kao celini. Upravo stoga mogla je da se sporazume i zajednički deluje sa Ženama u crnom.

Snažno političko svedočanstvo

Zbog kritičkog i aktivističkog odnosa prema svetu koji nas okružuje ova je izložba je pre svega političko svedočanstvo. Stoga ću joj i pristupiti kroz tu vizuru.
Pokušaću zapravo da sa nekoliko pojmova, nekoliko ključnih reči, markiram polje delovanja Žena u crnom, naravno bez pretenzije ga time iscrpim. Time bi u isti mah bio premrežen i sadržaj same izložbe.

To je pre svega odgovornost

Nije lako nešto ukratko reći o odgovornosti. Embrouz Birs je napisao je da odgovornost neotklonjiv teret koji se lako prenosi na Boga, sudbinu, sreću, bližnje…
U našem slučaju, u slučaju Žena u crnom ona se ni na koga i ni na šta ne prenosi nego se svesno, hotimice preuzima na sebe.
Pominjanje odgovornosti teško je moguće bez pozivanja na Hanu Arent. Ona ju je odredila pre svega kao političku kategoriju i povezala je sa rasuđivanjem koje nas osposobljava za bolje razumevanje događaja. Uz odgovornost aktiviran je i čitav jedan pojmovni mizanscen koje čine odnos prema drugom, polaganje računa, sećanje, poricanje, priznanje, praštanje, pomirenje…

Spremno suočavanje sa realnošću

Za Hanu Arent, a kako vidimo to je primenljivo i na Žene u crnom, razumeti znači spremno se suočiti sa realnošći i usprotiviti joj se bez premišljanja – ma kakva ona bila.
Time dolazimo do druge ključne reći a to je građanska hrabrost
Ona čini mogućim da se odgovornost na neki način materijalizuje, pojavi, učini vidljivom. Bez nje nikakav akcionizam kao bitni aspekt delovanja ŽUC-a ne bi bio moguć i svakako je programski učitana u njihov zajednički potpis koji je i u naslovu ove izložbe: uvek neposlušne.

Na trećem mestu je nešto što se ne samo teško definiše nego se opire i preciznoj verbalizaciji. Radi seo jednom osečaju ili možda znanju koje nam omogućuje da prepoznamo istinu, ispravno procenimo i razdvojimo dobro od lošeg.
Ovo možda zvuči malo metafizički teško ali ako imamo na umu sliku sveta u kojem živimo, u kojem je svaka istina višestruko interesno a onda i medijski preparirana i multuplikovana, nije lako ostati nezaveden... Možda uopšte nije moguće.
Ipak čini se da uvažavanje pozicije žrtve, pozicije ugroženih, na različite načine diskriminisanih i marginalizovanih može biti onaj pogled koji je najmanje podložan zloupotrebi i stoga, u smislu ispravnosti, možda najbezbedniji.
Imajući na umu odnose moći koji su uslovili raspored društvenih uloga u našoj celokupnoj civilizaciji, deleći je na prirodu i kulturu, osećajnost i razum, iracionalno i racionalno, žensko i muško, može se reći da su žene, upravo zbog svoje slabije pozicije u tom odnosu snaga možda otvorenije i spremnije da sve ove strategije isključivanja prepoznaju  i javno ih artikulišu, te manjak pretvore u dobitak.
Time dolazimo do četvrte ključne reči a to je feminizam.

Feminizam i feminizmi

	Silvia Dražić

 1 U donekle izmenjenom obliku izgovoreno na otvaranju izložbe Uvek neposlušne: mi ostavljamo trag