Nacionalizam i religija zamenili socijalizam

„Okasneli“ kapitalizam – istorijski uzročnik raspada Jugoslavije i razvojnih protivurečja Srbije

O uzrocima destabilizacije i raspada Jugoslavije postoje brojna tumačenja i biće ih još jer istorijska priča ostaje otvorena. Ali već sada možemo označiti neprihvatljivim ona shvatanja koja propadanje Jugoslavije vide samo u spoljnim faktorima, a kada se priznaju i unutrašnji faktori, oni se najčešće svode na veštinu i sposobnost nacionalističkih, antikomunističkih i antijugoslovenskih snaga koje su navodno unele nacionalističku zavadu unutar jugoslovenskih vladajućih komunista.

Slom „boljševičke“ verzije socijalizma 

To nije netačno, ali postoji nešto mnogo dublje od toga. Slom realsocijalizma i jugoslovenskog samoupravnog socijalizma ima svoje duboke svetsko-istorijske korene. To je deo sloma boljševičke verzije „svetskog“ socijalizma u sukobu sa svetskim kapitalizmom. Bez jasne svesti o tome, ne možemo objasniti na pravi način, to što se dogodilo sa raspadom Jugoslavije i propašću istočnoevropskog realsocijalizma. Prvi i osnovni istorijski „greh“ aktuelne sudbine Jugoslavije i njenog socijalizma leži u pobedi „socijalističke“ revolucije u najtanjoj alci u lancu svetskog kapitalizma. Marks je polazio od samodestrukcije kapitala to jest od gubljenja njegove sposobnosti da pokreće razvoj društva, odnosno od svetske revolucije kao metoda promene postojećeg (revolucije „odozdo“). Lenjin je, pak, polazio od pobede revolucije u zemlji nerazvijenog kapitalizma (i revolucije „odozgo“). Istina Lenjin je očekivao da ruska revolucija bude podržana i svetskom revolucijom, ali kada je to izostalo krahom revolucije u Nemačkoj, on je stao na stanovište da je moguća pobeda socijalizma samo i u jednoj zemlji. Od tada sovjetska varijanta socijalizma i zapadno-evropski kapitalizam idu paralelno, ali sa međusobnim konkurencijama, najviše u vojnoj oblasti, sve do konačnog sloma Sovjetskog Saveza na ekonomskom planu i planu demokratskih standarda i građanskih prava, ali i kao državne tvorevine.
Rusija je bila više nego zrela za društveni prevrat 1917. godine. Bile su moguće osim Oktobarske (boljševičke) i građanska (buržoaska) revolucija. Ni izbliza nije bilo socijalnih i ekonomskih pretpostavki za socijalističku revoluciju u Marksovom smislu.

Pobeda Staljina nad Lenjinom i Buharinom

Pitanje je kakav bi bio razvoj Rusije i Evrope da je pobedila buržoaska revolucija. I ona bi morala da rešava iste društvene i ekonomske probleme u gradu i na selu, samo bi verovatno to bio demokratskiji i sporiji put. Treba reći da su nakon boljševičke revolucije činjeni pokušaji da se ideja socijalizma osloni na neke realnije parametre, na primer na vidove tržišne ekonomije (Lenjinova Nova ekonomska politika), ili, bogaćenje seljaštva, na čemu je insistirao Buharin. Pobedila je međutim tvrđa struja u političkom životu tadašnje Rusije, to jest boljševizam nad menjševizmom i Staljin nad Lenjinom i Buharinom. Na prostoru centralne i istočne Evrope nametnuo se potom jedan tip društvenog razvoja u pravcu državnog kapitalizma, prepoznavan kasnije kao ideološki model tzv. “real-socijalizma“ koji je izvršio i presudni uticaj na sudbinu istočnoevropskog „socijalističkog lagera“. Činjenica da se taj model društvenog razvoja mogao razviti jedino iz podloge nerazvijenog (okasnelog) kapitalizma potpuno je prenebregnut iz vidokruga teoretičara realsocijalizma. To bi za njih značilo umanjenje veličine boljševičkog poduhvata. Na toj doktrini, međutim, negde revolucijom kao u Jugoslaviji i Kini negde “izvozom“ revolucije, uveden je sistem državnog socijalizma u nizu evropskih i vanevropskih zemalja koji se sa izvesnim izuzecima, istorijski završio rušenjem Berlinskog zida.

Dominacija kolektiva nad pojedincem

Vijoslav Stanojčić, Double truble

Unutrašnja protiuvurečja državnog socijalizma

Državni socijalizam morao je da propadne, poslužimo se Marksom, zbog sukoba naraslih proizvodnih snaga i zaostalih produkcionih odnosa. On nije pao pod udarima CIA i kapitalističke propagande, već zbog unutrašnjih protivurečja. Rusija je bila centar svetskog revolucionarnog poleta ali i centar uginuća etatističkog sistema socijalizma koji nije mogao da pobedi, jer je kao sistem bio ispod društvenog nivoa svetskog kapitalizma. Raspao se na neke oblike nekapitalističkog razvoja (primer Jugoslavije), u suštini na različite oblike dovršavanja kapitalističkog razvoja i sistema tršišne ekonomije, ponegde kao u Kini, u neki oblik paralelizma realsocijalizma i kapitalističke ekonomije.
Kina je retka zemlja bivšeg realsocijalizma koja uvodi paralelni razvoj dva različita sistema (državnog socijalizma i tržišne ekonomije) i koja je, po ekonomskoj snazi, u kratkom vremenskom razdoblju, ušla u sam vrh svetske ekonomije. Takav eksperiment teško je objasniti bez uzimanja u obzir istorije te zemlje, njenih civilizacijskih tradicija kao i sposobnosti za kompromise u tehnologiji ali i u međunarodnim odnosima (politika prema Hongkongu i Formozi, na primer.).
Jugoslavija je s druge strane, poseban slučaj iz kruga realsocijalistički usmerenih zemalja koja je nastojala da izbegne negativne posledice državnog kapitalizma nekim oblicima nekapitalističkog razvoja, čemu je služio ograničeni oblik tržišne ekonomije (bez slobodnog kretanja radne snage). Konceptom samoupravnog sistema i nadstranačke demokratije planirano je da se izbegnu negativne posledice kako političkog pluralizma tako i monopola jedne partije. Na bazi nacionalne ravnopravnosti trebalo je dovršavati nerešena nacionalna pitanja jugoslovensskih naroda i nalaziti oblike jugoslovenske integracije. Nastojanja da se stranački pluralizam ograniči ili čak suspenduje u ime „višeg“ oblika nepartijske demokratije, objektivno su išla na ruku održavanju autoritarnog sistema i odražavanja monopola jednopartijske vlasti. Pokušaj nije mogao da uspe najpre iz unutrašnjih razloga, potom i zbog opšte svetskih kretanja (krah realsocijalizma), a ne zbog „svetske zavere“. Poznate ličnosti iz sveta koje su posećivale Jugoslaviju, ocenjivale su samoupravni sistem veoma pozitivno, ali nisu videle materijalne i socijalne uslove za njegovu perspektivu. Na tome se i najasnije ispoljio „greh“ zaostalog kapitalizma iz kojeg se nedrio jugoslovenski socijalizam, a danas razvija demokratsko društvo Srbije.

Simbioza srpske predgrađanske sa građanskom opcijom

Krvavi raspad Jugoslavije kao i novonastali život nezavisne Srbije nose u sebi mnoga nerazumljiva protivurečja ako se ne uzima u obzir kontekst napred opisanog istorijskog razvitka. Mnogi se u čudu pitaju, na primer, kako se moglo dogoditi da se Jugoslavija sa najnaprednijim društvenim sistemom unutar istočne i jugoistočne Evrope raspala u moru krvi međuetničkih ratova? Mnogi, u koje i sam spadam, Petooktobarski prevrat 2000. godine doživeli su kao demokratsku revoluciju bez krvi. Međutim, potonji razvoj u Srbiji nije opravdao naznačenu ocenu toga čina. Sled događanja toliko je obilovao retrogradnim ponašanjima i procesima da bi 5. oktobar trebalo karakterisati nekako primerenije realnosti. Sada bi taj preokret pre mogao da se nazove jednim oblikom demokratske promene političke vlasti, nakon koje se događalo mučno probijanje demokratskih reformi uz zabrinjavajuće kompromise sa starim režimom.
Niko nije protiv kompromisa jer su oni sastavni deo političkog procesa. Ali se postavlja pitanje čime objasniti kompromise sa retrogradnim predznakom? To se može objašnjavati samo napred opisanim istorijskim razlozima. Imam u vidu i činjenicu da Srbija nije prošla purgatorijum građanske revolucije. Primera radi, seljačka revolucija 1804. u Srbiji bila je nepotpuna zamena za građansku revoluciju koje su se događale na Zapadu. Otuda i simbioza predgrađanskih sa građanskim strukturama srbijanskog društva kroz čitava dva poslednja veka. Recidivi tih struktura predstavljali su snažnu okosnicu otpora procesima modernizacije u obe Jugoslavije. U prvoj Jugoslaviji ona je zaustavljana polukolonijalnim statusom i poluseljačkim karakterom društva, u drugoj Jugoslaviji modernizacija iako snažno potaknuta, nije prelazila rubikon etatizma i jednopartizma, koji su doktrinarno i sistemski ograničavali tržišnu privredu, politički pluralizam i uspon srednjih slojeva društva.

Barjak promena nosili nacionalisti

Drugo što treba imati u vidu jeste činjenica da su u vreme raspada bivše Jugoslavije zatečena i nerešena nacionalna pitanja koja je trebalo rešavati istovremeno sa demokratskom tranzicijom. Nije toliko nesreća u dezintegraciji Jugoslavije na nacionalne države, već u tome što su barjak dovršavanja nacionalnog pitanja i formiranja nezavisne države srpskog naroda, preuzeo tribalni nacionalizam koji je demokratski karakter promena potisnuo u drugi plan. I koji je odlučio da ratom rešava svoje nacionalno pitanje. Naconalizam se stoga isprečio kao glavna smetnja demokrtatskoj tranziciji. Razlog tome je što jugoslovenski socijalizam, što primećuje Žorž Šefling, nije pobeđen demokratskom opozicijom, već tradicionalnim vrednostima kao što su nacionalizam i religija. Postsocijalistička praksa je pokazala da je prevladavanje nacionalizma u svesti ljudi daleko teži problem od materijalne nemaštine i zaostalosti u sferi ekonomskih odnosa.
U takvom društvenom ambijentu ni stranački materijal nije mogao biti mnogo bolji. Setimo se činjenice da je aktuelna vladajuća elita, svojevremeno, iako kao demokratska opozicija, velikim delom delovala u tandemu sa Miloševićem na realizaciji velikosrpskog projekta. Zato jednopartizam u Jugoslaviji nije rezultirao političkim pluralizmom već kvazi pluralizmom, tačnije, nacionalističkim polipartizmom.
Nakon raspada Jugoslavije, Srbija se vratila nastavljanju kapitalizma. Zato se i govori da u Srbiji navodno, teče razvoj „od socijalizma ka kapitalizmu“. Ali je pitanje kakvom kapitalizmu?

Krah neoliberalizma nije zaobišao ni Srbiju

Svakako ne kapitalizmu XIX veka, iako ima promicanja i takvih tendencija. Međutim, ma koliko nepotpuno ostvaren građansko-modernizacijski razvoj, tesna povezanost Srbije sa svetskim sistemom kapitalizma čini je podložnom ekonomskim krizama, ali i reformskim uticajima iz sveta. Krah neoliberalne strukture kapitalizma nije mogao zaobići ni Srbiju. Profit nije više cilj za sebe već se zasniva na uvažavanju socijalne komponente, na podsticanju humanijih vidova kapitalizma (ka „kapitalizmu sa ljudskim likom“). U novije vreme populariše se i ideja „milosrdnog“ kapitalizma“. Pod idejnim vođstvom novog „progresivnog konzervativizma“, pokušava se da se ublaže posledice poraza neoliberalne višedecenijske prakse svetskog kapitalizma, ali i da se sačuvaju osnove njegove vladavine. Taj konzervativizam ne menja ciljeve, ali menja metode ostvarivanja tih ciljeva, što značajno povećava njegovu sposobnost u sučeljavanju sa konkurentnim osobito socijaldemokratskim programima. Na udaru su svi oslonci na državu u funkciji ekonomskog razvoja i socijalne politike, na šta se oslanjala ili se još uvek oslanja evropska socijaldemokratija.U manifestu engleske konzervativne partije stoji da je njen cilj ostvarenje društva u kome vodeću ulogu progresa ima socijalna odgovornost, a ne državna kontrola. (Social Europe Journal, London, 20.04.2011)
Srbija svakako ne može ostajati imuna na takve trendove razvoja u svetu kapitalizma.

Društveni razvoj Srbije-kako dalje?

	Milenko Marković