Početna stana
 
 
 
   
Mali esej o prljavim rukama

Ko su ti ljudi?
(Umazane ruke brzo se speru)

Da li je neko od njih, te čuvene ''intelektualne elite'', ikada odgovarao za podsticanje na zločin i tretiranja ljudi kao sredstva za svoje ''genijalne'' projekte?

Ko su ti ljudi u u našim firmama koji su za novac koji im je određen od strane nalogodavca jer je besmisleno reći poslodavca (obožavaju da se zovu gazde), uništili čitave porodice? Mislim da bi oni to uradili i bez novca koji je u kompletnom slučaju možda najmanje važan ali im on pred vlastitom savesti (teško je ustanoviti da li je uopšte imaju) služi kao opravdanje za postupke koje su učinili, jer misle da im to olakšava situaciju u kojoj se nalaze (u istražnom zatvoru). Time prikrivaju svoju pravu suštinu: jednog malog, nebitnog NIŠTA koji samo u situacijama kada dolazi do okupljanja u činjenju zla, postaje deo jednog mehanizma koji u njihovim glavama izgleda kao opravdanje za zlo koje nanose drugima.
Takvim ljudim treba opravdanje za sve što čine u ime nekoga. Tada zlo i poslušnost postaje beskonačno. Da li možemo otići i korak dalje od čuvenog dualiteta pojedinačno-kolektivno koje je do sada uvek bilo objašnjenje za takve pojave koje su se javljale u društvu i u svakom obliku komunikacije i odnosa između mene i drugog? Mislim da je to suviše jednostavno. Taj sledeći korak ne treba da bude pojmovan, terminološki, sociološki, jezički, komunikacijski, jer u beskonačnosti poslušnosti i zla, nema nikakvog odnosa i komunikacije, vec samo pretvaranja tuđe volje koja „oslobađa“ odgovornosti, ali je to u suštini ostvarenje vlastite potisnute želje za moći i vladanjem koja nije mogla da bude ostvarena.
Kako dolazi do tog približavanja i identiteta tuđe volje sa vlastitom voljom?
To je moguće ako postoji dualizam između odgovornosti i slobode. Oslobođenjem od odgovornosti, skrećemo sa puta postajanja čovekom i ostajemo na nivou vrste koja je takođe slobodna kao rđava beskonačnost subjektiviteta.
Preći tu granicu omeđenu odnosom kolektivno-pojedinačno, u suštini je novi kopernikanski obrt, stvaranje novog jezika, nove suštine, koja se ne bi objašnjavala pojmom bitka, koja objašnjava ponašanje onog NIŠTA koje je postalo beskonačno podaništvo i zlo. Iz dualizma kolektivnog i pojedinačnog nastalo je univerzalno objašnjavanje nas samih i sveta u kojem živimo.
Zar je to dovoljno?
Koliko stranica opisivanja možemo da napišemo po univerzalnom šablonu pojedinačno-kolektivno? Beskonačno
Jel' imaš čitaoce za ono što si gore napisao? Ne znam. Zašto? Jer se obraćam građaninu, a ne prosečnom građaninu, kako traže da bi vam nešto objavili ( Politika).
Kao da stalno promašujem temu, jer uvek dobijam iste odgovore kada pokušam da svoj apel za slobodom drugoga negde objavim (zahvaljujem se izuzecima, Republici, KA-Urbanima). Mislim da je u tome problem večne ćutnje drugog u Srbiji, jer ne mogu da misle o onome što je napisano, jer sve što se objavljuje ima za svoj objekt i sredstvo nekog ''prosečnog čitaoca'' koji u tim tekstovima nadopunjuje svoju vlastitu prazninu prazninom onoga koju mu se
obraća, a kojeg smatra za neki autoritet. To i jeste bio jedan od uzroka svih zločina koji su učinjeni u proteklih 20 godina na ovim prostorima i koji se nastavljaju samo u drugom obliku. Da li je neko od njih, te čuvene ''intelektualne elite'', ikada odgovarao za podsticanje na zločin i tretiranja ljudi kao sredstva za svoje ''genijalne'' projekte? Nije i neće jer još uvek su potrebni da se svojim pisanjem obraćaju novim ''prosečnim čitačima'' koji su upravo napunili 18 godina i kojima treba objasniti greške njihovih očeva koji nisu uspeli da ostvare ono što su oni jednostavnim i prosečnim jezikom napisali. Sada im je i jezik još prostiji i prosečniji jer su i sistem obrazovanja prilagodili svojem jeziku. Takav stil se poštuje i plaća, a koliko žrtava će on da odnese nikoga nije ni briga jer se niz nastavlja.
Da li postoji bitna razlika u mentalnom
 
Vijoslav Stanojčić, Empty windows
sklopu onih koji danas sprovode odluke bitangi koje su dobile preduzeća po Srbiji i onih koji su ubijali po ratištima? Mislim da ne. Svako opravdanje da se to čini iz straha za vlastiti život je besmisleno, jer se tu ne radi o strahu, niti o životu, jer ga nemaju zato što je plaćen (za njih on ima cenu izraženu u novcu), već se radi o gore navedenom identitetu tuđe volje sa vlastitom koja je zapravo njihova vlastita volja koja je mogla da bude ostvarena samo ako ne postoji nikakva odgovornost za ono što je učinjeno
Da li neko zna da kaže bar jedno ime i prezime onoga koji je takvim činom ostao bez života, koji je ostao invalid, koji je ostao bez svojih najbližih, koji je ostao bez minimuma egzistencije? Naravno da ne zna, jer nikoga to i ne zanima zato što oligarsi duha u Srbiji ostvaruju jedan metafizički svet i tobožnju potrebu za moralnim preispitivanjem mada nikada ne kažu koga, jer to nije potrebno da se navede kada se aplicira za sredstva kojima se finansiraju njihove organizacije koje se sve do jedne bave ili ugrožavanjem ljudskih i manjinskih prava ili kosovskom mitologijom. I u jednom i u drugom slučaju nema čoveka sa imenom i prezimenom koji je živo biće, već samo apstraktni pojam pod koji može da se podvede sve i svašta, i zločinac i žrtva. Umazane ruke brzo se speru. Hvala Džoni....
  Dušan Sakić
 
Izdana revolucija
1. 09. -31. 10. 2011.
Danas

 
 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2011