Politika, laži i video spotovi

Rezultati opštih izbora u Srbiji održanih 6. maja, imali su samo par iznenađenja. Najveće je ipak bilo odlazak SRS iz parlamentarnog života Srbije. Više nego dobar rezultat koalicije oko SPS je očekivano, mada ne i udvostručavanje prethodnog izbornog rezultata. Tu su i Dveri za koje se pretpostavljalo da mogu dobiti par procenata, ali ne i da će zamalo preći cenzus. Relativno iznenađenje je veoma dobar rezultat Dinkićevog URS, ali i tu se računalo da će biti pređen cenzus jer je Dinkić kapacitete lokalnih lidera koje je udružio na vreme sabrao.
Priča o krađi izbora, za sada je ostala na nivou političkog trača za koji bi bilo dobro da bude valjano ispitan i sledstveno rezultatu istrage tretiran. Ni rezultat prvog kruga predsedničkih izbora nije bio iznenađenje, opet manje-više pat pozicija, sa malim vođstvom Borisa Tadića. Ali pokazalo se da primena analitičarske logike za prvi krug, nije važila za drugi. Ta „logika“, jednostavno, nije pratila stvarnost. A bilo je i drugih, značajno subjektivnijih faktora...

Izlaznost iz prvog kruga opštih izbora koja je za nekoliko procenata prelazila polovinu biračkog tela, pripisivana je delimično slavskom danu, što i nije bio nekakav argument jer je to baš bila prilika da se „prošeta“ do biračkog mesta. Govorilo se, naravno, i o nedovoljnoj motivisanosti birača zbog razočaranja u aktuelnu proevropsku vladu, zanemarujući „efekat Dačić“, a i neke druge efekte, uključujući i sasvim dobar rezultat (mada manji od očekivanog) SNS. Dakle, značajan broj glasača je ipak smatrao da ima za koga da glasa. Mesto gde nastaje prekid jeste rezultat DS kojoj je, zanemarujući svoju ulogu predsednika države, i pre podnošenja ostavke na mesto predsednika Srbije, zdušno pomagao Tadić, pokazaujući odmah da je stranačka kampanja bila personifikovana u njegovom liku i delu. Rezultat demokrata je i sa zbrajanjem rezultata nekadašnje koalicije u kojoj je kao važan faktor bio i G17 plus, daleko ispod onih bezmalo 40% glasova iz 2008. Tadić je, više arogantno nego naivno, uzdajući se u zbrajanje glasova posle izbora ponovo potvrđene koalicije sa „obogaćenim“ Dačićem, i „namigivanja“ sa Dinkićeve strane i njegovih partnera-lokalnih moćnika, bio siguran u pobedu. Mediji, u velikoj većini, otvoreno su navijali za njega, a on sam je u kampanji za drugi krug, imao držanje predsednika koji se tek malo opušta i ubrzo će se, kako je uostalom i rekao, vratiti na Andrićev venac. I ne samo to, već je govorio više kao premijer nego kao predsednik, bivši i budući.

Tadićevi PR timovi su izgleda zaključili da bi njegovog protivkandidata, za razliku od prethodne dve predsedničke kampanje, ovog puta trebalo provući kroz marketinško blato, pokazati ga kao zlog i nesposobnog, ali i kao večitog autsajdera, provincijalca i arivistu. Napalo se na Nikolićevu kasno i brzo stečenu diplomu, a Tadić se slikao u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja, našeg Oksforda, i pohvalio se da je on baš tu stekao diplomu, uz pripadajuće moralne osobine. U tom drugom krugu, kao da se kandidovao za predvodnika nekog malograđanskog salona, a ne predsednika svih građana, isticao je i svoje porodično poreklo i status svojih roditelja, profesora univerziteta. Prosto je za neverovati na šta je ličila Tadićeva, naročito predsednička kampanja za drugi krug. Ono što smo mogli očekivati od Nikolićevog tabora, u većoj meri dobili smo od Tadićevog. Dok je Nikolić oprezno iznosio tek stečeno znanje iz novog tipa PR-a, uglavnom tek reagujući na udarce iz DS, Tadićevci su se potpuno raspametili. U svemu tome, najmanje je bilo nekog predsedničkog programa koji bi morao da uključi i samokritičnost, makar iz kalkulisanja oko osetljivosti birača na tu vrstu „pristojnosti“.
Zanimljivo je da na predsedničkim izborima 2004. gotovo da nije bilo aktivne kampanje prema Nikoliću, a negativne nije bilo uopšte. To je tada bilo na neki način „nepristojno“ jer je Nikolić bio lider radikala i još uveliko emisar Šešeljeve politike.
Tek, ovi predsednički izbori su sa jedne strane pokazali da 90-te nisu više ono što može biti udarna predizborna argumentacija, pre svega zato što je koriste oni koji su pokazali velike slabosti u narednoj deceniji upravljanja. I sam Tadić je trebalo da razmisli koliko je tzv. negativna kampanja protiv Nikolića mogla da donese njemu kao protivkandidatu, nakon što je ponovo učvrstio partnerstvo sa Ivicom Dačićem koji svakako nije manje poznat od Nikolića kao akter Miloševićevog vremena. Jednostavno, postalo je logično da se Tadićevi osetljiviji glasači zapitaju: zašto je Nikolić, nakon programskih promena u SNS, gori od Dačića?