„Zla kob“ ili nezrelost političkog i građanskog mentaliteta

Da je većina onih koji su izašli na izbore glasala instinktivno – vođena isključivo nezadovoljstvom rada dosdadašnje vlasti – potvrđuje se time što su bez pokušaja razmišljanja izjednačili kao zlo i promašaje dosadašnjih vlasti i zaborav šta je novi kandidat za predsednika činio zla Srbiji kao aktivni četnički vojvoda (i kao bivši, a po ideologiji i sadašnji šešeljevac) u ne tako davnoj prošlosti.

Taj iracionalni pristup u pogledu opredeljenja prilikom glasanja te većine potvrđuju i odgovori građana u anketama objavljivanjim na TV kanalima, kada su na pitanje kako će glasati skoro unisono odgovarali: „glasaćemo za promene da nam bude bolje“. A šta su mogli bolje očekivati od kandidata Tomislava Nikolića, bivšeg potpredsednika SRS-a, koji se odvojio od Šešeljeve stranke kada je bila prilika da preuzme vođstvo od haškog zatvorenika dotadašnjeg predsednika, ne ponudivši nikakav radikalno drugačiji program, već služeći se parolama o promeni i još gore, raznim nesuvislim političkim trikovima (uključujući i prevare: postavši pred izbore „evropejac“ i fakultetski obrazovan političar). A da je u pitanju prosto instinktivno ponašanje Nikolićevih glasača dokazuje kako kratko pamćenje šta je radio četnički vojvoda u vladi Slobodana Miloševića, tako i osnovna motivacija – rukovođenje nezadovoljstvom, besom i prkosom građana, bez pokušaja ozbiljnog razmišljanja da li taj kandidat ima moralni kredibilitet, ali i osnovne intelektualne sposobnosti da vodi zemlju i izvede je iz jedne od najdubljih kriza. Zar jednom milionu građana koji su glasali za čoveka primitivne kulture i ekstremnog nacionalistu nije palo na pamet da se zapitaju: može li takav kandidat svojom politikom biti spas za Srbiju (jer „vuk dlaku menja, a ćud nikada“).
Ali ne možemo se baviti samo pitanjem individualnog karaktera i pogubnim političkim opredeljenjem sadašnjeg novoizabranog predsednika, mada je to razlog za ozbiljno uznemirenje; potrebno je isto tako zapitati se da li se šta suštinski izmenilo u takozvanom nacionalnom karakteru, posle opisa Cvijića i Dvornikovića (dodajući fusnotu: ja bih to nazvala po Fromu „društvenim karakterom“). Kada se narod orijentiše pri donošenju važnih odluka isključivo besom koji proizlazi iz nezadovoljstva i inspiriše prkosom, bez jasne perspektive u pogledu ciljeva koje želi da postigne, to može samo da dovede – kao u Nemačkoj 30-tih godina prošlog veka – do fašizma i gušenja svake emancipatorske inicijative – pogotovo kada je reč o današnjoj Srbiji u kojoj su osnažene neonacističke i ekstremno nacionalističke organizacije, koje će sigurno podržati vlast novoizabranog predsednika.

Zato se moramo ozbiljno zapitati: da li će ishodom predsedničkih i parlamentarnih izbora biti uništena svaka nada za normalan razvoj demokratskog društva u Srbiji? Iz čega sledi pitanje: šta činiti? I ja lično se danas osećam jako uzdrmanom i poniženom što skoro polovina naroda kojem pripadam, nije ništa naučila bar iz nedavne tmurne prošlosti (hitlerovske agresije iz 30-tih godina i ratnih godina 90-tih u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji); naroda koji istrajava jedino u prkosu i inatu i zato uvek bira goru opciju; koji ne misli šta će ostaviti u nasleđe svojoj deci; koji ili reaguje impulsivno, ili se povlači kada treba donositi teške-racionalne odluke – ne misleći na ishod-posledice; opredeljujući se za bune (po rečima Dvornikovića, koje planu kao vatra koja ruši a ne stvara); nesposobni da stvaraju osmišljeni organizovani/solidarni otpor, koji bi mogao postati alternativa ka boljem, dostojanstvenijem načinu života.
Prvi put se pitam: da li smo ja i moji malobrojni prijatelji naivni, da li smeramo nemoguće, da li su ideje – a među njima naročito ideje o emancipaciji individua i društva – utopijski nemoćne pred silinom insitikata i poriva, koji su i dalje snažniji pokretači masovnog ponašanja? Pitam se: zašto je u Srbiji mržnja uvek jači činilac koji pokreće ljude na otpor, čak i ako takvi pokreti ne dovode do stvarnih i probitačnijih za život promena? Zašto građani Srbije dopuštaju da se nagomilava nezadovoljstvo, umesto da se organizuju u borbi protiv pojava koje izazivaju nezadovoljavajuće stanje? Zašto unapred polaze od uverenja, da sami ništa ne mogu doprineti i da oni sami ne mogu takođe snositi odgovornost? Ili zašto pristaju uvek da dignu ruke od svega pre nego što išta pokušaju – kao da time manje rizikuju nego ako se usude da se slobodno suprotstave postupcima koji im gaze ljudsko dostojanstvo? Ali i ako se suprodstave da idu bez jasnog cilja šta žele postići, kojem cilju, ustvari, teže? I da očekuju da će samo promenom vlasti na izborima rešiti sve probleme; a zahvaljujući dugotrajnoj indolentnosti na izborima pobeđuju oni koji imaju veću moć zavođenja, a njihovi kandidati, bez obzira na moralni i politički kredibiltet dobijaju šansu za izbornu pobedu.