Aprila 1992. godine nazvao me je telefonom neki gospodin koji se predstavio kao Ferenc Čubela, poslanik DZVM u Skupštini Srbije (kasnije prvi predsednik Saveza vojvođanskih Mađara). Na mene ga je uputio moj prijatelj Ištvan Esi, ambasador Mađarske u Beogradu, koji je tih dana čuo na radiju neko moje istupanje o pravnoj neosnovanosti odluke onog fantomskog Predsedništva SFRJ o proglašenju „stanja neposredne ratne opasnosti“ iz oktobra 1991, a sledstveno tome i o pravnoj neosnovanosti mobilizacije.
Kaže Čubela da je mobilizacija u Vojvodini naročito usmerena prema Mađarima, da su Mađari u selu Stara Moravica na severu Bačke odlučili da se suprotstave mobilizaciji i da ne dozvole odvođenje svojih ljudi na ratište, da su neprestano na okupu u lokalnom Domu kulture i da ne dozvoljavaju vojnim organima da im uručuju pozive. Pita me da li bih bio voljan da narednog dana dođem u Staru Moravicu i da na tribini u Domu kulture iznesem svoj stav da građani ne moraju da se odazivaju na mobilizaciju.
Naravno da sam ovo sa zadovoljstvom prihvatio jer me je oduševljavalo svako protivljenje nacional-socijalističkom režimu Milošević-Šešelj. Narednog dana popodne dva kršna momka iz partijskog obezbeđenja dovezla su me u živopisno selo Stara Moravica. Bio je lep prolećni dan, ali je u atmosferi lebdelo osećanje izuzetne napetosti. Jedino je Ferenc Čubela, čovek blage prirode i finih manira, uspevao da prikrije svoju zabrinutost. Sala Doma kulture bila je dupke puna a na bini, za postavljenim stolovima, osim Ferenca Čubele, koji je bio voditelj, i mene, bilo je i nekoliko predstavnika opozicionih partija iz Bačke Topole.
Kao prvi govornik ja sam odmah izneo moju osnovnu tezu da je mobilizacija nelegitimna i da svaki građanin ima ne samo pravo već i obavezu da odbije poziv na mobilizaciju i to iz sledećih razloga:
n Prva i osnovna činjenica jeste da je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija prestala da postoji. Pošto su pravne norme izraz volje njihovog tvorca i pošto smrću tvorca umire i njegova volja, to su nestankom SFRJ prestali da važe i Ustav SFRJ i federalni zakoni doneti na osnovu njega. To znači da zakoni na osnovu kojih se sprovodi mobilizacija nemaju više pravnu snagu, pa je i sama mobilizacija nelegitimna.
n Ako SFRJ više ne postoji, onda ne postoji ni Jugoslovenska narodna armija. Po članu 240. Ustava SFRJ, JNA je „zajednička oružana sila svih naroda i narodnosti“. Onoga trenutka kada se JNA okrene protiv jednog naroda ili narodnosti, kao što se okrenula protiv Hrvata a sada i protiv Bošnjaka, ona prestaje da bude zajednička oružana sila svih naroda i narodnosti i gubi sve one prerogative koji su joj dati Ustavom i federalnim zakonima. Sledstveno tome otpadaju sve obaveze prema JNA, čak i obaveza služenja vojnog roka.
n Ustavom SFRJ utvrđena je obaveza građana SFRJ samo u pogledu odbrane od spoljne agresije. To što Ustav SFRJ više ne važi nije bitno, jer ista takva odredba postoji i u Ustavu Srbije. Prema tome, ne postoji nikakva obaveza za građane da učestvuju u bilo kojoj vrsti unutrašnjeg sukoba, bez obzira da li je u pitanju etnički, religiozni ili ideološki sukob. Šta više, postoji obaveza svakog građanina da spreči unutrašnji sukob jer takav sukob predstavlja najopasniji vid ugrožavanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta države.
n Neke nezavisne međunarodne organizacije utvrdile su da su JNA i paravojne organizacije pod njenom komandom izvršile čitav niz monstruoznih ratnih zločina u Hrvatskoj. Po Krivičnom zakonu SFRJ, lice koje izvrši krivično delo po naređenju pretpostavljenog vojnog starešine ne oslobađa se odgovornosti. Zato potčinjeni ima pravo da odbije izvršenje naređenja usled kojeg bi moglo da dođe do krivičnog dela. A kako vojni obveznik, odazivajući se na poziv za mobilizaciju, može biti uključen u ratne sukobe i u izvršenje krivičnog dela ratnog zločina, to svako ima pravo da se ne odazove tom pozivu, odnosno ako se odazove izlaže se opasnosti da odgovara za krivična dela koja JNA počini.
n Na kraju, da odgovorimo na najvažnije pitanje: kakvog je karaktera ovaj sukob? Od odgovora na to pitanje, kao i na pitanje ko u stvari s kim ratuje, zavisi i odgovor na pitanje da li su građani Srbije dužni da u tom sukobu učestvuju.
Tu postoje dve varijante:
Prva je sledeća: Ako je ovo rat između Jugoslavije i neke druge nezavisne države, konkretno Hrvatske, a sada i Bosne i Hercegovine, ako je to, dakle, rat između dve nezavisne države, onda bi u tom slučaju svi stanovnici Jugoslavije, što znači i Mađari, bili dužni da učestvuju u tom ratu, pod uslovom da se prethodno reši nekoliko pitanja:
Prvo, šta je to Jugoslavija, ko nju sačinjava i ko je sve dužan da u tom ratu učestvuje. Na primer, zašto u tom ratu ne bi učestvovali i Makedonci, nego se mobilizacija sprovodi samo na teritoriji Srbije i Crne Gore, pa i tu vrlo selektivno.
Drugo, ako je ovo rat između dve države, onda se pripadnici suprotne zaraćene strane ne mogu izvoditi na sud zato što su u tom ratu učestvovali, već moraju imati status ratnih zarobljenika. A sama činjenica da danas vojni sudovi drže zatvorene mnoge građane Republike Hrvatske i da im spremaju suđenje zbog oružane pobune i drugih vojnih krivičnih dela, pokazuje da JNA ne priznaje da se radi o ratu između dve nezavisne države, pa u tom slučaju nema obaveze građana Srbije da u tom ratu učestvuju.
Treće, da se ovde radi o ratu između dve države – to ne priznaje ni najvažniji akter s ove strane, Republika Srbija, koja je više puta rekla da se ne nalazi u ratu.
Konačno, ako je ovo rat između dve države, onda se on mora ceniti po pravilima međunarodnog prava, tj. mora se odgovoriti na pitanje ko je taj rat započeo, ko ga je izazvao, ko je u njemu agresor. Odgovor na to pitanje daje Rezolucija o agresiji Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 14.12.1974, prema kojoj se kao agresija smatra svaka prva upotreba oružane sile od strane jedne države na teritoriji druge države, a naročito:
a) invazija
b) bombardovanje teritorije
c) blokada luka ili obala
d) upotreba oružanih snaga koje se nalaze na teritoriji druge države protivno dogovoru, pa i samo produženje njihovog boravka
e) stavljanje svoje teritorije na raspolaganje za izvršenje agresije prema trećoj državi
f) upućivanje od strane jedne države, ili u njeno ime, oružanih bandi na teritoriju druge države.
Potpuno je jasno da su po svim ovim tačkama JNA, koja se kompletno stavila u službu Srbije, i sama Srbija, izvršile agresiju i na Hrvatsku i na Bosnu i Hercegovinu. Zbog toga građani Srbije nisu dužni da u takvom ratu učestvuju, jer je njihova obaveza samo da brane zemlju a ne da učestvuju u agresivnim akcijama.
Ukoliko se, pak, oni koji sprovode mobilizaciju opredeljuju za drugu varijantu, tj. da ovo nije rat između dve države već građanski rat, onda treba odgovoriti na pitanje između koga se on vodi i iz kojih razloga.
Ako je to rat, kako neki tvrde, između  secesionista i unionista, onda se postavlja pitanje zašto se taj rat nije vodio sa svim secesionistima, već samo sa nekim. Zašto se rat ne objavi i Makedoniji koja je takođe proglasila nezavisnost? Zašto u Sloveniji nije vođen rat već jedna dobro režirana predstava u kojoj je umišljajno, naspram 4 poginula pripadnika teritorijalne odbrane Slovenije, bilo 64 poginulih pripadnika JNA, kako bi se bes zbog toga iskalio na Hrvatskoj?! Jednom rečju, ako postoji neko ko po svom nahođenju odlučuje kada će se i koji unutrašnji sukob rasplamsati, onda je samo taj dužan da u takvom sukobu učestvuje, a ne i drugi građani zemlje.
Isto važi i za slučaj ako se radi o unutrašnjem sukobu etničkog karaktera. Ako je, dakle, kao što izgleda,ovo rat između Srba i Hrvata, a sada i između Srba i Bošnjaka, onda svi oni koji ne pripadaju tim etničkim zajednicama nemaju obavezu da u tom sukobu učestvuju. Zašto bi Mađari ili Slovaci bili obavezni da učestvuju u sukobu između Srba i Hrvata; ili, da apsurd bude još veći, zašto bi Hrvati iz Vojvodine ili Bošnjaci iz Sandžaka učestvovali na strani Srba u ratu protiv Hrvata i Bošnjaka?
Šta više, ni sami Srbi nisu obavezni da u takvom ratu učestvuju i njihovo je ne samo pravo već, kao što smo pokazali, i dužnost da odbiju učešće u takvom ratu. Kada je reč o građanskim obavezama, one se primenjuju na sve građane i kada važe i kada ne važe, a ovde smo izneli dovoljno dokaza da ne važe. Kada su u pitanju one druge obaveze koje nisu građanske, koje su religioznog, etničkog, klasnog, ideološkog ili bilo kakvog drugog privatnog karaktera, one se mogu ispunjavati samo po principu dobrovoljnosti.
Ferenca Čubelu viđao sam kasnije u Beogradu i tada me je obavestio da su sa vojnim organima postigli kompromisno rešenje: da se Mađari odazovu na pozive za mobilizaciju, ali da niko od njih ne bude upućen van granica Srbije. Ne znam koliko je Vojska taj dogovor u praksi poštovala, ali je izvesno da su zahvaljujući Ferencu Čubeli spašeni mnogi mladi životi.