Možda zato predstave po njegovim komedijama o dosadi i mrsomuđenju, dosegnu samo dosadu i dramosersko mrsomudanije, a smeh retko?!
Kad ga se dokopaju teoretičari, učitelji i profani, umetnik je obično već odavno mrtav i ne može da se brani, pa stičemo utisak da se Bora ovde brani preventivno, što svakako nije na odmet, jer ko zna kakvi analitičari tek dolaze. Neki politički korektni. Brani se on i retroaktivno zbog nečega što su mu ranije zamerali politički podobni i povlačili ga po sudovima, pošto sudovi nemaju pametnija posla u ovoj zemlji gde procesi traju i po skromnih 30 godina.
Borisav Bora Đorđević, zvani Čorba, odavno je već bio roker, hitmejker, bajker, pevač, snevač, psovač, gitarista, nacionalista, humanista, pesnik, lirik, satirik, alkoholik, član udruženja novinara, savetnik ex ministra za kulturu, član jagodinskih slikara amatera i glavnog odbora jedne srpske, sada opozicione, stranke (i njen najveći reklamni artikal, iliti partijski brend) - jednom rečju, kako sam za sebe kaže - bio je svaštar. Ovom knjigom postao je još i književnik.
Zašto tek ovom knjigom kad je pre nje već objavio osam ukoričenih komada? Zato što su te prethodne imale neki žanr, npr zbirke poezije, rebusa...
a ova je dakle ... knjiga. Književnik  bi u bukvalnom značenju reči, bila osoba muškog roda koja je napisala knjigu. (Ako je naime ženskog roda onda je književnica, a ako je srednjeg roda onda je ... prećutaću!) Knjiga jeste, roman nije, udžbenik pogotovo nije, pa ni autobiografija niti zbirka poezije, već tek knjiga puna pesama, psovki i briga. Pesme razumem, brige takođe, a psovke naručito, pa ne znam šta je tu trebalo da se objašnjava? Možda mlađima, ili glupljima, ili nekima zaboravnijima?
Možete je čitati i kao spomenar baby-boom generacije. To su one bivše bebe proizvođene i rođene u Jugoslaviji (što se danas kaže u regionu) između 1946 i 1956. od čijih se sklopivih, drvenih, škripavih kolica nije moglo proći poratnom Jugovinom, kako tvrde moji roditelji. I aktuelni Predsednik Srbije.
Ex bebe, a danas dede i babe. Ili pak pokojnici čak...
Meni je kao pripadnici iste generacije sve ovo o čemu Bora piše, odlično poznato. I Čorbin prvi koncert u Domu omladine, gde sam bila, i Dugmetov kod Hajdučke česme koji mi nije promakao, kao ni Bajagin ni Đoletov... Uvek samo prvi ili najvažniji koncerti, a posle bih se oslonila na kasete, jer sam ipak samo slušalac a ne obožavalac izvođača. Ni autora. Niti lidera. Uopšte ne obožavam da obožavam. Nisam ljubitelj ni mase, ni obožavalaca. Naprotiv!
Valjalo bi jednom ispitati, eto krupnog zadatka za ozbiljne naučnike - Šta to od normalne osobe (ako je naime osoba ikada bila normalna) napravi fana ili obožavaoca? Kao što je neka devojka koja je na svojim leđima dala istetovirati ogroman portret Bore Đorđevića. Fotku njenih leđa objavio je Bora u knjizi, njemu je to valjda kompliment, on to sigurno razume i on je sebi dao istetovirati grb Srbije na nadlaktici. Meni je to... bolje da prećutim!
Molim vas, uočite da sam dva puta prećutala a ne da posle neki tvrde kako nemam kočnice. Samo kola nemam, kočnice imam!
Neko mi je danas poslao primenjiv aforizam koji glasi: SVI PUTEVI VODE U KOVIN, ČIM SKRENEŠ. Ipak smo mi „na planeti bez pameti“ što reče Bora Čorba. Izvinite, digresija... Dakle!
Dok sam čekala u nekom ćumezu Doma Omladine da mi donesu kartu za Čorbin prvi koncerat, zaseo je tu sa nekim i glavni lik lično (možda je davao neku izjavu, ne sećam se). Kako je sobičak bio manji od Ateljeovog tadašnjeg bifea čupavi lik mi se obratio samouvereno, rečima „Mala, donesi nam piće...“ Ala sam se zgranula na pomisao da me tip smatra svojom obožavateljkom!!! Možda sam ga samo mrko ili zrikavo pogledala a može lako biti da sam čak i opsovala, ne pamtim više, davno beše, piće naravno nisam donela, ali na koncertu sam ostala. Ne bih se uopšte setila ove epizodice da cela knjiga koju ovde ogovaram nema upravo baš taj zadah obraćanja obožavaocima. Sa visine njegove, u nizine njine.
Ne poštovaocima, ni slušaocima, ni čitaocima, što ja sve jesam, nego baš obožavaocima, što pak nisam, čak sam malo gadljiva i na osobe i na način. Fan je kao neka izvedenica od fanatik, što takođe ne volim. Fanatizam i ostale izme.
Đorđević izgleda podrazumeva da svi znamo i da smo svi pomno pratili kako je žuta štampa burgijala po njegovoj novoj emotivnoj vezi i svežem braku sa devojkom koja bi mu mogla biti unuka (barem po izgledu) a ja sam sve to tek u knjizi pročitala. To je naravno prednost moje alergije na tabloide, koju sigurno nemaju svi. Mnogi su verovatno pratili tu priču „ode cura za čiču“. Ona je vrlo lepa, oseća se Borina nežnost prema njoj, odjednom usred buntovničke knjige postane blag i topao, ali šta se ta priča tiče slušalaca pesama Riblje Čorbe?
Znam ja da primitivci vole da znaju i kakve gaće nose njihovi idoli (samo ne kapiram zašto to vole, možda se nadaju da su i idolske gaće usrane poput njihovih?), ali kad im idol samoinicijativno pokaže donji veš, on zapravo podilazi niskim željama svojih fanova. Idol tako učestvuje u stvaranju jednog sasvim bolesnog sistema vrednosti. Šta nas se npr tiče što je Sergej Jesenjin bio nikakav muž i otac i što je bio alkoholik i prgav ljubavnik? On je u istoriju ušao kao veliki pesnik, što je i ostao. Dok ljubavnik, alkoholik, histerik, pa čak ni muž ni otac, već odavno nije. Ne poredim Serjožu sa Borom, nego bitno sa nebitnim. Odnosno, bitnije je delo od umetnika. Delo je trajnije i lepše. Umetnik je često oznojen, zao ili pijan ili čak uobražen, ružan, ljubomoran, sujetan, gadan i drogiran. Ima pesnika kojima ne bih uzela orah iz ruke, dok pesmu bih. Diogen je bio klošar, a do nas je doprla samo njegova filozofija. Doduše i jedna bolest, diogenizam, ako se ne varam, dobila je ime po njemu. „Filozofska“ bolest starih ljudi da skupljaju prnje i da se ne peru. Po današnjem sistemu vrednosti ispalo bi najvažnije što su čak i ulične prostitutke odbijale kontakt sa Diogenom, jer je bio štrokav (zanima me ko je to iskopao, kad smo mi učili filozofiju kurvinska diskriminacija Diogena nije pominjana)...
Uporedimo dakle pripitog sedog dugokosog istetoviranog dedu i pesmu Lutka sa naslovne strane. Šta je lepše? Šta je vrednije? Šta je trajnije?
Eto, to vam pričam!
Na nekoliko mesta Bora piše o tome kako je bio progonjen od raznih režima. Skoro još od Tita a o Slobi da ne govorimo. Navodno su čak poslali plaćenog ubicu da ga smakne zbog pesme Baba Jula. Nije sasvim jasno je li ubica bio nesposoban kao i svi aparatčici pomenutog režima (koje je sve skupa sa aparatom preuzeo i sledeći i novi režim!) ili je prosto bio loše plaćen, pa je Bora preživeo neizvedeni atentat. Da li je ubica bio samo zabušant ili je stvarno „gotivio“ Boru pa ga je zato poštedeo, kako tvrdi nesuđena meta tj. autor? Baba Jula jeste bila buntovna pesma i poslužila je svojevremeno kao ventil za veliko nezadovoljstvo i strah poniženog naroda, ali je činjenica da je ovom pesmom Bora Čorba uveo jednu minornu i antipatičnu osobu u popularnu rok poeziju. Postoji, naime, i reklama „iz kontre“ a neko ko zamalo da je završio Marketing scenskih umetnosti morao bi to da zna. Vic koji se na račun nekog omrznutog vladara pusti u narod, obavi posao za tri dana i vladaocu skoči rejting! Uprkos tome što ga vic ismeva. Po principu: uloga jeste loša, ali je ipak glavnjak. Imamo aktuelnih političara koje niko ne bi ni primetio da ih nema po vicevima. A kako je tek sa pesmom?! Verujem da se Opevana Osoba bila naljutila, ne verujem da bi slala egzekutora, političari znaju da im svaka pesma diže cenu, a obaška mi nije verovatno da je planirala da se Bora zadrži bar jednu noć u zatvoru gde bi ga po direktivi silovao neki Šiptar. Da je Opevana Osoba imala specijalce za rektalnu defloraciju, odnosno seksualne teroriste homo-orjentacije iz pomenute nacije, sa kojom je inače bila u opakom ratu, ne bi nju ulični šetači izbacili iz sedla nikada. Ni mrtvu. Doduše, nisu je ni skrljali ulični šetači nego Natovi letači... Ovo sad šetači sebi malo dodaju poene i podižu cene. (Treba veća cena, rad' podele plena...)
Možda je priča ipak istinita, ali nije baš uverljiva.
Priče o povlačenju po sudovima, zbog drugih stihova (npr Za ideale ginu budale!), naprotiv deluju istinito i sasvim uverljivo, pa pošto naši sudovi ni danas nemaju preča posla moglo bi se očekivati da Boru opet neko optuži na primer za seksualnu, rodnu netoleranciju prema trećem rodu, zbog stihova:
Kad peder pederu kitu u tur gura,
to je sve u redu, to je gej kultura.
Jer, gospodine Đorđeviću, nije to gej kultura, to je legitiman bezopasan seksualni čin! Bezopasan (ako sidu nemamo u vidu), jer ne može da dovede do trudnoće i do produžetka nesrećne ljudske vrste. Gej kultura je kad oni vrlo ponosno paradiraju sa golim guzicama po ulicama a mi moramo da gledamo i da im mašemo zastavicama duginih boja, kao što smo Titu morali mahati sa crvenim zastavicama... Jer jedino čime još imamo da se ponosimo su gole guze! Ako napišete neku pesmu npr. Suze i gole guze pa vas utuže zbog antigejluka gledajte da svakako eskivirate zatvor. Pod svaku cenu. Jer je Srbija danas mnogo savremenija, modernija te biste u Zabeli bezbeli mogli lako naleteti na kakvog insajdera za analnu zloupotrebu, odnosno seksualnog teroristu homo-orjentacije i nebitne nacije. Pa, ako mu se samo digne tj. ako nije previše izbirljiv...
Uostalom, nije jasno šta vi imate protiv gej-populacije koja vaš pol, pa samim tim i Vas lično, smatra lepšim polom? Kad bi mene iko smatrao ičim lepšim, ja bih njega zauzvrat smatrala genijem.