svih izbora u pregovaranjima o budućim sazivima vlade po pravilu javno nije ni pominjano koja partija će ,,dobiti” Ministarstvo kulture. To nije bilo dovoljno važno. Znakovito jeste i to da sve do 2008. godine - za razliku od, na primer, Hrvatske i Bosne i Hercegovine - Srbija nije osnovala institucije koje bi sistematski i zvanično internacionalizovale srpsku kulturu, što je doprinelo tome da prvi put u istoriji hrvatska i čak bosanska književnost budu srazmerno preođenije ili bar u inostranstvu vidljivije od srpske. Mada, kao jednačina stanja deluje i činjenica da je jedna manje razvijena književnost od naše (katalonska), 2007. godine, bila počasni gost Frankfurtskog sajma knjiga u trenutku kad srpska na tom sajmu zvanično nije ni učestvovala. Od tri prva postmiloševićevska ministra kulture, dvojica su bili glumci, a jedan neka vrsta novinara i nikakva vrsta kulturnog radnika. Prvi glumac je, po pravilu, vodio ležerne i neobavezujuće konferencije za štampu a njegova služba je funkcionisala prilično arbitrarno. Da li da ukaže na istinsku orijentaciju tog ministarstva, ko će mu ga znati, tek njegov sledeći vrhovnik, onaj koji nije imao veze s kulturom, ispred svog kabineta je izlio voštanu figuru đenerala Draže Mihailovića. Sledeći resorni glavešina, glumac Vojislav Brajović, u javnim nastupima je umeo da značajno podiže obrve i diskretno beči oči, a ponekad i da se smeška umetnički setno, zadovoljno, važno i - kad se učinci njegovog ministarstva uporede s većinom ostalih u regionu - komično. Međutim, imao je najbolju nameru da krajem 2007, kad već to nije učinjeno ranije, likvidira dotadašnja nepotpuna akta i donese Zakon o kulturi. Posle kratke i burne debate o tom dokumentu koji je trebalo da ministru donese ingerencije maltene ravne premijerskim ali i da ozakoni kulturu, negde je i prestao glumčev mandat, te je ozbiljnija inicijativa zapala sledećem resornom ministru, reditelju Nebojši Bradiću. U njegovom sazivu je procesiranje rečenog akta bilo praktično neodvojivo od procesiranja Predloga izmena i dopuna Zakona o informisanju. Ako je osvojena sloboda govora možda jedina opipljiva tekovina lokalnog 21. veka, ona više nije mogla da se reši javašluka kao svoje nuspojave. Sledeća faza u krčenju divljeg istoka ka znatno ovovekovnijoj Srbiji trebalo je da bude obeležena zakonskim ograničavanjem javnog meteža u kojem svako može da verbalno ošteti drugog na ličnoj i/ili interesnoj ravni a pod sloganom „objektivne kritike”. Ali godinu dana nakon što je u Skupštini usvojen pravni akt u vidu Predloga izmena i dopuna Zakona o informisanju, primena dela njegovih kaznenih odredbi je, 2010. posle pritisaka javnosti, proglašena neustavnom. Sloboda govora se ovde neretko brka s mogućnošću njegove zloupotrebe. Inače ne bi toliko virtualnog mastila bilo izliveno protiv maksimalno petocifrenih kazni - ako se računaju u evrima - koje je predvideo kontroverzni akt. Šta reći: španski akt o informisanju, tzv. LSII, predviđa razne sankcije za kršenje tog zakona u iznosu do 600.000 evra.
Samo se još 2008. godine, povodom još 1999. propale priče o Kosovu kao večitom sastavnom delu Srbije, o nekoj temi poslednjih godina jednoglasno izjasnila tako šarolika struktura javnih pojedinaca: desnih i levih retrogradnih, avangardnih i „avangardnih”. I „kosmetska priča” i opšte negodovanje povodom dopuna Zakona, plastično su pokazali kako ovdašnja javnost, čak i liberalniji sektor, redovno upire prstom ka pogrešnirn metama. Godine 2009. i 2010. srazmerno je više komentarisan Zakon o informisanju nego svi oni klevetnički i rasistički napisi u žutoj štampi koji su doveli do njegovih korekcija. Naravno da je Ministarstvo kulture u Bradićevom sazivu trebalo kritikovati, ali zbog gestova poput otkupa knjiga 2009. godine, kojim je planiralo da ošteti izdavače za polovinu svote od one na koju je stavilo potpis, ili zbog slanja gotovo uvek istih ljudi na razne međunarodne smotre koji su svojom inercijom pokazivali srpsku kulturu u neozbiljnom svetlu. No, što se ticalo pokušaja „krčenja” kao konstruktivne akcije, resorno telo je trebalo korigovati, no ne i gorljivo kritizirati. Tek negde na ivici pompe koja se digla oko tog spisa, resorno ministarstvo stidljivo je procesiralo i uz pomoć Skupštine usvojilo ponovnu verziju Predloga zakona o kulturi, znatno korektniji spis od Nacrta zakona o kulturi ponuđenog 2007. godine. A to što je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, dakle ne prvi tekst te vrste nego pokušaj njegove korekcije, odjeknuo burnije od Predloga zakona o kulturi, govori o značaju koje srpsko društvo čuva za samu kulturu. Drugim rečima, ovdašnja javnost očigledno mnogo više voli da se odredi prema restlovima priče o medijima nego spram skice dokumenta kojim je Srbija, tek 2009. godine, postala država u kojoj kultura, doslovno, više nije van zakona. Ista ta javnost ne samo da nije u stanju da uredi kakvoću sopstvenog govora, nego se i plameno buni na pokušaj njenog uljuđivanja. <