Verovatno najozbiljniji prigovor koji je moguće uputiti hrišćanskoj doktrini, njenoj praktično-životnoj strani, jeste teški defetizam spram nedaća. Ovde ne ciljam tek na onu, nakon fasovane šamarčine, poznatu hrišćansku sugestiju “okretanja i drugog obraza” – koju je, uostalom, svakodnevni život dezavuisao, koju niko među hrišćanima i ne shvata ozbiljno već u najboljem slučaju kao metaforu. Stvar je dublja. Naime, ma kako život bio gažen sa svih strana, ma kako bio ugnjetavan i kinjen, postoji kec u rukavu mantije: zagrobni tj. onozemaljski život.
Takođe, da je pitanje raja isključivo stvar religije, problematika ne bi bila tako maligna. Međutim, činjenica je da u svakoj glavi, u tzv. kolektivno nesvesnom, postoji ideja (arhetip) o raju – i svi ljudi, verujući ili ne, računaju na neki način s njim. Obrazac je sledeći: ako život ne ispunjava, ako tapka u mestu, oči se, makar nesvesno, okreću ka raju – zemaljskom ili

se odluče otići, makar kako bi se oprobali. Oni su, naprotiv, i dalje u Srbiji gde prema sopstvenim rečima “kopne”, “tavore”, gde im je “život uništen”, međutim, oni niti mrdaju, niti bilo šta drugo preduzimaju u svojim životima. Arhetip raja dejstvuje punom parom u takvim glavama i omogućava im, kroz proces psihičke kompenzacije, da održe stabilnost.
Takvi, otud, vrlo rigidno i nekritički brane svoje rajeve – prosto zato što čuvaju svoju mentalnu uravnoteženost.
Problem je, međutim, što takva mentalna samoispomoć, ta svojevrsna mentalna štaka, onemogućuje ljude da prihvate odgovornost za sopstveni život! Ona je puki palijativ – ona ne leči boljku, ona blaži simptome. Ili, ako ćemo pravo, to je lek koji je intraveniran ili ušmrkan u prevelikoj dozi te postaje otrov. Fantazirali o Americi ili “majčici” Rusiji (komunističkoj, carskoj ili putinovskoj, svejedno), o Mađarskoj, o Titovoj Jugoslaviji – zemlja meda i mleka nikada nije baš ovde, niti postoji baš sada. Naime, uvek se tu radi o zanemarivanju onog „ovde i sada“, o defetizmu i rezignaciji, o paralisanju napora da se postojeće promeni. Jednako važi za hrišćansku dembeliju tj. raj (pri čemu nije od posebnog značaja da li su taj raj izmislili carevi da bi lakše vladali, ili sami podanici kako bi se lakše izborili sa tmurnom svakodnevicom).
Kada neki sirotan, ponižen i nemoćan, prozbori kako će svi kad-tad biti pravedno nagrađeni/kažnjeni, kako će sve biti naplaćeno, jer bog sve vidi, to je više nego žalosno. Jer, ma kako to nama delovalo brutalno, i suprotno običnom držanju svesti koja u svemu voli učitati smisao, ništa se, naime, ne plaća, niti će sve biti naplaćeno. Parola „pravda je spora ali dostižna“, naročito ako se pravda ne sagledava usko-pravno, obična je glupost skovana za ućutkivanje puka. I prema tome valja podešavati svoju svakodnevnu stvarnost. Baš kao što je pesnik Bodler tresnuo šamarčinu jednom odveć servilnom prosjaku – da vidi šta će ovaj učiniti, jer ako mu ne uzvrati tada i ne zaslužuje mnogo bolje, ali ako prosjak uzvrati i izdeveta Bodlera tada mu je pesnik učinio uslugu povrativši mu dostojanstvo – tako i mi, sami sebi i drugima, valja da stanemo lupati otrežnjujuće šamare.