Svi naši disidenti - Mirko Čandanović, "anarho liberal"

Bili smo poslednja šansa

Bio je najmlađi član političkog vrha SFRJ, i predsedništva SKJ, a potom lektor zabavnih romana. Mirko Čanadanović (1937) je iz politike eliminisan pre 40 godina, u velikoj čistki liberala, 1972. – Voleo bih da posle toliko godina nemam razloge za setna i nostalgična razmišljanja, nažalost... Ponekad pomislim da je, možda, bolje što sam iz tog voza izbačen, pre nego što se dogodio udes. Bar se ne osećam sukrivcem za katastrofu. Imam utisak da sam učestvovao u jednom plemenitom naporu, čak i onda kad je bio utopijski. Mislim da je i to vrednost po sebi. Ako i nismo postigli neko veliko unapređenje, i takvo je stvaralo nadu. Sve ono što je posle usledilo bilo je veliko unazađivanje.

smatralo da politika pripada najstarijem zanatu. Ali, na drugoj godini studija pozvan sam u Savez komunista; to je vreme izvesne liberalizacije društva, privrednog napretka zemlje, malo ko od dobrih studenata nije bio član partije. Pogotovo oni siromašniji, koji su ličnu sudbinu vezivali za uspeh države i društva. Valjda sam imao višak energije, koju sam trošio na društvene aktivnosti. Počelo je samoupravljanje na fakultetima, izabran sam za studentskog prestavnika u fakultetskom savetu, već sledeće godine izabran sam za predsednika univerzitetskog odbora. Sa samo tri godine partijskog staža postavljen sam za sekretara univerzitetskog komiteta, a po povratku iz vojske pridružio sam se radu Matice srpske, na mestu sekretara Jugoslovenskog odbora
		Željka Momirov

Prošla je reorganizacija SK, i privredna reforma, koje su nam bile dobrodošle za inovaciju partijske politike. Dve godine kasnije, slede događaji kao po scenariju: Tito poziva Tepavca da preuzme funkciju sekretara spoljnih poslova jer je Marko Nikezić preuzeo funkciju predsednika CK Srbije. Tepavac me zove, kaže: Nisam stigao da uradim sve ono što sam želeo. Neće biti ništa od našeg truda ako odemo obojica, i vrati se politička konzerva! Prihvatam njegov predlog i sa 33 godine, 1969. dolazim na čelo partije u Vojvodini, četvrtoj po veličini u SFRJ. Zato uvek kažem: politika je izabrala mene. Naravno, bilo je onih koji su se rogušili da sa tako malim partijskim stažom, bez revolucionarnog iskustva, dođem na tu funkciju. Kao što je Žarko Veselinov Titu rekao: Mislio sam druže Stari, da će ti mlađi uz nas, tu normalno da rade i razvijaju se...!? Obično bih na slične komentare replicirao: Došlo je vreme da mi čitamo referate, koje smo vam do sada pisali!
Marko Nikezić je došao na čelo Srbije, Latinka Perović za sekretara ( poznavao sam je iz studentskih dana). Marko je, svojom širinom i kulturom, imponovao mojoj političkoj generaciji. Stvorila se atmosfera saradnje, dogovaranja, bez ikakve hijerarhije. Zaista je sve funkcionisalo na demokratskim principima, bez straha u Srbiji šta rade Vojvođani. Ili, našeg straha šta će nam uraditi Beograd. Čega je i te kako bilo u prethodnom periodu. Početkom šezdesetih dogodio se veliki lom: u Beograd je poslato čitavo vojvođansko rukovodstvo: Doronjski, Tikvicki, Relić. Posle sukoba sa rukovodstvom Srbije i Rankovićem, koji je stajao iza toga. Sa osećanjem prinude išlo se u Beograd, bili su veoma poremećeni međusobni odnosi. Najedanput, uspostavlja se sklad. Splele su se mnoge pozitivne okolnosti, važne za dobrobit Jugoslavije: postali smo pridruženi članovi Evropske zajednice, imali status posmatrača u SEV-u, status povlašćene nacije u SAD, lideri smo pokreta nesvrstanih... Beograd je važna adresa, polet se širi: Vojvodina dobija desetak megapoljoprivrednih kombinata na svetskom nivou, politika kooperacije na selu donosi rezultate: seljaci kupuju kombajne i traktore... Doduše, postoji napetost i u to vreme, jer se nerazvijene republike i Kosovo zalažu za politiku solidarnosti, dok razvijeni traže politiku čistih računa. Krajem šezdesetih počinje i određena napetost na Kosovu. Tito, i neki drugi funkcioneri, počinju da manipulišu pokrajinom – ide se tamo zaobilazeći republičko rukovodstvo.

Bio sam svedok poremećenih odnosa, raspada federalnog sistema, potpune nesinhronizacije. Istovremeno, izrastanja nekih čudnih novih uticaja, pravljenja od Izvršnog, sa Dolancem na čelu, nekakvog partijskog ureda, koji skuplja informacije pa nam ih šalje, dopisuje se s nama. Da bi na kraju, zajedno s Titom, napisali pismo partijskom članstvu, 1972. Ono je označilo novi kurs, na kome smo mi bili politički likvidirani, Što je, naravno, bilo mimo svih demokratskih pravila, čak i za stepen demokratije koji koji je tada vladao u Savezu komunista. Jedan izvršni organ uzeo je na sebe obavezu da uvede novi kurs i obaveže celu zemlju da sprovodi to pismo! U zemlji koja ima ustav i zakone. Dve godine su pismo sprovodili, a da niko nije smeo da kaže: čekajte, ko je ovlastio Doanca da suspenduje ustavni sistem?! Pa, ne možete vi članovima Predsedništva pisati pisma šta da rade! Mi možemo da sastavimo pismo, koje ste dužni da sprovodite i vi i Tito. A, on je vešto nalazio, uz Dolančevu pomoć, u Srbiji uz pomoć Draže Markovića i Petra Stambočića, u Vojvodini uz pomoć Stevana Doronjskog i Dušana Popovića, insajdere, koji su iznutra počeli da nas optužuju za nesamokritičnost, za nepoštovanje druga Tita, za pokušaj da osporimo njegovo pravo da se sastaje s kim god hoće – izazivajući nas da kažemo: nema pravo! Onda smo, u želji da opstanemo, morali da govorimo, da, drug Tito ima pravo, ali da...
Našli smo se u zamci iz koje nismo mogli da izađemo. Pri tom, morate da hvalite pismo kao da je sveto, a duboko ste protiv njega jer je protivno logici, pogotovo vašim opredeljenjima i uverenjima. Naravno, bili smo osuđeni na gubitništvo, bili smo manjina. U partijskim forumima, praktično, nismo bili u manjini, ali pošto je u razgovoru sa srpskim rukovodstvom Tito, rekao: Nije važno za šta je ko u Sali, već šta misle narod i radnička klasa! I, po toj osnovi bili smo suspendovani. Jer, šta misli radnička klasa, naravno, znao je samo on i jedini je imao pravo da to kaže. Mogli smo malo drugačije da govorimo, ali da se suprotstavimo Titu i celoj “radničkoj klasi“ nije nam padalo na pamet. U Novom Sadu izlazi Dušan popović, u dogovoru sa Doronjskim i Veselinovim, sa tezom da je pismo Izvršnog komiteta proizašlo iz duše Gradskog komiteta partije, i članova političkog aktiva. Da je on, lično, doživeo najsrećnije trenutke što može sa njom da se identifikuje! On, banski sin, pitomac Doma kralja Aleksandra, identifikuje se sa kratkoročnim i dugoročnim interesima radničke klase!? Saopštava nam se da Savez komunista može i mora da se rukovodi jedino politikom druga Tita! Da su jedino njegove ocene stanja u republici merodavne, a o njih ne prihvata, taj je na antititovskom kursu! Pošto smo mi, iz Vojvodine, podržali politiku CK, tj. Nikezićevu, odmah smo se našli na žrtveniku. Kad je Tepavac podneo ostavku, svom silinom osuta je paljba na mene, i sekretara pokrajinskog komiteta, Miloša Radojčina, hrabrog i čestitog čoveka, prvoborca, koji je do kraja ostao sa mnom. Žestoko je napadan i Šoti Pal, vodeći političar mađarske narodnostzi, kao i Geza Tikvicki, vodeći političar hrvatske narodnosti u Vojvodini.