Pravosuđe u kandžama neprava i nepravde

Država je organizacija koja ima monopol vlasti u određenoj društvenoj zajednici. ispunjavajući principe društvenog ugovora (Žan Žak Ruso), da zaštiti prirodna prava svake osobe. Evolucija koncepcije države od idealističko utopističkih shvatanja Platona, preko Aristotela, se u zapadnoj cilivilizaciji u razdoblju prosvetiteljstva ogledala u protivljenju apsolutizmu i diktaturama, da bi se sprečavao despotizam. Vekovima razvoja ljudske civilizacije se pak iskristalisala ideja pravne države, koja se temelji na vladavini zakona i prava.

Pravo na pravično suđenje je zagarantovano Ustavom Srbije, upisano je u sve zakone i načela ove države. Nažalost, pravo na pravično suđenje u današnjoj Srbiji je često mrtvo slovo na papiru.
O čemu se radi?
Evo šta na to kaže dr Jovan Trkulja ugledni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu u časopisu za pravna pitanja Hereticus (2008) No.2: ”U Srbiji nakon oktobra 2000. sve do danas, nema diskontinuiteta, nije zaživela pravna država, jer nema javnog razgraničavanja IZMEĐU ŽRTAVA I POČINIOCA, autoritarnog režima; stubovi Miloševićevog režima nisu promenjeni, na delu je restauracija poluga i mehanizama prethodnog poretka . Političke elite nisu spremne na raskid sa autoritarnom prošlošću, pripadnici tih elita –vozači i suvozači naše masovne pogibelji koji ne vide dalje od svojih usenčenih kabineta i bankovnih računa, ne haju za pravo i zakon. ,žrtve su danas većina građana”
A dr Rakić-Vodinelić, univerzitetska profesorka prava, tvrdi: Mnoge poluge iz devedesetih su ostale, situacija je čak gora nego što je ikada bila jer je došlo do partijske feudalizacije ministarstava. Ono što najviše urušava pravnu državu jeste nepoštovanje ustava i zakona.''.
Kriza u sudstvu se drastično produbljava posle navodne reforme pravosuđa, uporedo sa bujajućim haosom u Srbiji. Nastao je zastoj od više od pola godine, nagomilali su se predmeti, rašireno je ubeđenje da je navodna reforma imala za smišljeni cilj da ukloni pravične sudije i da proizvede reorganizacioni haos.
Sada je još gore, sudovi nastavljaju da beskrajno odlažu odluke, ili da donose nepravične presude. Sudske takse su enormne, advokati su skupi, a često nemoćni. Ogromna većina sudeonika nije u stanju da plati usluge advokata, a neuka je u pravnoj nauci. Što „mudre” sudije već decenijama zdušno zloupotrebljavaju, sudski sudeonici naspram sebe imaju sudije koje su završile pravni fakultet i imaju višegodišnje iskustvo, a oni nisu ni pravnici niti advokati. Nije im teško da nadmudre neuke sudeonike. Umesto da snose posledice, sudije bivaju nagrađene visokim platama, koje ih ohrabruju u nepravičnosti, misle da su prevarili sudeonike i javnost. Sudeonici, plaćajući visoke sudske takse, dodatno bivaju kažnjeni: jednom nepravičnim sudskim presudama, a drugi put udarcem po džepu, a tim novcem se dotiraju visoke plate nepravičnih sudija. Ranije u vreme Tita i Miloševića, sudstvo je bilo PARTIJSKO. Danas imamo PRIVATIZOVANO SUDSTVO, koje je lični zanatski servis TAJKUNA.

Nažalost, sudije ne shvataju složeno i opako vreme u kome se nalazi Srbija, jer većina njih površno (pogrešno) zaključuje: da tako čineći produžavaju svoju moć i privilegije, da će onemogućiti one koji ih mogu tužiti za ranije nepoštovanje zakona, da tako štite nezakonite privatizacije, da podešavaju tajkunsku tranziciju, da onemoguće restituciju, rehabilitaciju, obeštećenja, da brane interese tajkuna koji ih plaćaju. Ili jednostavno, imaju visoke plate, mogu da dobiju od ponekoga mito. Ili to čine automatski, iz dugogodišnje navike, mnoge sudije potiču iz prethodne socijalističke ere. A to znači da su navikli na višegodišnje privilegije i samovlašće, izmenjenih moždanih vijuga i psihe, izvitoperenog morala.
Ostrašćene sudije bez emotivne i vremenske distance, ima i poštenih sudija, ne prepoznaju da je nepravično sudstvo, od nekoga subverzivno jačano, isto kao i „sposobni biznismeni” tajkuni, zato da iznutra destabilizuje Srbiju. Jer ako nema pravičnog sudstva, tamo bujaju anarhija i haos. Svi vidimo da se to upravo dešava u Srbiji. Mi danas imamo nepravično sudstvo, zato Srbija postaje patrljak. Još drevni Kinezi su znali pre više hiljada godina da je najbrži način da se jedna nacija pobedi bez rata, da se u nju pusti virus bezakonja. A mi to ne znamo danas u 21 veku.
Obični građani, više stotina hiljada sudskih sudeonika koji vapiju za pravdom milioni bespomoćnih građana, su se našli uklješteni i zalutali u lavirinutu pravne nauke, politike, propisa, svakojakih mućki, podzemlja, udruženih i organizovanih kriminalaca, svetske subverzije i konspiracije, prošlosti i sadašnjosti.

Moj slučaj je ilustrativan CASE STUDY. Od početka 1970-ih godina sam zahtevajući učtivo moja ugrožena prava pao pod udar totalitarnog poretka, osetio sam za ovo vreme do pred kraj 1990-ih na sebi vrlo širok repertoar svakojakih represalija., uključujući: policijska privođenja, utamničenja, torture, zastrašivanja, dugogodišnje iznurujuće sudske postupke, osude za nenasilne verbalne delikte, nezaposlenost, drastična kršenja prava iz radnog odnosa, sve do ugrožavanja pukog života. Dana 18 septembra 1997 godine oko 20 časova, po povratku sa predizbornog nastupa na TV Politika, sam bio napadnut u mome stanu, i teže povređen, to je bio pokušaj ubistva, uz jarosne povike napadača:'' To je taj što traži obeštećenje, što blati na televiziji''. Aprila 2000 godine policija je zaplenila moju i stranačku celokupnu arhivu, uključujući i rukopise mojih 20 neobjavljenih kljiga, veliki broj mojih neobjavljenih naučnih radova, što je monstruozan duhovni zločin, arhiva još nije vraćena. Samo u drugoj polovini 2011 godine, sam bio neosnovano pozivan osam puta na informativne razgovore, što je nastavak poziva iz 2008 godine, a takvih poziva je bilo i u 2009 i 2010. Iza čega stoje pojedinci iz Policijske uprave Beograda i MUP-a Srbije, isti oni povampireni preživeli, faraoni koji su me ranije nevinog hapsili i sudili za verbalne delkte, mnogih više prevremeno nema, koji mi od 2008 godine uporno prete utamničenjem na neodređeno vreme u psihijatrijsku ustanovu, pozivajući se na davno sudski oborenu dijagnozu iz 1975 godine, sa obrazloženjem: zato što traži obeštećenje i piše saopštenja.
Dana 28.5.1994 godine sam podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu za naknadu štete (P.3547/94) protiv Republike Srbije i Republike Jugoslavije. Ova tužba je zatim preneta u nadležnost Višeg suda u Beogradu koji je odbio dana 17.11.2010 godine, broj 2P.2228/200 , žalio sam se Apelacionom sudu u Beogradu, koji je takođe moje zahteve odbio dana 13.12.2011 ( Gž.br. 1321/11):. U obrazloženju, Apelacioni sud odbija moju Tužbu za naknadu štete pozivajući se na zastarelost. Koristeći zakonsko pravo podneo sam Visokom kasacionom sudu dana 1.03.2012 godine zahtev za Reviziju Presude Apelacionog suda, dana 1.3.2012 godine, svoju odbranu zasnivam na sledećim činjenicama:
1. Nema zastarelosti jer par stotina krivičnih dela koja prouzrokuju štete traju u kontinuitetu od 1975 godine, sve do 2012 godine
2. Klauzula objektivne smetnje usled nesavladive prepreke. Jer je prethodna država bila partijska, uključujući i sudstvo, u ovome periodu sam podneo više desetina sudskih zahteva protiv učinioca krivičnih dela koji su mu prouzrokovali štete, bez ikakvog rezultata.
3.Sudovima sam predstavio čvrste dokaze da ispunjavam kriterijume da sam žrtva zločina protiv čovečnosti, koji prema međunarodnim konvencijama i zakonima Srbije, ne zastarevaju, prema članu 7 Rimskog statuta, kao i u stavovima međunarodnih pravnih akata Zločinom protiv čovečnosti.
Dana 29 februara ove godine sam dobio od Višeg suda u Beogradu 2P-2228/10 NALOG ZA PLAĆANJE U GOTOVU sume u iznosu od 195.000,00.din (oko 1.900 evra), uz pretnju prinudnom naplatom. Čime sam kažnjen što tražim obštećenje. Ovu globu neću platiti.

Ako tako ne postupimo, tiranija će se opet zacementirati i ostati zauvek.
A to bi značilo da će Srbija definitivno i zauvek biti gurnuta u ambis.