putopisima. Iako zasnovani na stvarnom viđenju predela i ljudi, ovi putopisi  nose pečat ne samo ličnih osećanja i promišljanja njihovih autora nego još više tragove kulture iz koje dolaze. Kao u ogledalu iz putopisa se reflektuje način razmišljanja jedne moćne, razvijene i samozadovoljne kulture kakva je zapadna. Stoga  ovi zapisi ostaju pisani spomenici  ne o tome kako Balkan i Srbija stvarno izgledaju u periodu između dva svetska rata već kako ih iz ugla svog kulturnog podneblja, svojih svetonazora vide zapadni (u ovom slučaju američlki i engleski) putopisci. Tako dobijamo jedan ideologizovani konstrukt stvarnosti. Balkan je za Zapad oduvek bio ambivalentan geoplitički i kulturni prostor: s jedne strane, metafora svega lošeg,  mesto ozbiljnih političkih konflikata, mržnje, užasnih ratova, krvavih državno-vojnih prevrata, bure baruta,  i sredokraća puta koji 'Divlji' Istok spaja sa 'civilizovanim' Zapadom, a s druge, predmet neodoljive mistike Orijenta sa zavodljivom i romantičnom slikom o surovim i primitivnim ali hrabrim i poštenim ljudima koji usled svoje burne i tragične istorije nisu uspeli da stranu u red civilizovnaih ljudi i naroda. Ova potonja slika produkovaće klasičan i danas prisutan stereotip o Balkanu i Srbiji koji autorka kvalifikuje kao diskurs infantilizacije. Ona vrlo ubedljivo pokazuje kako to putopisno diskurzivno redukovanje putem kategorija „nezrelosti“, „neznanja“, „primitivnog“ s jedne, ali i „želje za učenjem“ , „za evropeizacijom sopstvenih nacionalnih vrednosti“  - što je viđeno i kao autopercepcija samih Srba - s druge strane, smešta Srbiju i Balkan na periferiju geokulturne mape Evrope. Balkan i Srbija se i u međuratnimn putopisima vide kao margina evropskog kontinenta, kao mračni kutak Evrope, ali koji zaslužuje da bude „osvetljen“ a njegovi narodi krenu putem kulturno razvijenijih evropskih naroda. Geosimbolička infantilizacija Srbije je, smatra autorka, najuočljiviji stereotip engleskih i američkih putopisa između dva rata. Ti putopisi čak i poznatu političku parolu tadašnjih balkanskih političara „Balkan - balkanskim narodima“ shvataju kao doduše opravdanu želju da se uzme sudbina u svoje ruke, ali i ozbiljno upozoravaju da Balkanci to ne mogu učiniti bez  svojevrsnog nadzora velikih i moćnih nacija, baš kao što se deci želi najbolje kad im se uzmu opasne igračke iz ruku. Drugim rečima tek kad Srbija i njen narod ( i ceo Balkan, naravno) postanu „zreli i prosvećeni“ odnosno kada u kulturnom smislu „odrastu“ i steknu „evropsku punoletnost“ moći će sami da rešavaju krupne političke i druge probleme. Taj konstrukt deteta u većoj ili manjoj meri prati sve putopise obrađene u ovoj knjizi. Tako na primer Dejvid Futman spominjući evropska ugledanja Srba i prihvatanje nekih od zapadnih  vrednosti to vidi samo kao fasadu: „Zapadni uticaj je samo fasada. Ispod nje je malo promene u mentalitetu...Pokretanje bilo kog pitanja na Balkanu podrazumeva traženje ličnih kontakata. Tako je u njihovom poslu; tako je u njihovoj politici. Tako je u svakom njihovom režimu, ma kako on sebe nazivao. Sve se sastoji od lični veza, a u administraciji je to samo vidljivije nego drugde... Ako vas zvaničnici poznaju sve će učniti da vam pomognu; ako nije tako, loše vam se piše.“ (str. 86, 87). Futman nije nenaklonjen Srbiji, proveo je u njoj (odnosno Kraljevini Jugoslaviji ) nekoliko godina u diplomatskoj službi, i njegovo pisanje se može razumeti kao dobronamerno ukazivanje na pogrešne postupke. Ono je, međutim, upravo u funkciji infantilizirajućeg diskursa  jugoslovenskog (srpskog) društva dvadesetih i tridesetih godina XX veka. Drugim rečima: Balkancima treba pomoći da nađu sebe, da se civilizuju i da počnu da rade i da se ponašaju „kao mi Englezi“ odnosno „kao ostali kulturni svet“.  Uporedo sa ovim stereotipnim tačkama  (balkanizam, orijentalna svirepost, nazadnost, ali i hrabrost, viteštvo, egzotika) autorka obrađuje i njihovu internalizaciju odnosno prihvatanje takvih predstava od strane samih stanovnika Srbije o sebi kao Drugačijima u odnosu na zapadnu kulturu. To je, po njenim rečima, doprinosilo svojevrsnoj „automagrinalizaciji i samoegzotizaciji“.
Osim najinteresantijeg diskursa o infantilizaciji Srbije („Srbija-dete“) u predstavama američlkih i engleskih putopisaca, autorka obrađuje i analizira i druge poput diskursa o tradiciji i modernosti, diskursa o ratniku, o etničkoj heterogenosti, svirepim orijentalcima (iako pisani u periodu 1920 1940, putopisi se naročito vraćaju na ubistvo kraljevskog para Aleksandra i Drage iz 1903.), o srpskom svetosavlju iz koga kao iz loše okrečenog zida izbijaju tamne mrlje paganizma, itd.
Do današnjeg vremena Srbija je, iako geografski pripada Evropi,  simbolički ostala područje koje je „s one strane“ evropske civilizacije i kulture. Takav geosimbolizam ostaje konstanta u zapadnim predstavama kako o Srbiji tako i o ostalim balkanskim zemljama. Značaj ovog dela je, pored ostalog, svakako i u tome što nedvosmisleno pokazuje da se zapadne imagološke predstave o Srbiji i Balkanu u međuratnom periodu gotovo u potpunosti podudaraju  sa geosimboličkom mapom koja je aktuelna i danas.