Povodom 70-godišnjice novosadske racije

Zašto su sudovi blagi prema ratnim zločin(c)ima?

Hapšenja i suđenja ostarelim osumljičenim ratnim zločincima za zločine počinjene pre više decenija često u javnosti izazivaju ravnodušnost ili nelagodu, zbog fenomena iracionalnog sažaljenja koje mnogi osećaju prema veoma starim i onemoćalim osobama. Ili možda zbog toga što to sažaljenje dobro dođe kao izgovor da se izbegne suočavanje sa neprijatnom prošlošću.

Sud u Budimpešti je prošlog leta oslobodio Šandora Kepira (97), optuženog da je januara 1942. godine kao kapetan mađarske žandarmerije bio direktno odgovoran za smrt bar 35 civila, tokom zloglasne Novosadske racije koja je odnela preko 1200 žrtava, uglavnom Srba, Jevreja i Roma. Sud je doneo odluku za samo sedam minuta, navodeći nedostatak dokaza, pošto su dokumenti sa prethodnog suđenja 1946. godine odbačeni kao zastareli, loše prevedeni, ili nepouzdani pošto je presudu doneo komunistički režim. U međuvremenu Kepiro je kao slobodan čovek mirno umro u svom krevetu.

Ne ulazeći u raspravu o samoj presudi, u celoj priči su posebno zanimljive reakcije javnosti tokom i posle suđenja. Aplauz kojim su prisutni u sudnici – pretežno pripadnici mađarske ultra-desnice, kojoj pripada i Kepirov advokat - propratili izricanje presude razgnevio je mnoge isto toliko koliko i sama presuda, i pokrenuo rasprave o trenutnoj političkoj klimi u Mađarskoj. Sa druge strane, presuda je naišla na oštre osude jevrejskih organizacija i preživelih Novosađana koji su u masakru izgubili članove porodice, a u Novom Sadu i Beogradu su organizovani i skupovi protesta.
Za vreme suđenja i po njegovom završetku, u mađarskoj javnosti kao i na mnogim Internet forumima i blogovima mogli su se naći komentari da je suđenje nepotrebno pošto će optuženi ionako uskoro umreti (što se ovih dana i dogodilo), pa i oštre kritike na računa centra „Simon Vizental“ i njegovog direktora Efraima Zurofa, zbog „uznemiravanja“ starog čoveka, koji se 1996. vratio da, po sopstvenim rečima, poslednje godine života provede u domovini, i koji je od te domovine dobio i penziju. Sam Kepiro je pokušao na svom suđenju da izazove saosećanje, pojavljujući se sa transparentom na kome je pisalo: „Ubice, sudite čoveku od devedeset sedam godina“, a slične parole su uzvikivale njegove pristalice pred sudnicom.
U ovom slučaju odrazili su se mnogi problemi vezani za privođenje pravdi optuženih za ratne zločine koji su se odigrali u daljoj prošlosti: nedostatak živih svedoka, ravnodušnost i nelagoda javnosti kad je u pitanju suočavanje sa i dalje kontroverznom prošlošću, i pomalo bizarno sažaljenje ispoljeno prema ostarelom optuženiku za ratne zločine.
Više od šest decenija od kraja Drugog svetskog rata, još uvek ima nacističkih ratnih zločinaca koji su uspeli da izbegnu pravdu, ili im se sudi tek u vrlo poznim godinama. Možda bi bili i zaboravljeni, da nema organizacija kakva je centar „Vizental“, posvećen hvatanju poslednjih živih nacista, u okviru operacije koju su nazvali „Poslednja šansa“. Zurof navodi da mnogi osećaju izvesno sažaljenje i simpatije prema ovim starcima zbog njihovih godina, kao i da nije neuobičajeno da vlasti u nekim državama otežu pokretanje postupka, nadajući se da će ostareli zločinac u međuvremenu umreti i time im uštedeti trud. Ponekad je teško oteti se utisku da argumenti da je nepotrebno suditi posle toliko godina od zločina, ljudima koji više nemaju moć i nisu opasnost za društvo, ili da treba zaboraviti i okrenuti se budućnosti, predstavljaju izgovor da ne dođe do suočavanja sa neprijatnim činjenicama o prošlosti.

Većina uhvaćenih ostarelih nacista bila je izvedena pred sud i osuđena, makar i na simboličnu kaznu. Prošle godine je u Nemačkoj Hajnrih Bere (88) osuđen na doživotnu robiju. Njegova odbrana nije uspela da ubedi sud o kako on, šezdeset šest godina kasnije, „više nije ista osoba“ koja je počinila zločine za koje je optužen. U Minhenu je 2009. na doživotnu robiju osuđen i Jozef Šojengraber (93) zbog ubistava civila u Italiji. Neki drugi su lakše prošli: Erih Pribke (97), osuđen 1996. u Italiji za streljanje 335 italijanskih civila, osuđen je na doživotnu robiju, ali kaznu služi u kućnom pritvoru. I u nekadašnjoj Jugoslaviji, sud u Zagrebu je bivšeg ustaškog političara i ministra NDH Andriju Artukovića 1986. osudio na smrtnu kaznu, koja nije izvršena zbog senilnosti osuđenog, koji je, dve godine kasnije, umro u osamdeset devetoj godini. Mentalno stanje Artukovića procenjeno je kao razlog da se nad njim ne izvrši najstroža kazna, ali ne i kao razlog da mu se za počinjene zločine ne sudi ili da se ublaži kazna. Sa druge strane,  Nada Šakić, zloglasna čuvarka u logoru Stara Gradiška, izručena je 1999. Hrvatskoj, u kojoj je tada na vlasti bila Hrvatska Demokratska Zajednica (HDZ), ali protiv nje nikad nije podignuta optužnica. Umesto toga je dobila hrvatsko državljanstvo i mirno umrla februara ove godine.
Po hapšenju Ratka Mladića, mediji u Srbiji su se mnogo više bavili njegovim trenutnim izgledom i fizičkim stanjem, nego zločinima za koje je optužen. Tek poneki od medija u Srbiji je u danima posle hapšenja posvetio prostor podsećanju na Srebrenicu ili opsadu Sarajeva. U javnosti koja još nije odlučila da li je bivši general JNA i Vojske Republike Srpske heroj, zločinac ili samo prepreka odnosno pomagalo na putu Srbije u Evropsku uniju, mnogo se više pisalo o banalnim i nevažnim stvarima, poput njegovog omiljenog voća ili primedbi na račun tužiočevog izgleda. Preovlađivalo je šok i iznenađenje što je Mladić ostareo za tih 15 godina skrivanja, i što više ne odaje utisak snažnog generala kojeg smo svih ovih godina gledali na snimcima iz prve polovine devedesetih. Jedni su sažaljevali starog, bolesnog čoveka koji mora u Hag, bez obzira na činjenicu da mu se u Hagu nudi mnogo bolja zdravstvena nega nego što ju je imao tokom godina skrivanja. Drugi su otvoreno pokazivali razočarenje što general izgleda kao neki oronuli starčić i što je mirno pustio da ga uhapse umesto da se ubije ili bori do smrti, kao što su to oni očekivali. Treći su se pitali čemu uopšte trošiti vreme na suđenje jednom bolesnom starcu koji više nije nekadašnji moćni general, umesto da se jednostavno zaboravi na prošlost i pažnja okrene drugim temama.