Moj otac je bio rudarski radnik, i bio je u Upravnom odboru rudarskog sindikata kojim su dominirali komunisti. Bio je aktivan u borbi za nadnice, pripremanjima štrajkova, traženju socijalne pravde. Naša kuća u Mostaru bila je uvek puna očevih kompanjona i njihovih priča. Ja, dečkić, slušam te razgovore, i upijam ih. To je bio ambijent u kome sam sazrevao. Svi ti ljudi koji su postajali simpatizeri levog sindikalizma nosili su u sebi ljudsku potrebu za jednakošću – da je svaki čovek ličnost, subjekt. Bila je to duhovna motivacija koja je okupljala pokret. Još tada, međutim, krajem tridesetih, u samoj Komunističkoj partiji nisu bili uspostavljeni odnosi ravnopravnosti i već tada se pravila deoba na upravljački deo i članstvo. Kada je otpočeo rat, prilično jasno moglo se videti kako je došlo do izneveravanja suštine komunizma u organizaciji partizanske vojske. Posle rata nastala je još oštrija deoba društva nego što je to bila ona u kapitalizmu. Apsurdno, toliko se produbila da je iscrpela mogućnost tog poretka za njegov dalji opstanak. Da kažem i to da sam hrvatskog porekla, i da sam za vreme rata dva puta za dlaku izbegao da me ustaše likvidiraju. Oba puta su me spasili moji poznanici Srbi, iako su znali da bi i oni i njihove porodice bili likvidirani ukoliko me nađu kod njih.
Gotovo svi mi koji smo 1946. otišli na studije u SSSR, doživeli smo strašna razočarenja u mladalačke ideale. Kretali smo tamo sa takvim iluzijama i predstavama o prvoj zemlji komunizma, da su mnogi od nas, silazeći iz aviona, ljubili tu “svetu zemlju”. I bili smo

– bili smo slabo obučeni za rusku zimu – i, dok smo se vraćali iz radnje sa Nevskog prospekta, našem kolegi iz džepa su te rukavice ukradene. Srdito je počeo da psuje, a Gajo Petrović, koji je imao smisla za ironiju, teši ga: - Nemoj da psuješ, ovde ljudi nemaju odnos prema privatnom vlasništvu, kakav imamo mi! Onda je taj pokradeni Crnogorac, rekao: Dabogda nam nikad ne bilo ovakvog komunizma! Politika i tamošnji kvalitet života bio je dovoljan argument da se većina naših studenata ne opredeli za Staljina. Da naš komunizam ne bude kao njihov. 
Nadali smo se da će u sudaru Tita i Staljina ovde doći do bitno drugačije, bolje verzije komunizma. I ta nada je osvojila ne samo nas u Jugoslaviji, već i mnoge intelektualne krugove u svetu, unutar socijaldemokratije. Sociolozi i filozofi su smatrali da je ta jugoslovenska inovacija oslobađanje socijalizma od dotadašnjih grehova i gluposti. Ali, ubrzo smo videli i shvatili da je to samo zgodna stvar za manipulaciju. Po definiciji, samoupravljanje ne trpi nikakav diktat sa strane, a diktator je, i dalje, bila jedna partija i njeno rukovodstvo. Taj legendarni samoupravni socijalizam bio je oktroisan. 

Krajem pedesetih grupa mladih filozofa: Gajo Petrović, Rudi Supek, Ljuba Tadić, Mihailo Marković… počela je da se okuplja i da, na ideološkom planu, pravi radikalan razlaz sa tim oktroisanim samoupravnim socijalizmom. Ja sam tada bio docent, osnivač Katedre za filozofiju u Sarajevu, a moja supruga je prevela Deborina, komunističkog teoretičara koji je u vreme Staljinove strahovlade bio u nemilosti. Napisao sam jedan opširan predgovor za tu knjigu u želji da izazovem obračun sa zvaničnom filozofijom dijamata, dijalektičkog materijalizma. I to je bio prvi takav sukob filozofsko – teorijske vrste u nas. Pre toga je Đilas pisao kritiku birokratizovanog socijalizma i iznosio svoje poglede o mogućnostima demokratske reforme. Tada je to bilo prihvaćeno kao dobrodošla kritika sa vrha. Sećam se Džemala Bijedića koji je u to vreme bio partijski funkcioner u Sarajevu. Sazivao je sastanke i na njima sa oduševljenjem govorio o Đilasovom pisanju. Kada je došlo do obračuna sa Đilasom, onda je Džemal, čovek kameleonskog tipa i poslušnik, sazvao te iste ljude i nagrdio Đilasa.
Kada sam 1961. prešao u Beograd, počeo sam da pišem knjigu Političko društvo i politička mitologija. Bila je to reakcija na zvaničnu politiku koja se u to vreme uhvatila za Hruščova – tim pre što je on ovde došao kao u Kanosu - kao za velikog reformatora socijalizma, koji će ga izlečiti od svih njegovih boljki. Ja sam odlučno pisao protiv toga smatrajući da on nudi samo još jednu verziju politokratskog društva. Tim povodom bio sam kod Veljka Vlahovića, rekao je da ta knjiga ne može da se objavi. Recezent je bio Rankovićev pomoćnik Maks Baće, svršeni filozof a pomoćnik ministra unutrašnjih poslova. Bio je moćna ličnost, preporučio je da se knjiga ne štampa. Kada je 1968. nastala gužva, Miodrag Maksimović, urednik Vuka Karadžića, uspeo je da je proturi pod naslovom Kritika kulta ličnosti. Te godine je bila među deset najčitanijih knjiga.
Godine 1962. održali smo prvi međunarodni skup filozofa u Dubrovniku, na koji su došli i filozofi sa Istoka i sa Zapada. Bio je to žestok okršaj između između dijamatčika sa Istoka I

Stojanović, Ljuba Tadić, Mihaio Marković, Miladin Životić, Gajo Petrović i ja. Sastajali smo se dva puta godišnje i razgovarali o raznim filozofskim, političkim i sociološkim temama. Uspeli smo da se dosta uspešno ubacimo u razne izdavačke kuće. U Sarajevu smo imali sjajnu filozofsku biblioteku Logos i objavljivali mnoge od onih filozofa koji su u svojim sredinama proglašavani nepoželjnima, a njihova dela uglavnom zabranjivana.
Tito nas je od početka gledao sa podozrenjem, a od ‘68. nas je stalno držao na oku. U nekoliko navrata nas je i javno napadao, govoreći da ne može to tako, da to treba likvidirati – ukloniti sa fakulteta sve one koji kvare omladinu. I to je govorio mnogo pre ‘68. Ovde su nas dosta štitili Latinka Perović i Marko Nikezić. Latinka mi je govorila da trpe stalan Titov pritisak. On je bio obuzet slavom svetskog političara, i nikakvo reformisanje svoje vizije socijalizma nije dozvoljavao. Bio je spreman da se, kao i sa mnogim svojim saradnicima, obračuna i sa nama. Doduše, bilo je političara, kao Tempo, koji su simpatisali taj naš duhovni pokret i zalagali se da nam se ne ukine finansiranje. Čak se i Bakarić jedno vreme nosio mišlju da u našem socijalizmu treba da postoji opozicija, ali – u kulturi! Ubrzo je postao naš ogorčeni protivnik i javno nas proglašavao agentima CIA. 
Pošto sam važio za bosanski kadar, početkom šezdesetih postavili su me na mesto predsednika Odbora za nauku u Saveznoj skupštini. Prilikom jedne parlamentarne posete Belgiji, koju je vodio Kardelj, još dok smo bili u avionu, otvoreno mi je zamerio kritiku svega postojećeg, što je bila jedna od deviza Praksisa. Objašnjavao sam mu da to nismo izmislili mi nego Marks. – Pa, jeste, kaže, ali to je bila kritika kapitalizma, a vi svojom kritikom delujete u prilog antisocijalizma! Sećam se da smo se sporili i dok smo čekali na prijem kod belgijskog kralja. Naročito se bio okomio na Rudija Supeka, njega je bio uzeo na zub. Naravno, on je bio pretendent, glavni partijski teoretičar i tvorac koncepta samoupravnog socijalizma, sve što mu se protivilo bilo je za njega neprijateljsko. Bio je jedan od tih koji su, kao Bakarić, kljukali Tita informacijama o praksisovcima, koji kvare idilu. Najzad, početkom sedamdesetih Dolanc je dobio direktivu da ode na Korčulu i zabrani korčulanskim vlastima da nas više primaju tamo. Dok je to obavljao, uzgred je sebi obezbedio kuću na Korčuli.

Godine 1961. prelazim iz Sarajeva u Beograd i dolazim u institut društvenih nauka na kome osnivamo Odeljenje za filozofiju, ja sam postavljen za upravnika odeljenja. Te godine bio sam izabran za predsednika jugoslovenskog Udruženja za filozofiju. Potom prelazim u Institut za radnički pokret, a prešao sam zato što je povodom četrdesetogodišnjice Partije bio odlučeno da se izdaju na našem jeziku sva dela Marksa, Engelsa i Lenjina. Pre mene je to trebalo da obavi Kepo Davidović, stari robijaš koji je učio marksizam u Lepoglavi. Nije mu to uspelo. Okupio sam stotinak ljudi na tom projektu i mi smo to uradili. Međutim, pri kraju posla otvoreno sam došao u sukob sa Partijom, lično sa Tihomirom Vlaškalićem, tadašnjim predsednikom SK Srbije. Naime, kada je osmorica profesora sa Filozofskog fakulteta trebalo da bude izbačena, pre samog njihovog izbacivanja, bilo je došlo vreme za reizbor asistenata tog fakulteta, Nebojše Popova i Trive Inđića. Partija je htela da iskoristi situaciju i istera ih sa fakulteta. Bio sam član Saveta fakulteta, imenovan od Izvršnog veća Srbije, zajedno sa nekim generalima. I kada je na Savetu otpočela hajka, ja se pobunim i održim govoranciju, zbog koje su neke žene čak i zaplakale: Šta je bio Aleksandar Veliki prema jednom Aristotelu, šta je bio Napoleon prema jednom Hegelu, Moris Torez prema Lefevru, i sve tako doguram do Tita. I, propadne im ta ideja.
Odmah me stave na krst. Napale su me sve novine, i svaki dnevnik na televiziji. U to vreme već je bila završena i egzekucija nad Latinkom i Markom, a ja dođem na ideju da neke od tih profesora dovedem u Institut. U međuvremenu je Milka Minić otišla u penziju sa mesta upravnika Instituta, ja sam došao na njeno mesto. Međutim, ostala je duhovni vlasnik Instituta, vrsta žena koje uvek prave svoje zadužbine, i htela je da se meša u kadrovske poslove. Za ideološke stvari u CK bio je zadužen moj Hercegovac Todo Kurtović, nevoljno pristane na moju ideju i ja pozovem Mićunovića, Tadića i Životića da rade u Institut. Kasnije sam uspeo da dovedem i Božu Jakšića, svog studenta iz Sarajeva. Tamo nije bio omiljen, zbog svog pisanja bio je i u zatvoru i ostao bez posla. I počeli su ti ljudi da rade, ozbiljno i predano, na izdavanju neobjavljenih spisa kominterne. Za godinu dana uradii su više od mnogih sa titulama koji su na tome radili decenijama. U međuvremenu, na nekom prijemu kod Tita u Zagrebu, Bakarić je prigovorio Milki Minić: Šta vi to tamo radite na Institutu? Da li želite reprizu Filozofskog fakulteta?! Milka se uplašila za karijeru svog muža i krenula u akciju da se ti ljudi isteraju iz Instituta. Vlaškalić, minorna ličnost i bojažljiv čovek, pre svakog razgovora s Titom natezao je flašu jer se tresao od straha, bio je upotrebljen kao egzekutor.
Pozvao me je na sastanak, tamo su već čekali Milka i Saša Gligorijević, tadašnji sekretar GK SKJ. Konkretno su tražili od mene da se ovi ljudi oteraju. I naglasili da sam sasvim izneverio njihova očekivanja. Naravno, nisam dozvolio da oteraju ljude, vratim se u Institut da podnesem ostavku - i odem u penziju. Nisu mogli da mi je oduzmu jer je bila puna penzija, zbog staža iz rata.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, većina aktivnih opozicionara okupljala se oko Slobodnog univerziteta. Redovno smo održavali sesije na kojima se živo diskutovalo o političkim i filozofskim temama. Sećam se jednog sastanka kod Mićunovića na kome sam govorio o analogiji između ljudskog i božijeg stvaranja, upotrebio sam klasičan sholastički termin Creatio ex nihilio – stvaranje ni iz čega. Udbaši koji su to prisluškivali, odmah sutradan pozvali su Mićunovića da im objasni njeno značenje. Naravno, sloboda govora više nije mogla da se zaustavi ali došlo je do čudnih evolucija kod pojedinih ljudi iz tog opozicionog kruga. Neki su postali naglašeni nacionalisti. Težnja normalnih ljudi je da žive evropski i ta potreba je delovala i delovaće u pravcu demokratizacije Srbije. Jugoslavije verovatno više neće biti u obliku kakvom je bila, ali ljudi koji pričaju istim jezikom, koji su etniki srodni, koji imaju međusobni duhovni i ekonomski interes, sigurno će koegzistirati. Kada bih ponovo došao u situaciju da biram, sa ovom svešću i načinom mišljenja, ne bih izabrao bitno drugačiji život. Mnogo detalja u mom životu duhovno su me orijentisali na levici. Svoje disidentstvo nisam doživljavao sa gorčinom već sa olakšanjem, zbog osećanja dužnosti prema moralu i poštenju. I, naravno, sa željom da se rehabilituje onaj iskonski komunizam, kao praktičan humanizam. Humanizam iz doba renesanse bio je teorijski a ovaj, Marksov, smatrao sam praktičnim humanizmom. Bio sam njegov sledbenik ali on se u praksi pokazao nehumanim, u velikoj meri. Stoga je moj razlaz s njim bio radikalan.