U susret 4. aprilu - Danu studenata

Zašto je važno misliti o studentskim protestima tridesetih godina XX veka

U organizaciji Kontekst kolektiva, 21. januara 2012. godine u prostorijama Mesne zajednice Studentski grad, održana je diskusija pod nazivom „Zašto je važno misliti o studentskim protestima 30-ih godina XX veka“. Diskusiju je pratila izložba arhivske građe i članaka objavljivanih tokom tridesetih godina 20. veka u listu “Politika” o studentskim protestima, izvodi iz studentskog lista “Student” iz perioda sedamdesetih godina 20. veka, kao i različiti tekstovi objavljivani putem medija, te zvanični stavovi državnih i univerzitetskih vlasti povodom poslednjih studentski protesta i blokada fakulteta 2011. godine. 

Uz moderaciju Vide Knežević i Marka Miletića (Kontekst kolektiv), učesnici su, kroz opis i poređenje političke i društvene situacije tokom tridesetih godina i danas, istakli paralele u dešavanjima vezanim za studentske proteste - od pokušaja univerzitetskih (i državnih) vlasti da diskredituju proteste, neverovatnih sličnosti u retorici, stavovima i delovanju ORNAS-a tridesetih i Studentskih parlamenata današnjice, do fizičkih napada koje su do sada neidentifikovani pripadnici desničarskih organizacija vršili nad studentima i studentkinjama. Izlaganja Jelene Martinović i Nebojše Vukelića prenosimo u “Republici”. Ur.

Na dan ubistva Žarka Marinovića 4. aprila 1936. godine aktiviste Akcionog odbora studenata komunist, ORNAS je delio letke pozivajući studente na prekid štrajka. Svojim sadržajem, taj letak neodoljivo podseća na zvanična saopštenja i izjave u medijima koje su fakultetske uprave i studentski parlamenti, dekani i rektor izdavali tokom blokada koje su studenti Filozofskog i Filološkog fakulteta u Beogradu držali prošle godine 

Dan studenata, 4. april, obeležava se povodom ubistva studenta prava Žarka Marinovića od strane pripadnika Organizacije nacionalnih studenata (ORNAS) 1936. Te godine, studenti univerziteta u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu štrajkovali su protestujući protiv visokih školarina i taksi, a takođe zahtevajući i smenu tadašnjeg rektora, Vladimira Ćorovića, koji je uveo tzv. „Univerzitetsku stražu“ na fakultete, time najgrublje narušavajući princip autonomije univerziteta. Ova „straža“, tačnije policija, imala je zadatak da „čuva red na fakultetima“, tj. da u opštoj atmosferi fašizacije društva, kontroliše sve demokratski orijentisane studente. ORNAS ne samo da je sarađivao sa univerzitetskom policijom, nego je i sam rektor Vladimir Ćorović bio počasni predsednik ORNAS-a. Na dan ubistva Žarka Marinovića, aktiviste Akcionog odbora (organizacije studenata komunista), ORNAS je delio letke pozivajući studente na prekid štrajka. Ovaj letak je u integralnoj verziji objavljen u „Politici“ 5. aprila 1936, u okviru vesti o ubistvu Žarka Marinovića.
Svojim sadržajem, taj letak neodoljivo podseća na zvanična saopštenja i izjave u medijima koje su fakultetske uprave i studentski parlamenti, dekani i rektor izdavali tokom blokada koje su studenti Filozofskog i Filološkog fakulteta u Beogradu držali prošle godine, zahtevajući smanjenje školarina. Treba spomenuti i pokušaj direktnog demokratskog organizovanja studenata novosadskog univerziteta oko istih zahteva, koji je bio osujećen delovanjem tamošnjeg studentskog parlamenta i desničarskih grupa. I novosadski studentski parlament izdavao je saopštenja u istom duhu.

Na isti način saopštava i Studentski parlement Filozofskog fakulteta u Beogradu povodom početka blokade, 21.10.2011:

“Prisutni studenti Univerziteta u Novom Sadu ovom prilikom su jasno i nedvosmisleno svima stavili do znanja da neće dozvoliti da [...] budu izmanipulisani i pogrešno upotrebljeni u svrhu zadovoljavanja i ostvarivanja nečijih sitnih ideoloških i političkih ciljeva.” (Saopštenje za javnost povodom raspuštanja Plenuma, 2.11.2011.)

se i oni bave politikom – jer je pitanje finansiranja obrazovanja inherentno političko pitanje; pitanje koje zavisi od konfiguracije interesa pojedinih grupa oko ovog pitanja, od odnosa moći koji leže iza ovih interesa, i tako dalje. Odgovor bi onda, u suštini glasio ovako: svi se mi bavimo politikom, samo što jedna strana to krije. No, treba imati na umu da ovakav odgovor znači i pristajanje na shvatanje politike koje je u osnovi ovih optužbi. Politika je ovde shvaćena kao borba za partikularne interese; konkretno, kao borba za partikularne interese jedne
		Milan Jakšić, Granica, akril na kartonu, 2010.

 Ali možemo primetiti da upravo na ovom mestu postaje problematično samo pitanje javnog. Javno je ono što se tiče svih, ali o čemu se pitaju samo neki – upravo zato što bi, ukoliko bi se svi pitali o javnom, nastao haos. Ovaj haos bi se očitovao u tome što bi obični studenti, i u krajnjoj liniji, obični ljudi, uprljali čistotu javne sfere, u konkretnom slučaju - javnog obrazovnog prostora - svojim privatnim interesima. Drugim rečima, postojeća granica između javnog i privatnog, između univerzalnog i partikularnog, bila bi poremećena. Da bi se izbegao haos i očuvao red, neophodno je da se oko javnog pitaju samo neki – drugim rečima, neophodan je monopol nad javnim pitanjima. U praksi je to monopol bogatstva, i monopol „kompetencija“. Prosto rečeno, radi se o vlasti bogatih nad siromašnima, i vlasti stručnjaka nad neznalicama. Upravljanje javnim životom, tj. administracija ili menadžment javnog života jeste dužnost bogataša i stručnjaka – dužnost koja se vrši upravo u ime javnog interesa. 
Prema Žaku Ransijeru, vlast funkcioniše na sledeći način: prvo, kroz podelu na javnu sferu, koja pripada svima, i na privatnu sferu, rezervisanu za lične slobode i privatne interese. Ali i ova javna sfera, „navodno očišćena od svih privatnih interesa je takođe jedna privatizovana, ograničena javna sfera, rezervisana za delovanje institucija i monopol onih koji njima upravljaju u sopstvenu korist“. Ova monopolizacija predstavlja samo jedan od momenata procesa koji Ransijer naziva policijom.  Policija podrazumeva podelu mesta i uloga koje pojedinci u društvu imaju da zauzmu, a takođe i razradu razloga (tj. legitimaciju) uspostavljene podele. Sa druge strane, politika za Ransijera upravo predstavlja proces ili akciju kojom se kvalifikacije za vladanje (bogatstvo, kompetencije, poreklo, itd.) dovode u pitanje, tj. kojom se pokazuje da ove kvalifikacije nisu preduslov za vladanje koliko su proizvod vladanja; politika predstavlja egalitaran i demokratski proces kojim se javni život spašava od monopola bogataša i stručnjaka.
Dakle, navodna čistota javnog života (očišćenost od svake politike) nije ništa drugo do neometano funkcinisanje date distribucije hijerarhija pozicija i funkcija, koja podrazumeva monopol nekih institucija i pojedinaca nad javnim životom. Kada akademske vlasti i njeni eksponenti u svojim saopštenjima i izjavama povodom protesta apeluju na korišćenje „akademskih sredstava“, tu se ne misli na demokratsku raspravu, intelektualnu razmenu, slobodno naučno istraživanje ili nešto slično – već, naprosto, na poštovanje datog poretka, u kome obični studenti nemaju šta da se pitaju o javnim stvarima – osim posredstvom zvaničnih studentskih tela, anketa, i ostalih „akademskih sredstava“ koje policijska logika predviđa. Na studentima je, dakle, samo da uče – tj. sva njihova aktivnost ima da pripada privatnoj sferi.
Po rečima Studentskog parlamenta novosadskog Filozofskog fakulteta:

„Sve to su problemi koji se rešavaju ili će biti rešeni zajedničkim naporima svih relevantnih činilaca, u okviru naše akademske zajednice onim načinima, metodama i procedurama koji su propisani Zakonom o Visokom obrazovanju, Statutom Univerziteta u Novom Sadu i statutima fakultetâ Univerziteta u Novom Sadu. A nikako metodima koje su korištene u prethodnim danima na Univerzitetu u Novom Sadu a pogotovo na Univerzitetu u Beogradu [...]“ (Saopštenje za javnost povodom raspuštanja Plenuma, 2.11.2011.)

Dakle, ono što je najvažnije, što je važnije i od samih problema, jeste to da oni budu rešavani od strane „relevantnih“ činiliaca (a ne irelevantnih – kao što su obični studenti ili građani), po načinima, metodama i procedurama koje propisuju zakoni i statuti. Ono što alarmira akademske vlasti nije to što akcije studenata idu protiv zakona – već to što te akcije nisu zakonom predviđene. Blokada fakulteta i štrajk studenata prosto nisu predviđeni postojećim poretkom, i od studenata se traži da se vrate u uloge koje su im u datom poretku predviđene i dodeljene, tj. da se vrate, po rečima Uprave FF, „u normalne tokove komunikacije i akademskog ophođenja“ (što zapravo znači, da uče, da polažu ispite, itd. - tj. da se bave svojim privatnim poslovima – a javna pitanja prepuste onima kojima je dodeljana uloga da se njima bave. Kao što se kaže u letku ORNASA, „Studenti moraju znati [...] do kojih se granica može i sme ići.“

 Akademske vlasti su u svojim saopštenjima često isticale štetnost studentske borbe po same studente. Pored toga što su upozorenja na štetnost studentskih protesta imala za cilj zastrašivanje studenata koji učestvuju u protestu i odvraćanje studenata koji bi se eventualno uključili u protest, to je možda ključni momenat u procesu legitimacije univerzitetskih vlasti:

U ORNAS-ovom letku iz 1936 stoji:
“Koliko je besmisleno socijalno maskiranje ovoga štrajka i koliko je ovakav štrajk nemoguće braniti socijalnim razlozima potvrđuje i to što bi on baš socijalno bio najštetniji time što bi iz njega rezultirao gubitak semestra, što opet znači u ludo bačene takse i trud, a ovo, zna se, najteže pogađa socijalno slabije, za koje gubitak semestra znači novih šest meseci zlopaćenja i ujedno šest meseci dalje od očekivanog komada hleba - od diplome. I kad oni, zbog neplaćene školarine gube semestre, zašto da i mi gubimo, kad smo već platili školarinu?”

Isto se ističe i u saopštenju Dekanskog kolegijuma Filozofskog fakulteta u Beogradu:
“Trenutno stanje, u kojem je onemogućeno normalno odvijanje nastave, dovodi u opasnost regularnost zimskog semestra, a time i cele akademske godine. Zbog blokade nastave, studenti neće moći da ostvare svoje predispitne obaveze, spreme ispite i polože ih u predstojećim ispitnim rokovima.” (Saopštenje Dekanskog kolegijuma Filozofskog fakuleta u Beogradu, 25.10.2011)

 A takođe i u zvaničnom odgovoru Uprave Filozofskog fakulteta na zahteve plenuma:
“??????? ?? ??????? ???????, ??????? ???????? ?? ??????????? ??????? ???????? ???? ???????? ? ?????? – ???????? ???? ???? ?? ??????? ????? ??????????? ???????, ?????? ?????? ? ?????? ?? ? ???????????? ???????? ????????.” (Odgovor Uprave Filozofskog fakulteta na zahteve Studentskog Plenuma, Uprava Filozofskog fakulteta u Beogradu, 24.10.2011.)

Vlast, da bi funkcionisala, mora da proizvodi prihvatanje vlasti od strane onih nad kojima se vlada. Ovo prihvatanje nazivamo legitimitetom. Tu se radi o stvaranju uverenja da vlast vlada u najboljem interesu onih nad kojima se vlada. Kada univerzitetske vlasti ukazuju na štetnost delovanja studenata u protestu po same studente, oni samo podsećaju na to da jedino oni znaju šta je dobro za studente, i da jedino oni mogu raditi za to dobro, i da to već i rade. Tako su navođenja štetnosti studentskih protesta po same studente redovno kontrastirane navodima o zalaganju Parlamenta i Uprave za poboljšanje obrazovanja: 

„Organizacija nacionalnih studenata u tom smislu izradila je projekt školarine i zainteresovala merodavne za ostala studentska pitanja a sada je po ovom pitanju još u najživljoj komunikaciji sa studentima ljubljanskog univerziteta.“

„[N]a Fakultetu [su] uspostavljeni i funkcionišu mehanizmi akademske solidarnosti, poput fleksibilnih procedura i olakšavanja polaganja ispita, umanjenja školarina za onu trećinu studenata koji sami finansiraju svoje studije, inkluzije studenata s hendikepom ili u situaciji teškog siromaštva, kao i nizu miroljubivih studentskih strukovnih, sportskih i sl. organizacija. Uz to, neprekidno se odvija saradnja s legitimnim predstavnicima studenata i pruža aktivna pomoć službama zaduženim za studentski standard da se snađu u izmenjenim okolnostima finansiranja i funkcionisanja visokog obrazovanja u Republici Srbiji, kako naši studenti ne bi bili oštećeni u procesu primene Zakona o visokom obrazovanju. ... Uprava Filozofskog fakulteta prepoznaje teškoće s kojima se studenti koji sami finansiraju studije suočavaju u kontekstu ekonomske krize, i svakodnevno iznalazi mehanizme njihovog ublažavanja.“
(Saopštenje studentima i zaposlenima povodom najavljene blokade Fakulteta, Dekan, prodekani, upravnici odeljenja i predstavnici vannastavnog osoblja Filozofskog fakulteta u Beogradu, 20.10.2011.)

Dekanica Filološkog Fakulteta, Aleksandra Vraneš je za „Pravdu“ (u članku zanimljivo nazvanom „Politika blokira fakultet“) izjavila:

„Filološki fakultet već četiri godine nije menjao cenu školarine, i to je dovoljan pokazatelj naše korektnosti prema studentima, a i ispitne rokove smo povećali sa tri na šest. Prošle godine smo stipendirali 115 studenata koji su imali 48 bodova i oslobodili ih plaćanja školarine. [...] Ove godine smo kupili novi softver, u vrednosti od 12000 evra, koji studentima omogućava da uz šifru od kuće imaju uvid u svoja dokumenta. Modernizovali smo i učionice u suterenu, koje su tokom ove blokade pretvorili u improvizovane kuhinje i isprljali ih.“

alternativnih dešavanja (tribina, predavanja, radionica, itd.) tokom blokade fakulteta, a koji nisu studenti Filozofskog fakulteta, da „poštuju kućni red“ (tj. da traže dozvolu od Uprave fakulteta), kao i rektoru BU da izvlači analogije između svoje privatne kuće i fakulteta kada je pozivao policiju da interveniše uprkos autonomiji univerziteta („'Država treba da uvede red u svojim prostorijama', smatra Kovačević dodajući da bi on pozvao policiju da se u njegovoj kući dešava ono što se događa na Filološkom fakultetu“ - Internet portal RTS-a, 27.
		Milan Jakšić, Granica, akril na kartonu, 2010.

„Uostalom svuda se u svetu plaća školarina i mi ne možemo državi osporiti pravo, da kada prosečno našu državu košta jedan student oko 5000 dinara godišnje, da zahteva takse.“ (ORNAS, 1936)

„Ovi drugi traže besplatno školovanje koje ne postoji nigde u svetu, a pri tom 70 odsto studenata na državnim fakultetima i jeste na budžetu![...]Naša država daje mnogo više para za budžetskog studenta, nego što mi uzimamo za samofinansirajućeg[...]Na mojoj Elektrotehnici – budžetski student košta 160.000, a školarina je 72.000.“ (Rektor Univerziteta BU, Branko Kovačević, za „Politiku“)