Nesposobnost da realno vidimo stanje u koje smo se doterali i iz kojeg nikako da se izbatrgamo, čini čuda u mašti i praksi. Kulturni model, bez savremene strategije, zastareo, u suštini ga sve manje, i takvog, ima, kako vreme odmiče, ogleda se na svakom koraku našeg zapuštenog okruženja i ravnodušnodušja prema onom što ne donosi hleb, pod pritiskom svakodnevice.
Kako, uostalom, navesti na pozorište, izložbu, koncert, knjigu, uređeno okruženje, inicijatvu... nekoliko stotina hiljada otpuštenih, ojađenih, nezaposlenih? Kultura, individualno, sve teže parira opštem životnom obrascu, sa njom se živi pojedinačno, gotovo autistično u odnosu na spoljni svet. Iskače se, ređe, talentom, znanjem, vizijom, češće spretnošću da se u pravom trenutku bude na pravom mestu, sa pravim ponašanjem, u pravoj blizini... To, „u pravoj blizini“, u pravom „komunikacijskom kodu“, u našim nekažnjivim domenima – partokratiji, osionosti, ličnom interesu, izgleda, pouzdano uspostavlja visinu prema „banalnoj logici“ (predsednik Odbora projekta „Beograd 2020“, Aleksandar Peković, u jednoj polemici kaže: „...mi ne vodimo kulturu Beograda i Srbije i pitanja koja autor postavlja nisu za nas...“. On je, inače i zamenik beogradskog sekratara za kulturu! U drugoj prilici, ministar kulture, informisanja i informacionog društva, Predrag Marković, na novinarsko pitanje, odgovara: „Ne pratim medije, ja pratim stvarnost...“).
E, sad, u redovnom izveštaju o radu Ministrastva (od 14. marta 2011. do 14. marta 2012.) sve vrvi od uspeha (stvarnosti?) – koliko se u datim, nasleđenim uslovima moglo - a „ministar i Ministarstvo su samo servis“ (Marković, u emisiji „Hoću da znam“, B92, 15. marta 2012.). Uostalom, kako je nedavno, povodom ukidanja slovenačkog Ministarstva kulture, izjavio književnik Drago Jančar, „Ministarstvo nije kultura“.

Iz izveštaja saznajemo o konkursima, investicijama, otkupu knjiga, parama za Hilandar, prvu i drugu fazu Narodnog muzeja, sanaciji Muzeja Vuka i Dositeja... Zanimljive su i investicije (19. 750.000 dinara) za digitalizaciju bioskopa u nekoliko probranih mesta po Srbiji, u kojoj je ministar, inače jedan od osnivača G17 plus i URS (ali, kaže, nestranačka ličnost) za godinu dana, „na 136 putovanja obišao 83 grada“!
U izveštaju je i podatak da je Ministarstvo „u celini pokrilo realizaciju opere Mileva Ajnštajn i drame Seobe, povodom 150 godina SNP u Novom Sadu i čitav niz manifestacija, programa i aktivnosti povodom proglašene godine jubileja Ive Andrića...“
A pre deset meseci osnovan Nacionalni savet za kulturu (19 članova), „tek polako ulazi u posao“, pišu novine. Nema prostorije, sastaje se jednom mesečno, za razliku od ministra, koji tvrdi da je povećan budžet za kulturu, žali se na nedovoljno para. „Sve se svodi na pokušaje“, kaže predsednik, akademik, slikar Dušan Otašević. „Savetnici“ će predložiti oslobađenje od poreza svima koji ulažu u kulturu (nisu, izgleda obavešteni da je, od 2002. godine, to zakonska obaveza), već je, po njihovoj sugestiji, usvojen podzakonski akt o sulovima (uskoro će biti raspisan i konkurs) o uslovima sticanja statusa institucije od nacionalnog značaja, koja će, shodno tome, biti i finansirana...
Ima, međutim, i jedna kvaka. Savet je sebi dao u zadatak dodeljivanje statusa istaknutog umetnika odnosno istaknutog stručnjaka u kulturi! Samostalni umetnici koji bi ga stekli, imali bi plaćene doprinose iz republičkog, a ne kao do sada, iz opštinskog budžeta, a počasno zvanje povuklo bi i nacionalnu penziju. Kriterijumi će, tvrdi se, biti visoki, kako bi se izbegao galimatijas dosadašnje prakse u ovom domenu.
Postojao je sličnan pokušaj, u vreme kada nam je bilo „lepše sa kulturom“, tada je ličilo na uspostavljanje hijerarhije „državnih“ umetnika, po merilima Ministarstva. Inicijativa se, srećom, u tadašnjim uslovima, brzo izjalovila. Ova, sadašnja, može, a i ne mora, sudeći po kompetencijama članova trenutnog Saveta, da zabrinjava, mada nije bitno suptilnija od prethodne, zavisno od okolnosti u kojima bi se ostvarila. Pozorišta već imaju prvake, akademici Akademiju, neki stvaraoci se rangiraju prema nagradama...

„Podržavljenje“ kreatorskog statusa, međutim, u zemlji u kojoj se, u poslednje vreme, zabrinjavajuće brkaju državni, nacionalni, crkveni, staleški, interesi sa slobodom delanja i mišljenja, vodi u kontrolisanu kulturu/umetnost, normiranu po ukusu i interesu trenutne vlasti (ili „važnih“ pojedinaca - uglavnom stvaralaštvu nevičnih). Ne bi, s druge strane, to ni bio ekskluzivni, domaći izum, imaju ga i zemlje čijem društvu težimo. Što ne znači apriori prihvatanje njihove „tekovine“, uprkos činjenici da je većina tih društava u mnogo čemu uređenija od našeg.
Setimo se, uostalom: samo u prvim mesecima ove godine, galame zbog filma Andželine Džoli, telefonske smene (uz štedro zalaganje ministra policije) Sretena Ugričića i prisvajanja njegovih zasluga za Narodnu biblioteku1,  protesta dr Zagorke Golubović, zbog odbijanja Službenog glasnika da štampa dve knjige francuskih autora...
Ima i pozorišnog primera – nisu, doduše „slučajevi“, ni Tikve, ni Karamazovi, ni Golubnjača..., ali je friškoi zabrinjavajuće: (u „godini jubileja“) predstava Pismo iz 1920, inspirisana Andrićem, Bosanskog narodnog pozorišta Zenica, učestvovala je pre par nedelja na festivalu malih formi u beogradskom Slavija teatru.Usred predstave, posle audio snimka dela ratne monodrame Emira Hadžihafizbegovića, glumca i, donedavnog kantonalnog ministra kulture, kojim reditelj, Oliver Frljić, postavlja pitanje o temeljima današnjeg suživota konstitutivnih naroda u BiH, saznajemo, sa scene, da je toj predstavi uskraćeno gostovanje u Ateljeu 212 (u kojem je Frljić prošle sezone režirao Oca na službenom putu), zbog protivljenja Hadžihafizbegovića – aktera u stalno gostujućoj predstavi Žaba. Zebnja je tim veća, što je Kokan Mladenović, upravnik Ateljea 212, već „isprobao“ metode, uslovno rečeno – cenzurisanja ili uskraćivanja dalje saradnje, mladim autorima predstave Da nam živi, živi rad, rediteljima Tanji Mandić Rigonat, Milošu Loliću, Tomiju Janežiču, uskratio ulaznice kritičaru Ivanu Medenici...
U „ono“ vreme, u kojem je ideološka intervencija u kulturi, prosveti, privredi... do danas ostala dominanta neprijatnog sećanja, bili smo ipak u koječemu „superiorni“ u odnosu na „istočni blok“, pa i Zapad. Ako sada krenemo u susret njihovoj prošlosti, „zaslužni umetnici“ neće nam biti od pomoći. Dum vivis sperare decet.2