Jung, stoji u najtešnjoj vezi sa progonom mitskog i pokušajima da se njegov iskonski sadržaj nekako nadoknadi. Vilhelm Rajh će pokušati da nađe zadovoljavajući odgovor, postavljajući racionalnosti dva kriterijuma: usklađivanje ljudskih potreba i odgovor na ekonomsku situaciju, gde racionalnost uključuje nagonsko i društveno kao svoje osnovne konstituente. Ovo, na prvi pogled zavodljivo rešenje, dovelo je do partikularnog, psihoterapijskog pogleda na pojedinca i društvo, pa se tu, naučno reprodukuje zdravorazumska stereotipija o psihologiji i psihoterapiji kao zastupniku istinskih spoznaja i potreba, nasuprot opšteprihvaćenim vrednostima saznajnog i društvenog. Time se samo potvrdila njena nemoć i nekompetentnost, što samo potcrtava njenu bujnost i masovnost pravaca škola, institucija, raznoraznih gurua, vidovnjaka, magova i spasitelja koji, tobože, učestvuju u organizovanju društvenog razvoja u korist pojedinca i njegovih duhovno- duševnih potreba. Racionalnost, sama po sebi, deli sudbinu pojedinca i društva. Rečeno je, saznanje započinje i razvija svoje pojmove u potpuno individualnom angažmanu i aranžmanu čije funkcije proističu iz primarno socijalizovanog miljea.

Danas je čovekova individualnost duboko zapretena u protivrečnostima, a društvo je zasnovano na apsolutnoj potčinjenosti individuuma. H.Markuze, u Predgovoru za kulturu i društvo, primećuje da je, jedan od kulturnih zadataka, spasavanje duha u „materijalno i duhovno podvlašćenoj supstanciji egzistencije“. To je nemoguće jer društvo stvara individuu – ono ne može da stvori subjekt jer ne dopire do njega. Kolektivitet je početno mesto čovekove geneze. Dakle, radi se o nužnoj promeni društva. Da se ono, na koncu konca, mora menjati svedoči i razvitak totalitarnih ideologija tokom HH veka gde, još uvek, tzv. super sile svoj nacionalni interes i političke doktrine vežu uz celu Planetu. Značajna karakteristika svakog totalitarizma je u tome da se, pred njega, prvo stavljaju iracionalne datosti nacionalizma, rase, krvi, tla i države; dakle, one iracionalnosti koje prvo smeraju na destrukciju svega postojećeg. Ove, iracionalne sile, totalitarizam koristi za pokoravanje, a jedini rezultat je devastacija društva. Duša ostaje carstvo kojim je nemoguće vladati, potvrđujući da tehnološka racionalnost ne može iznjedriti niti jedan vrednostan rezultat, a funkcionalno potiskivanje, opet, dovodi do katastrofalnih rezultata jer je dihotomija duha i duše saznajna konstrukcija gde je najizraženija oštra suprostavljenost interesa koji se, upravo, nalaze na različitim polovima. Njih miri mitotvorna svest, a ako je takva svest skrajnuta, šta to novo njih može izmiriti?!
Tehnološka racionalnost, već u sadržaju svoga pojma, nosi negaciju svega onoga što nije podložno formalizovanju, u šta spadaju nagonsko i čulno; iracionalnost, koja svoj kvalitet nahodi u mitološkom, tehnološku racionalnost nastoji da isključi ili prebegne iz svog delokruga – pošto je inkorporacija nemoguća, iracionalnost se sveti na sve moguće načine. Rešenje je radikalna promena svega postojećeg, promena društva. Naime, potrebno je razviti racionalnost kompetentnu za pravilno poimanje istorijskih tokova čoveka i društva.