O književnom opiranju dometima moderne civilizacije 

Savremena srpska književnost 19. veka

Predstava koja o piscima preovlađuje kod ovdašnjeg sveta nije baš odmakla od devetnaestovekovnih opažanja. Prema većinskom mišljenju, literata je svojeglav čovek, u najboljem slučaju boem. Kako god: posredi je autor zavisan isključivo od inspiracije, a to je još jedna arhaična predstava o procesu književnog stvaranja.

Stereotip o ćudljivom kreativnom biću na neki način hrane i shodne pod-predrasude kakva je i ona o geniju kom svako suvišno znanje smeta da bude “svoj”. Ispostavlja se poželjnim da pisac bude što neobrazovaniji, makar i jurodiviji, jer time izvorniji, a što je više ispražnjen od smisla njegova kreacija ima nekako izglednije šanse da bude visprenija. Predstave iz takvog korpusa eventualno su dobacile do devetnaestovekovnog bodlerovskog opiranja izvesnim dometima civilizacije ili do modernističke preosetljivosti umetnika koji pokazuje „izvestan stepen opšteg i razgranatog resentimana ili neprijateljstva”1 –dakle, do prvih decenija 20. stoleća.

 Većina domaćih književnika svesno ili nesvesno ugađa tim starinskim stereotipima. Svesno – oni ambiciozniji, koji prepoznaju šansu za svoje mesto pod suncem u ugađanju narodskim predstavama; nesvesno – oni koji su i sami poverovali u arhaične predstave o piscu. Bilo da je to kod njih izazvalo izvesno psihotično uživanje u jednom izolovanom svetu, bilo da ih mrzi da čitaju savremeniju literaturu ili putuju po relevantnijim geografskim odredištima, što u vremenu elementarne umreženosti Srbije i jeftinih avionskih karata uopšte ne mora da bude skupo iskustvo. Za razliku od zapadnoevropskih kolega koji po pravilu govore po nekoliko jezika, vode računa o ličnom PR-u i obavešteni su o savremenom pismu, srpski pisac retko vlada i engleskim, uglavnom ga ne zanima recentna književna produkcija osim domaće koju po pravilu ne čita, a nedostatak imidža često nadoknađuje spoljašnjim nemarom. Neke kolege se oblače na neki način tradicionalno: i zimi i s proleća u istoj zelenoj vetrovci, ili izbledeloj teksas jakni... Nekoliko recentnih književnih nagrada prilikom kojih je dodela branjena i veoma “književnim” stavom da je dobitnica “samohrana majka” i sličnim obrazloženjima, govore da se materijalna ugroženost literate, na kraju krajeva, isplati. S druge strane, spoljni nemar ovde ipak implicira i unutrašnju nesigurnost, budući da je srpskome literati namenjena pasivna uloga: on čini nedefinisan međusloj između naroda i elite. Naivniji obični smrtnici ga i dalje doživljavaju delom elite koja ga, s druge strane – značajem koji je odredila kulturi –2 gura natrag u ono što je lumpen.

Suštinski, ne mnogo povoljniju ulogu nisu sebi namenili ni oni što u jednom neuređenom društvu nastoje da pisanjem ili glumljenjem spisateljske karijere održe značaj ne samo institucije uspeha nego i ugleda. „Ugled” se u tom slučaju održava distancom, nedostupnošću za sve osim, po pravilu, za kakav literarni ili kulturni klan, ponekad za novinare i, naravno, političare. Recept za domaćeg „uspešnog” pisca sumarno je, po dotičnim parametrima, manje-više, sledeći: ignorisanje Zapada i čitanja bilo čega izvan sadržaja obrazovnog programa i dnevne štampe, pismo kojim se književnost ispostavlja kao poslednja uteha za nacionalni poraz ili, u krajnjem slučaju, poetika ciroze jetre. I, kad se sve starinske predstave ukrste: ovdašnji pisac se ispostavlja kao čovek koji je – bilo u vizijama manje upućenog sveta, bilo da je to u ovoj državi još uvek stvarno većinski slučaj – nestabilna osoba koja lavira od poniznosti do harizmatičnosti, arogancije i svojevrsne neuračunljivosti.
Ali logično bi bilo da ovdašnjem devetnaestovekovnom opažanju srpskog pisca najviše doprinosi srazmerno veliki uspeh savremenih srpskih pisaca 19. veka ili, drugim rečima, literata s prelaza iz 20. u 19. stoleće. To je, opet, neodvojivo od sistematizovane opstojnosti usmenjačke kulture kao jedne od najbitnijih trenutnih specifičnosti lokalnog duha vremena koja se u Srbiji – i okolini – i na najvišem nivou održava na više načina. Najveći deo štampe odavno je odustao od tretiranja tekstualnih kategorija kao što su činjenice prvog i drugog reda.

Stoga se izvori za napise skandalmejkerskog potencijala često ne navode – ili se mistifikuju – što je čaršijska metodologija. S druge strane, transparentnost društveno bitnih odluka jeste znatno manja od zvanično proklamovane. Potreba za podmirenjem razlike između deklarisanog i stvarnog se, u vidu ventila, opet ostavlja čaršiji. Opstojnosti usmenjaštva u veku ustoličenja virtualne kulture posredno doprinosi i obrazovni sistem kakav i dalje dobrim delom počiva na epskim, moralističkim i populističkim sadržajima. Većina nacionalnih kamentemeljac- književnih dela jeste ideološki narodnjačka, od epske poezije, preko Gorskog vijenca Petra PetrovićaNjegoša i prototurbo-folk štiva Bore Stankovića do dela istinske visoke pismenosti poput narativa Iva Andrića. U novije klasike pokušavaju se pak iskovati narodnjački pesnici poput Matije Bećkovića i Rajka Petrova Noga. Deluje da je u Srbiji – i ne samo u Srbiji – kao ustupak za nenarodni i nenarodski diplomatski put u Jevropsku/Jeuropsku uniju favorizovana „savremena” književnost dobrim delom prepuštena autorima sklonim populističkoj desnici. Time se nekakvom katarzom i pobedničkom retorikom u umetnosti i okolnim delatnostima, kao, nadoknađuju nedostatak katarze i poraz u politici.
Mnogo je, pre svega, „savremene” srpske poezije koja u ustaljenim sintagmama iz narodskog duhovnog vegetiranja pronalazi građu i jezičko vrelo. Tako, lokalno vreme u lokalnu orbitu izbacuje za kraj 20. i početak 21. veka nesrazmerno mnogo literata što, gotovo bez rekontekstualizovanja, direktno emituju njegoševski govor „iz glave cijela naroda”. Možda je i logično što se takav rivajvl dešava počev od „događanja naroda”. Socijalno operativni neformalni retro pokret deseteračkih anonimusa logično se poklapa s političkim komešanjem s kraja osamdesetih, sa „antibirokratskom revolucijom”.