Mali esej o Drugom i Drugačijem  

Gombrovičeva »međuljudska crkva«

Šta se dešava u tom čoveku pri prvom susretu sa Drugim? “Postaje neograničen, neočekivan za samog sebe, pomnožen u svim svojim mogućnostima sa tom spoljnom, svežom a ipak identičnom silom koja mu se približava, kao da sam sebi prilazi izvana“. U centru filozofskih razmišljanja poljskog pisca Vitolda Gombrovića leži upravo taj problem “Drugog”.

Zamislimo prostranstvo neke pustinje i tu jedno usamljeno ljudsko biće kako nekud ide. To biće nikad dotle nije videlo nijednog drugog čoveka, čak mu nije poznato da bi tako nešto uopšte moglo da postoji. Iznenada pred njim iskrsava nepoznati neko, to drugo biće slično kao on – pojavljuje se Drugi. Identično a ipak različito, isti princip iznenada udvojen, neki zapanjujuće sličan odraz, kao u ogledalu, što se sad odjednom materijalizovao tu pred njim. Šta se dešava u tom čoveku pri prvom susretu sa Drugim? “Postaje neograničen, neočekivan za samog sebe, pomnožen u svim svojim mogućnostima sa tom spoljnom, svežom a ipak identičnom silom koja mu se približava, kao da sam sebi prilazi izvana“. U centru filozofskih razmišljanja poljskog pisca Vitolda Gombrovića leži upravo taj problem “Drugog”, solipsističko prevazilaženje našeg sopstvenog Ja i preispitivanje mesta tog Ja u nekom formirajućem obliku ljudske zajednice, što uvek nastoji da sputa individualne moći pojedinca namećući mu nekakve spoljne okvire. Jedini problem krije se u tome što taj adamovski prvi čovek, to jest Gombrovič, dok se šeta pustinjom, na glavi nosi napoleonovsku kapu ili ibijevsku krunu ili, još pre, naherenu zidarsku kapu napravljenu od starih novina i zvižduće kakav kuplet; naime, ovaj filozofski zapitani pisac i slobodni mislilac više od svega na svetu voli da se predaje igri i lakrdijašenju. 

sračunatih na provokaciju, jedan od njegovih iskaza izrečenih sa napoleonovski velikom gestom i podignutim prstom. No njegova misao je, ako ostavimo po strani lakoću i zavodljivost stila, redovno duboka i mračna, njegovo viđenje sveta tragično, a centralna tema je čovek sa velikim ‘č‘. Gombrovičev moto: pokazati figu Stvoritelju (ili praznom kosmosu) i plaziti se sudbini čovekovoj, kao i sudbini ove male planete što se, smeštena u ništavilu, kotrlja
		Milan Jakšić, Granica, suva igla, 2009.

Zamislimo da je ta dečija soba u kojoj leži Gombrovič jedna proširena monada. Do njega dopiru zvuci i krici iz drugog dela kuće, gde se šeta neko drugo ljudsko biće, i to sad predstavlja drugu monadu. Gombrovičevo Ja osluškuje to drugo Ja, za koje zna da je bezumno i da je odvojeno neprobojnim zidom od njega, ali ipak čuje njegove krike i buncanje. Kad ne bi bilo zida, kad bi nepovredivost prostora male dečije monade bila narušena, kad bi kojim slučajem ušlo to drugo Ja, šta bi se desilo s njim (pita se prva monada)? Zacelo nešto strašno, nešto nezamislivo, puno užasa i nasilja. Došlo bi do borbe na život i smrt, u kojoj bi on, dečak Gombrovič, iako slabiji, morao očajnički dati sve od sebe da se nekako odbrani. Kao već odraslom, kod Gombroviča se ta samotnjačka monada pri susretu sa Drugim takođe bori, ali cilj je sada da se nametne svoja volja tom Drugom, da se Drugi trijumfalno nadvlada – zar nije ovde u pitanju isti obrazac (dakako, sad već više ne na psihološkoj ravni) postavljen još u detinjstvu? To je sad borba gestama, pogledima i mimama (“pravljenje njuški“), o kojoj govori Česlav Miloš, prisećajući se svojih duela sa Gombrovičem, vođenih usrdno i sa svom ozbiljnošću odraslih ljudi i priznatih pisaca u međuratnoj Varšavi, kako bi se videlo ko će potpasti pod čiju orbitu uticaja, ko će izaći kao pobednik. 

Slika čovekovog unutarnjeg bića kroz istoriju se menja, kao i sam čovek i njegov odnos prema svetu, i nisu li sva velika dela filozofije i umetnosti samo posmrtne maske tog bića, te večno promenljive suštine za kojom čovek neumorno traga kao za svojim odgovorom? Egzistencijalistička misao XX veka samo je jedan od tih odgovora na uvek izmenljivu sliku čovekovog položaja u svetu, ali odgovor dat na šifru ljudskog postojanja upravo tada, u tom neponovljivom odsečku vremena i u tim jedinstvenim istorijskim prilikama - nikad pre i nikad posle toga ponovo Hajdeger i Jaspers, nikad više Sartr ili Kami. Gombrovičevo pesimističko viđenje čoveka, tog drugog Ja koje se pojavljuje kao “Ti” u vidu dvojnika, doppelgangera, nema mnogo zajedničkog sa tumačenjem čovekovog Ja onako kako ga vidi Martin Buber, austro-jevrejski filozof i Gombrovičev savremenik, autor studije Ja i Ti. Buber u svom tumačenju polazi od stanja pada čovekovog, obeleženog prvenstveno rečju , kao prvog dana postanja, od egzistencijalne manjkavosti čovekovog Ja. Čovekovo primalno svojstvo, po njemu, ne krije se u reči koja označava Ja, već u reči koja upućuje na odnos Ja-Ti, iskonskijem od svakog pojedinačnog Ja, no pošto smo već izgubili tu reč, i to stanje izvorne čistote, bačeni smo u svet bića kao usamljenost. Stoga lutamo svetom nalik na mrtvački hladne duhove u potrazi za toplinom dodira tog drugog Ti, da bi nas, u retkim trenucima susreta i ostvarenja, “dodirnuo dah večnog života”. 

No Gombroviča taj “dah večnog života“ i pitanja vezana za večnost ni najmanje ne zanimaju - “Zašto ljudi ubijaju i muče druga ljudska bića?”, to je pitanje koje njega zaokuplja. A ima i spreman odgovor na to: zato što i drugi ubijaju i muče. “Najužasniji čin postaje lak kad je put do njega već utrven“. Poslednja instanca čoveku je čovek, ne više Bog ili Nečastivi, ne čak ni dobro i zlo (i to je odveć moralizatorski za Gombroviča, a i ništa manje jalovo, jer, kao što nam iskustvo dovoljno rečito kazuje, kakva svrha od praznog moralisanja i apelovanja na savest?), čovek se uvek nameće drugom čoveku kao onaj poslednji meritum stvari zadužen za sankcionisanje njegovih postupaka. Rekli smo već da je ovaj pisac bio pravi sin svog vremena; rođen u eposi totalitarizma, za njega je hrišćanski moral bio nagrižen kvantitetom, samim brojem onih koji vrše transgresiju u nedozvoljeno, diskreditovan masovnošću i razmerama onih što su spremni da se predaju grehu. Zar nije tako da tamo gde svi čine zlo, zla zapravo i nema? Temeljni nauk totalitarizma: težina greha je uvek obrnuto proporcionalna broju onih koji su spremni da se u njega upuste. “Ja ubijam pošto ti ubijaš. Ti i on i vi svi mučite, pa i ja mučim. Ubio sam ga, jer biste vi mene ubili da ga nisam ubio. Takva je konjugacija i deklinacija našeg doba“.

Mračne postavke ove gombrovičevske teoreme dobiće i eksperimentalnu potvrdu na Univerzitetu Stenford u Sjedinjenim Državama neposredno nakon njegove smrti (1969), gde je u leto 1971. izveden jedan zanimljiv bihejvoristički eksperiment pod nadzorom profesora Filipa Zimbarda (Zimbardo). Zamisao samog eksperimenta bila je sadržana u sledećem: utvrditi kako se događa to da se u izvesnim društvenim situacijama, pod kontrolisanim uslovima, a u zavodljivom znaku koruptivne moći autoriteta i vlasti, obični, pristojni ljudi preobražavaju u mučitelje i ubice. Suštinski princip eksperimenta svodio se na lagano, dozirano uvećanje nivoa maltretmana u zatvorskim uslovima, što je u ovom konkretnom slučaju išlo sledećim tokom: zadatak “čuvara” (svi redom studenti pomenutog koledža) u početku se sastojao samo u tome da vode računa pridržavaju li se ovi drugi, tj. “pritvorenici” (takođe studenti) kućnog reda ili ne, onda su počela buđenja usred noći, postrojavanja u hodniku, uz zapoved “na parove razbrojs” i verbalno ponižavanje, “pritvorenici” su, po kazni, morali da rade sklekove i pri tom da pevaju, da bi se na kraju sve završilo sa seksualno degradirajućim igrama i otvorenim iživljavanjem. Pokus je naposletku morao da bude prekinut nakon svega šest dana, iako je bilo predviđeno da traje pune dve nedelje.

Zatvorenici u ovom eksperimentu su takođe svojevrsne monade, doslovno utamničene, a Gombrovičevo osnovno pitanje glasi kako uopšte jedna monada prevaljuje ponor koji je deli od druge, i njegov odgovor na to je šopenhauerovski kratak i jasan: volja. Ona ista volja koja tlači i podjarmljuje drugog: »Kad bi ljudi samo znali šta može da znači prodiranje drugog čoveka u naše zatvoreno jastvo», veli Gombrovič u svojim Dnevnicima. Upravo o tome i jeste reč u eksperimentu u Stentonu: “o prodiranju druge volje (volje čuvara) u zatvoreno jastvo utamničenog pritvorenika“. Drugog dana po otpočinjanju eksperimenta, zatvorenici su se zabarakadirali u ćelijama, uglavivši madrace na vrata, usled čega njihovi čuvari počinju da ih opažaju kao neposlušne i potencijalno “opasne“ buntovnike i igra moći, dokazivanja moći, kreće svojim nezaustavljivim tokom; vrši se jasna podela na dva uzajamno suprotstavljena tabora, dva bloka humaniteta, od kojih jedan počinje da trpi radikalnu transformaciju kako bi sebe doživljavao kao što različitiji od drugog. Iako je fizičko maltretiranje zabranjeno, čuvari svakim danom pokazuju sve veću inventivnost u iznalaženju sadističkih vidova kazni, uz pribegavanje najrazličitijim psihološkim taktikama demonstriranja sopstvene moći i dominacije. Po rečima profesora Zimbalda, rukovoditelja eksperimentom: “Humanitet u ovom slučaju gubi, situacija odnosi pobedu“.

U roku od svega nekoliko dana, u eksperimentalnim uslovima Stentona, na mikro planu stvorena je klima ponajviše nalik klimi u pravom zatvoru ili logoru. Govoreći o iskustvima jednog svog poznanika koji je preživeo pakao Mathauzena, Gombrovič se pita zašto je tamo smrt postajala tako laka – pošavši sa ostalima u gasnu komoru (od čega će ga spasiti slučaj), taj njegov poznanik poverio mu se kako je jedino osećanje u tom trenutku u njemu bilo žaljenje što nije stigao da pojede jutarnju krišku hleba – i Gombrovič to tumači upravo tom ljudskom klimom, stvorenom između ljudi, ne fizičkom torturom ili apatijom. Iskustvo logora, po Gombroviču, uči nas da moramo u neku ruku da revidiramo naše uobičajeno shvatanje o čoveku i odbacimo neke dosadašnje zablude o ljudskom moralu. Evo kako ide linija njegove argumentacije: dve grupe ljudi, stavljene u istu situaciju sa različitim stepenom vlasti i sa onom uvek izraženom potrebom za dominacijom, isuviše su slične u svojoj ljudskosti da bi jedni, bez unutarnjih posledica po sebe, mogli sprovoditi poverenu moć nad ostalima ukoliko ih prethodno ne degradiraju do stupnja manjevrednih bića. Potrebno je stoga da ti prvi ostvare jedinstvene veze između sebe i da, zajedničkim naporom, potkopaju i temeljno ponište sve ljudske vrednosti onih unutar druge grupe, sruše svakog od njih ponaosob, da ih, kao pojedince, vrate pod okrilje prirode, pod opšti princip prirode, gde spadaju drveće, kamen, životinje, ptice, insekti ili bilo koji živi stvor, u krajnjoj liniji da ih svedu na princip telesnog, da postanu telo, jedno od mnogobrojnih tela – da postanu humus Istorije. Čovek je proizvod čovečanstva i istorije, ne prirode, u čoveku vlada princip “druge prirode“ - duha, kulture, rafinmana i složenosti – a gde je rafinman tu je i perverzija – istinski čovek je, dakle, jedinstveno i superiorno biće kome je dopuštena čak i perverznost, ako treba i nasilje, i stoga je potrebno odgurnuti druga bića, u ovom slučaju zatvorenike ili logoraše, u red životinja i nižih stvorova kako bi prva grupa u punoj meri potvrdila sebe i svoju superiornost, stojeći nadmoćno iznad ovih drugih i gurajući im lice okovanim bakanžama što bliže tlu. U takvim uslovima nije mogućno istovremeno postojanje dvostrukog čoveštva, jednog svojstvenog zatvorskim čuvarima, drugog koje bi pripadalo hapsenicima, jer sad već caruje princip ili-ili: oni ili mi. Ili mi moramo postati nakaze ili oni, drugog izbora nema. To je u neku ruku dopuna “banalnosti zla“ Arentove i time se može objasniti kako to da Ajhman zbilja, s punim uverenjem, može sebe smatrati prijateljem Jevreja i istovremeno ih, u hiljadama, slati u smrt, a da to kod njega nikad ne izazove nikakvo kolebanje savesti, nikakvu potrebu za preispitivanjem; time se može objasniti i ravnodušnost onih nebrojenih zatvorskih čuvara, batinaša i ubica od nacističke Nemačke preko Ruande do miloševićevske Srbije, koji su izbegli ruci pravde i nastavili kasnije da žive kao da se ništa nije dogodilo, utopivši se lagodno u društvo – je li iko od njih kasnije digao ruku na sebe? Koliki je broj onih među njima što su doživeli pokajanje?

Rezultati onoga što je iznedrila sama dinamika situacije u kontrolisanim uslovima eksperimenta u Stenfordu, bez ikakvih sugestija i upliva spolja, pokazaće ubrzo zapanjujuću sličnost sa stanjem stvari u pravim logorima. Sklekovi, kao vid kazne, bili su naširoko korišćeni u nacističkim konc-logorima, isto kao i u ovom pokusu, mada čuvari ovde behu samostalno došli do tog vida telesne kazne. Najgrubljeg i najbrutalnijeg čuvara dobrovoljni učesnici eksperimenta u Stenfordu nazvali su “Džon Vejn”, po ugledu na poznatog glumca iz vestern filmova. U Buhenvaldu, slično tome, pravi logoraši su najokrutnijeg čuvara bili prozvali “Tom Miks” – glumac koji je bio nešto kao Džon Vejn tih ranijih generacija. Potvrdila se Gombrovičeva opsesija “međuljudskom crkvom« na krajnje egzaktan način, kroz situaciono i bihejvoristički obeležen psihološki eksperiment koji je ukazivao na opasnosti koje vrebaju na čoveka spolja: pritajene u međuljudskom prostoru, postoje neke uvek spremne snažne nadlične strukture, neke bezimene sile što su u stanju da dotle mirne i pristojne ljude preko noći preobrate u tlačitelje i dželate. 

	Zoran Janić