Predizborni Vaskrs u Srbiji

Razapinjanje Isusa

Bitna značajka naših desničarskih pokreta, od političkih partija do raznih nacionalnih udruženja građana je da svoje temelje i pokroviteljstvo traže u religiji, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, u nacionalnom svecu Svetom Savi, Nikolaju Velimiroviću, a zatim i u Bogorodici. Kad zatreba na barikadama će se pojavljivati i lik samog Isusa Hrista

U jeku aktuelne predizborne kampanje poseban osvrt zaslužuje ponašanje političkih aktera za vreme najvećeg hrišćanskog praznika Uskrsa. Sudeći po do sad već viđenom, može se i ovog puta očekivati da lideri većine izbornih lista provode značajno vreme pred očima javnosti u verskim obredima na svim nivoima. Neki će i direktno tražiti blagoslov od crkvenih glavara, ići na kolektivno pričešće i molitve svog partijskog rukovodstva. Formalno, oni će se tom prilikom moliti Bogu, ali, u suštini, njihova poruka biće upućena onim biračima kod kojih je Crkva na vrhu lestvice društvenih vrednosti. Na taj način još jednom će u formalno sekularnoj Republici Srbiji biti praktikovan princip jedinstva Države i Crkve - bez obzira na to što je Crkva stožer i baštinik ideje obnove monarhije u Srbiji. Naravno da je ta vrsta odnosa između Crkve i republikanske države potpuno neprirodan i nelogičan, ali u našim okolnostima sve i svašta je moguće. Samo ako se napravi dogovor od koga će oni koji su na vlasti, i oni koji to žele, imati korist.
Razni su oblici neprirodnosti i nelogičnosti ovih odnosa i oni potiču ne samo zbog dominacije ogoljenih interesa za vladanjem, nego i iz elementarnog nepoznavanja suštine kako teologije i religijske svesti, tako i nauke i prosvetiteljstva. Pa zbog toga razne imamo pojave kao što su veliki srpski pravoslavci koje ne interesuje „tamo neki Isus, Jevrejin iz Jerusalima“ ili univerzitetski profesori (da ne govorimo o srednjoškolskim) prirodnih nauka čija je kreacionistička religioznost na nivou davnih njihovih prehrišćanskih predaka. Električne uređaje, kompjutere i mobilne telefone koje sa zadovoljstvom upotrebljavaju, stvorio im je Bog sam.
Najvažnije protivurečnosti koje su značajne u razumevanju društvenog karaktera i političkog značaja odnosa religije i politike, Crkve i Države, treba tražiti u pitanjima nacije i slobode. Nacionalistički karakter političkih partija desnice je fenomen koji je u XX veku dao rezultate, sa opšte poznatim katastrofalnim posledicama. Bitna značajka naših desničarskih pokreta, od političkih partija do raznih nacionalnih udruženja građana je da svoje temelje i pokroviteljstvo traže u religiji, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, u nacionalnom svecu Svetom Savi, Nikolaju Velimiroviću, a zatim i u Bogorodici. Kad zatreba na barikadama će se pojavljivati i lik samog Isusa Hrista. Tako se i dešavalo da tokom proteklih ratova crkveni velikodostojnici budu idejni i duhovni predvodnici u bezumlju nasilja, mržnje, krvoprolića ratnog zločina, sve u ime (svoje) Crkve, (svog) Boga.
Pokazalo se da otpor ovoj vrsti robovanja bezumlju i zaslepljenosti potpuno neefikasan sa stanovišta ateizma, razuma i prosvetiteljstva. Posebno je militantni ateizam umeo da bude u svojoj isključivosti potpuno kontraproduktivan. Samo je doprinosio produbljivanju jaza nerazumevanja, prelazeći i sam s onu stranu razuma.

U potrazi za razumom i oslobađanjem nisu potrebna nikakva nova epohalna otkrića kojim bi se raskrinkala suština laži i prevare crkvenih dogmatika, nacionalista, sejača stihije straha nasilja i mržnje. Pokazalo se da sva naučno tehnološka čuda modernog sveta to nisu uspela. Postoji samo jedno beskrajno moćno i istinito oružje kojim se mačevi i koplja nacionalizma i fašizma mogu okrenuti protiv samih sebe. A to je, zbog toga se u ovom prigodnom preduskršnjem trenutku o njemu i govori, sam Isus iz Nazareta. Naravno, reč je o Isusu čoveku koji je ustao protiv licemereja sveštenika i nasilja vlasti. Koji je zbog vrlo konkretnog političkog zahteva za carstvom božijim na zemlji (među ljudima) bio razapet na drvenim gredama. Koji je utemeljio ideju slobode, bratstva i jednakosti, na osnovu koje su ljudi kao pojedinci slobodni da deluju, a ne da se slepo pokoravaju svakakvim vlastima, na osnovu koje su braća po izboru ideje a ne po krvnom srodstvu (plemenu, naciji) i na osnovu koje su, kao braća, jednaki, ravnopravni pred Bogom (Zakonom) bez obzira na rasu, pol, naciju, veru, klasu. Sam Isus naravno, nije bio Hrišćanin (kao što ni K. Marks nije bio marksista) - bio je Jevrejin. Ali, njegovi sledbenici su postajali Hrišćani, tako što su prestajali da budu Jevreji, pa dalje Rimljani, Grci, Germani, Franci, mnogo kasnije razni Sloveni, do savremenih Kineza, Japanaca, Afrikanaca i drugih. Dobijali su priliku da se ponovo rode (vaskrsnu) u ideji koja im je nudila oslobođenje - u delovanju. Mondijalistički, zar ne!
U ovoj izvornoj suštini hrišćanstva se nalaze etičke i moralne vrednosti zasnovane na razumu srca i njihova aktuelnost traje do današnjih dana. Zbog svoje po državu i vlast suštinski opasne ideje Isus je i stradao, bio razapet, pa je u njemu narod prepoznao Hristosa, oslobodioca za kojim oduvek, i dan danas, žudi. Drugi put Isus je ubijen kad je na Nikejskom saboru 325. godine, pod budnim okom Cara Konstantina, preglasavanjem sa tri glasa više, usvajanjem Dogmi, bio proglašen za Boga. Tada su mu suštinski oduzeti svi izvorni atributi – sloboda je ukinuta dogmom predodređenosti i prvobitnog greha; bratstvo i jednakost su suspendovani crkvenom i državnom hijerarhijom izabranih. Setimo se samo Orvelove „Životinjske farme“ - nije ona alegorija samo na staljinizam. Tokom istorije hrišćanske crkve beskrajan je niz pojava ubijanja Isusa u raznim prilikama, od verskih do nacionalnih ratova, Inkvizicije, izrabljivanja, nasilja, pljačke i uništavanja pojedinaca u ime Boga, Kralja i otadžbine. U svakoj prilici kad se Čovek uspravio, usprotivio nasilju u ime slobode, bratstva i jednakosti, u njemu je rođen Isus. Svaki put kad je zbog tog zahteva stradao, ubijen je i Isus.
Postoji u našem narodu jedna izreka koja se upotrebljava u opisivanju akta fizičkog nasilja nad pojednicem – kaže se „Ubio Boga u njemu“. U ovom iskazu logično je da u onom koji ubija nema Boga. Drugi zaključak koji logično sledi je da se Bog može nalaziti u čoveku. Treći zaključak je da se on može nalaziti samo u čoveku, jer da ga ima izvan, i da je svemoguć i pravedan, on ne bi dozvolio da ga neko ubija u nekom njegovom obličju. Valjda bi se kao svemoguć, bar, odbranio. Na primeru čoveka Isusa iz Nazareta možemo videti i da je taj pokušaj da se „ubije Bog u njemu“ bio kontraproduktivan, i da je upravo to u srcu i razumu mnogih savremenika koji su Isusa sledili, rodilo Boga u njima.