Predizborni dani u Srbiji

Očekivanje već viđenog

Raspored glavnih predizbornih političkih aduta ali i neuverljivost političkih aktera koji građanima ne daju prave mogućnosti izbora, učiniće ove izbore formalno ispravnim ali demokratski manjkavim

Uveliko je otpočela kampanja za redovne lokalne i parlamentarne izbore 2012. godine. Šta ona, nakon 22. godine od formalizacije višepartijskog sistema i 12 godina od „dolaska demokratije“, nudi građanima Srbije?

Gotovo svi predizborni akteri već su se okušali u ovom poslu. Ako nisu baš svi bili lideri stranaka, već dugo su poznati javnosti. Mnogi od nosilaca lista i predloženih na listama,bili su već na vlasti, neki i u Miloševićevoj i u postmiloševićevoj. I ovoj Tadićevoj „postmodernoj“ vladi koja je pokazala da je u srpskoj politici moguć „infinitezimalni“ politički račun...
Ne samo da je predkrizni trend oko opredeljenja za EU gotovo uniformisao predizbornu scenu, sem nekoliko stranaka koje se mogu svrstati u dva tabora, usamljeni Vojislava Šešelja i „neutralni“ Vojislava Koštunice, uz pripomoć najavljenih Dveri kao nove „patrijarhalno-patriotske“ uzdanice, već je odavno pokazao neskriveno krivotvorenje značaja ideje pristupanja Srbije evropskoj političkoj, ekonomskoj i kulturnoj zajednici.
Baš kao što se pre nekoliko decenija velika većina,čak i bez obzira da li su bili članovi SKJ koji su bili u manjini, deklarisali ali mnogi bili i uvereni, da su socijalisti-komunisti, tako se danas najveći deo političke scene izjašnjava kao „evropejci“, oni briselski, naravno.
Ali, za razliku od dugo držanog uverenja da se jednopartijskom državom leve ideologije rešava budućnost zemlje i sveta, ovde se sve brže troše tek prihvaćene, a još neshvaćene osnove evropskog ujedinjenja. Od dvo-trećinske podrške pre četiri godine, podrška EU pala je na četrdesetak procenata sa perspektivom da se nakon pada temperature zbog očekivanog statusa kandidata i predizbornog takmičenja na glavnu temu EU-Kosovo i „očuvanja životnog standarda“, još više sunovrati kada ne bude više prilike za podgrevanje očekivanja građana za bolji život.

 „Šta sanjamo i šta nam se događa?“ ili banalnije-šta nam se obećava i šta ćemo dobiti? Sama ova dilema zajednička je izgleda biračima ali su oni na ovim izborima možda po prvi put „vezanih ruku kod zdravih očiju“, da na nju odgovore svojim izbornim glasom. U svakom slučaju, jasno je da će „pobediti evropska opcija“, bar sudeći prema predizbornim zaklinjanjima. Vladajuća DS i najveća opoziciona SNS, deklarišu se kao „evropske“, a svoju uverljivost osnivaju na međusobnom negiranju dokaza o pravom EU evropejstvu.

Umorno biračko telo koje je još 2008. zdušno podržalo proevropsku Tadićevu koaliciju kada se napadao Dačićev SPS zbog ružne prošlosti, danas nije u tolikoj meri okupirano evropskom perspektivom. Sve teži život i mala posvećenost Tadića i vlade Cvetković-Dačić strateško-razvojnoj politici, previše marketinga i mnogo nameta na sve simboličnije kućne budžete pod izgovorom usklađivanja sa EU standardima, ali i očigledni ustupci socijalistima koji vređaju opredeljenja fanova DS i partnera iz 2008, okrenuli su značajan deo biračke podrške na drugu stranu. Među njima su sigurno oni koji će proizvesti tzv. bele listiće, ali i oni koji će se okrenuti bivšem funkcioneru DS Čedomiru Jovanoviću za kojeg su možda bili i 2008 ali nisu za njega i glasali zbog „borbe protiv radikala“. Ali će ideološki prilično šaroliko proevropsko glasovanje iz 2008, otići i naprednjacima, sada i za Brisel i Vašington prihvatljivim partnerima. Možda će neko od njih ponovo glasati za Dinkića i njegove nove partnere - lokalne moćnike, ali i za „novoevropejski“ SPS i uhodanu koaliciju kojima se smeši preko deset odsto.
Ako se 2008. godine sa DS moralo u koaliciju sa Dačićem, možda se ipak moglo veštije trgovati ili bar ne pokazivati javnu opijenost tim sporazumom? O suvišnosti i neukusu „pomirenja“ na način da „svako ima pravo da oplakuje svoje mrtve“, da ne govorimo. Jednostavno, u čitavom tom partijskom udvaranju i nuđenju darova, bilo je nečeg teško podnošljivog za one koji su još uvek revoltirano glasali ne samo protiv SRS već i Miloševićeve partije koja nije bila spremna da se jasno odredi prema 90-tim.
Psiholog Tadić je postupao „terapeutski“, grleći Dačića, a ne tada mu vernog Dinkića. Pokazalo se to kasnije prilično nepotrebnim i štetnim po samog terapeuta.
Kada je krajem leta 2008. došlo do preloma u politici SRS koju je pored Vojislava Šešelja simbolisao i dvojac Nikolić-Vučić, o čijim motivima se i danas ne zna dovoljno, DS je pozdravila veliku promenu koja je mogla voditi ka državnom konsenzusu već utemeljenom konzervativnim i prema političkim ciljevima koncipiranim Ustavom iz 2006,već i u vezi sa EU kao jednog od najvažnijih ciljeva državne politike koju je vodila DS. Ono što je od 2008. godine demokratama olakšavalo državne poslove gde je najvažnija skupštinska ratifikacija EU dokumenata i usvajanje zakona za koje uvek nisu imali potpunu koalicionu podršku, o je, naravno, kasnije počelo da smeta. Naročito kada su naprednjaci počeli da putuju po svetskim prestonicama i da tamo daju dokaze svoje promene, a odatle da stižu komentari da se demokratski Zapad više ne brine u vezi sa budućim pobednikom na izborima. Nedavno je je i jedan vrlo visoki zvaničnik Brisela baš uoči dobijanja kandidatskog statusa, u Beogradu rekao da se Brisel neće baviti srpskim izborima. To bi trebalo da znači da bi svaki pobednik, a to mogu biti ili DS ili SNS kao vodeće partije, bio prihvatljiv. Ako smo mi već umorni od EU integracija, nisu ni briselski činovnici, utoliko više ukoliko su i političari, manje umorni od stalne srpske političke drame..