Srbija nikako da izađe iz ekonomske i moralne bede i to stanje traje dvanaest godina, ako se računa samo period od 5. oktobra 2000. godine, kada su probuđene nade i stvorene šanse za uspostavljanje normalne države u kojoj će građani moći da žive „kao sav ostali svet”, kako se tada govorilo. Posle godina ratovanja, zločina i pljačke Srbija je mogla da izabere da stvori ustavnu državu u kojoj će biti garanovano pravo na život, a nedela biti kažnjena. Mogla je takođe da utvrdi jasnu viziju razvoja privrede, kulture i društva. U tu svrhu bilo je ponuđeno više nacrta ustavnog akta, ali je vlast ignorisala stručnu javnost i njene predloge. Najpre se vladalo „bezustavno”, a od 2006. godine na snazi je karikatura od ustava u kome je jedino preambula o Kosovu važna, a sve ostalo što državu čini sigurnom za njene građane, manje značajno.

Imaginarno vlasništvo nad Kosovom bacilo je u senku stvarnu imovinu i ona je lako postala plen partijskih vrhova i njima bliskih tajkuna. Konačno se ta preambula svela na fusnotu, ali tu nije kraj akrobacijama vlastodržaca koji tek sada mogu da koriste Kosovo kao izgovor za nove napetosti u kojima nema mesta za razmišljanje o novom ustavu, jer je državna teritorija po toj logici uvek važnija od života građana. Ako se stvaranje normalne države ranije odlagalo zbog preambule, sada se odlaže zbog fusnote pa ispada da je ona važnija od dobrobiti građana, prava na život, kažnjivosti zločina i pljačke i tokom ratova i posle njih. S takvom politikom koja, pozivajući se na ustav od svojih građana pravi žrtve, logično je da se svi osećamo kao da smo stavljeni u fusnotu. Istorija nas zbog propuštenih prilika da uredimo državu višestruko kažnjava. Ponajpre političkim i ekonomskim haosom koji se svakodnevno obrušava na glave građana. To što se oni osećaju kao da žive na brisanom prostoru, što su im fabrike prodate u bescenje, a onda uništene a da za to niko ne odgovara, što vlada konfuzija o tome šta je zločin, a šta nije, što je vlast jača od institucija, nije nikakav naš usud. Živimo po meri ustava koji je i ogledalo stanja duha građana, a ne samo vlasti. Nažalost, čini se da u Srbiji ni posle toliko loših iskustava nema volje da se menja ustav koji je nastao dogovorom političkih partija. Moglo bi se reći „Srbija je ono što se partije dogovore”, kao što se nekad govorilo „Jugoslavija je ono što se dogovore republike”.

Sada smo opet pred izborima, a u spasiocima ne oskudevamo. Nude se oni isti ljudi koji su obeleženi zločinima i pljačkom tokom ratova, kao i stranke DOS-a, čiji je voluntarizam u upravljanju i raspolaganju preduzećima doprineo da se Srbija davi u korupciji. Trenutno su koalicioni partneri istovremeno i u vlasti i u opoziciji jedni prema drugima, pa aktuelna izborna kampanja pre podseća na onaj film „Davitelj protiv davitelja” nego na racionalnu izbornu borbu u kojoj svaka partija nastupa sa jasnom platformom za budući razvoj. U stvari, „kvaka” je baš u odsustvu jasnoće, jer se tako lakše manipuliše biračima, a u nejasnoćama se naši vlastodršci, potpomognuti tajkunima, najbolje snalaze. Kao što odredbe ustava ne sankcionišu zločin, niti štite pravo na život, osim paradne odredbe da je život neprikosnoven, tako su i njegove odredbe o svojini nejasne. Prema takvom ustavu krojeni su zakoni i tako je ustanovljeno carstvo korupcije. Vlada Zorana Đinđića osnovala je Savet za borbu protiv korupcije koji je naročito bio agilan dok je na njegovom čelu bila nedavno preminula Verica Barać. Mada je Savet u njenom periodu od 2003. do 2012. godine pokrenuo tridesetak slučajeva visoke korupcije, doneta je samo jedna presuda, i to povodom Jugoremedije, što jasno govori o ignorantskom odnosu vlade, tužilaštva i suda kada je u pitanju jedna od najtežih bolesti našeg sistema.

Jedan loš ustav, zloupotreba Kosova u manipulativne svrhe i korupcija predstavljaju

društvenu pozadinu na kojoj se pojavljuju stranke i pojedinci u trci za parlamentarne izbore, dok posebno nestrpljenje kod nekih kandidata izaziva neizvesnost hoće li biti i predsedničkih izbora. Ustav je još uvek neka vrsta svete krave oko koje vlada konsenzus zavađenih stranaka jer jednima omogućava nekontrolisanu vlast, dok druge, sa ratnim bagažom, na neki način štiti i legitimiše u društvu, pošto njime nisu sankcionisani ratni zločini i pljačka niti je načinjen raskid sa periodom
		Milan Jakšić, Granica, suva igla, 2009.

Miloševićevog režima. U takvoj situaciji moguće je da na primer predsednik Tadić nečije pravdanje ratnih zločina toleriše kao „akademske slobode”, a da na predizbornom mitingu, kada je njegova stranka ugrožena visokim rejtingom rivala, podseti da su članovi Srpske napredne stranke kao bivši radikali činili zločine i okupljenima kaže „nećete valjda takvim ljudima da poverite svoje živote”. Mada nisu ni na pomolu, predsednički izbori izazvali su pravu groznicu. Tomislav Nikolić nije jedini predsednički kandidat iz ešelona Milošević – Šešelj. Ivica Dačić, nekadašnji bliski saradnik Slobodana Miloševića, osim toga opterećn aferom “kofer”, pretenduje na predsednički i premijerski položaj. Ovakve kandidature bile bi nezamislive da postoji ustavna brana za pripadnike i saradnike zločinačkog režima. Ovako, oni se ponašaju raspojasano, pa Nikolić poziva Tadića „izađi na crtu“ dok Dačić preti predsedniku države da ne okleva sa izjašnjavanjem o predsedničkim izborima jer se zna ko te izbore raspisuje, a to je Slavica Đukić Dejanović, članica SPS-a. Jedan prononsirani nacionalista i donedavni vatreni obožavalac Vojislava Šešelja, ozloglašeni ministar informacija u Miloševićevo vreme, Aleksandar Vučić, kandidat je SNS-a za gradonačelnika, a prijatelja i ličnog lekara Ratka Mladića, sadašnjeg ministra zdravlja Zorana Stankovića za istu funkciju predstavio je u ime URS-a Mlađan Dinkić koji je i sam krenuo u žestoku kampanju za svoju novu stranku. U predstojećim izborima opskurne ličnosti vide svoju šansu za povratak na političku scenu i u vlast svesni da njihovim totalitarnim ideologijama iz kojih su potekli i umrljanim biografijama nema ograničenja u ustavu. Devet godina posle ubistva premijera Đinđića raskomoćeni i arogantni prijatelji i saradnici bivšeg režima reflektiraju da postanu najviši državni funkcioneri. To je kao da premijera Đinđića Legija i saradnici ubijaju po drugi put. Sa arogancijom pretendenata na vlast može se meriti jedino arogancija i nebriga za državu koju je najveća vladajuća, Demokratska stranka, u kohabitaciji sa Koštunicom, ispoljila neočekivanim noćnim usvajanjem ustava čiji je tekst bio nepoznat i samim poslanicima. Haos koji je njime kreiran je suštinski i dubinski, a dinamika oko izbora kao što su izjave, slogani, trajanje emisija i kombinacije u stilu „ko će s kim” samo donekle stvara iluziju da su uprkos takvom ustavu promene moguće.