Studirala je skulpturu, a u poslednje vreme se uglavnom bavi slikarstvom, crtežom, plakatom i grafikom. Do toga je došla zahvaljujući snažnoj volji, potrebi za nezavisnošću izraza, kao i krajnjoj predanosti umetnosti. Iako otvorena, svet pre svega upoznaje upoznajući sebe. Budući deo i „prefiguracija” svega što postoji. Stvarajući vizije, a ne opisijući „vidljive stvari”. Stvarajući, zahvaljujući svojoj osobenoj senzibilnosti i mašti. Veoma uravnoteženim. Što potvrđuju i grafički radovi za najnoviju izložbu koji se u mnogo čemu nadovezuju na njene gvaševe, crteže i uljane radove. Svedočeći o nesvakidašnjoj autorkinoj energiji koja savršeno izlazi na kraj sa materijalom, ne posežući za ekscentričnostima, prilično uobičajenim za današnji način umetničkog  izražavanja.
I pored izvesne „uzdržanosti” u svojim najnovijim radovima Nada Denić nam nudi nešto danas dragoceno - uzbuđenja i emocije, duhovne vrednosti, odnosno pomaže nam da na poseban način razumemo svet. Njena umetnost je izrazit znak vremena i mesta susreta s primaocem. Susreta do koga ne dolazi lako, jer se svaki verodostojan umetnik, a Nada Denić u takve spada, kreće vlastitim stazama, stvarajući vlastiti kosmos, poseban, nezavistan svet koji zahteva osobeno, strpljivo čitanje. Pogotovu što istražuje i stvara u više likovnih oblasti. Veoma živo i intrigantno, jer dodiruje veoma bitne probleme savremenog čoveka koje analizira nezavisno od individualnog iskustva koje savremenog umetnika katkad primorava na prihvatanje već „gotovih” simboličnih formi, na podređivanje određenim društvenim uzorima ponašanja ili porobljavajućim ideološkim sistemima. Da bi izbegla „ponavljanja” i banalnosti morala je  uspostaviti distancu, izgraditi u sebi nekakvo „sizifovo dostojanstvo” kao vrednost koju otkrivamo i na radovima za najnoviju izložbu.
U biti ona je verna prirodi, mada njeno delo nije dokument sličnosti sa njom. Od samih početaka opire se iskušenjima naturalizma, težeći sintezi. Kroz pretvaranje viđenja u viziju. Naizgled jednostavnu, razoružavajuće nevinu i iskrenu. Kada koristi boje one su sveže, sočne i rafinirane, mada prostor ne uobličava samo bojom već i ritmom formi, sklopom linija, sučeljavanjem geometrijskih tela. Posebno je raduju forme koje tokom rada pronalazi, konstruišući nove svetove i dimenzije tih svetova. Ne poseduje univerzalne recepte za slike. Zbog toga je katkad iznenađujuća. Njene slike su između predstave o prirodi i zapisa viđenog. Odnosno, njena slika sveta je profiltrirana kroz vlastiti doživljaj. Zahvaljujući tom filtriranju u sliku je prodrla sva osećajnost čoveka-svedoka našeg vremena koji autentičnost umetničkog stvaralaštva postiže izvesnim iskoracima i namernim nedoslednostima.Veoma diskretnim, jer je diskrecija jedno od osnovnih obeležja ove umetnice, predstavnice „organske apstrakcije”. Autorke novatorskih fakturnih radova, za čiju realizaciju koristi netipične slikarske i grafičke tehnike, različite tonalitete, višeslojnost i polimaterijalnost. Ti postupci statične forme pretvaraju u dinamične i pulsirajuće. Utičući na uobličavanje prostora koji se u jednim slučajevima smanjuje, a u drugim uvećava, koji nas jednom upija, a drugi put odbacuje. Jer, ljudsko oko ima sklonost da u svemu pa i u apstrakciji vidi fabulu i naraciju. Odnosno, i oblici, i boje, i prostor kod nje imaju određenu istoriju, priču koju autorka u ciklusu grafika koje će izlagati najizrazitije „priča” pomoću vodenih, morskih i okeanskih površina, s ostrvima, gnezdima ptica, drvećem i biljem – pradavnim znacima života i doma. Između ostalih i umetnikovog. Lociranog u slici koju na trenutke, kao Alisa, napušta.<