O gradu Vršcu, o zločinu u Sporednoj ulici, oktobra 1944, o starozavetnoj osveti „oko za oko, zub za zub“, o sudbini Podunavskih Švaba, naših sugrađana kojih više nema među nama. Zapravo „Sporedna ulica“ je knjiga o nama.
Ali, u Vršcu ne postoji Sporedna ulica.
Ako i postoji niko ne zna gde je ta ulica.
Ako i zna ćuti, ne pominje je, ni najbližima. I tako od 1944. do danas, punih šezdeset i osam godina.
Sva moja potraga za tom ulicom uzaludna je.
Tamo gde su me neki anonimni grešnici upućivali, a insistirali su baš na tome da ostanu anonimni, pisalo je ’Ulica heroja Pinkija’. Ali to nije moguće. Kakve veze ima jedan heroj, i to narodni, plus dečak, sa Sporednom ulicom.
S nevericom sam kuckala na zabravljene vratnice očekujući da s druge strane čujem neku nemačku reč. Ništa od toga. U toj ulici niko ne govori nemački jezik, a ako i govori neće da se to zna.
Tragala sam potom za zaostalim šrapnelima u fasadama. Fasade izrovane, izbušene, prljave, zapuštene – ko bi znao od čega. U blatu nema tragova krvi.
Jedini čovek koji je video, svojim očima, a još je živ, šta se u toj ulici dogodilo neće da razgovaramo. Kaže star je, bolestan, ima slabo srce, čitav život je proživeo u strahu, čuvajući se da o tome ne govori, ne seća se ničega, ništa ne zna, unuk mu se baš zaposlio, ćerka mu radi na važnom mestu...kad čujete toliko izgovora, mora da ste čoveka načisto prestravili. Nije u redu do istine preko leša. Odustala sam.
Leševi su iz Sporedne ulice odvezeni na Šinteraj špediterima i kolima i tamo pokopani, u plitke rake. Seoska fukara je kopala tek toliko da se začeprkaju. Na promociji prvog izdanja „Sporedne ulice“ javio se dr Sava Živanov. Nije mu se svidelo što je ta tema otvorena, ali rekao je da je video špeditere natovarene leševima, krv koja je kapala po drumu dok se sa ocem vraćao iz vinograda. Neočekivano nas je ovaj doktor nauka obavestio o onome što je video. Neko je ipak video.
Od ljudi je još pouzdanija zemlja. U razgovoru sa arheologom saznala sam da se i iz zemlje u kojoj su ljudi sahranjeni u XV veku oseća zadah. Oni mlađi grobovi smrde. On je rukovodio iskopavanjem šanca na Šinteraju. Građena je fabrika, a da bi se fabrika podigla potrebno je uraditi sondažno istraživanje kako fabrika ne bi pokrila neki značajan arheološki lokalitet. Pod Vršačkim bregom mnogo je značajnih lokaliteta. Kako i ne bi bilo, pa to je priobalje Pangee. Eto, arheolog nije iskopao dinosaurusa iako ti naši dinosaurusi više liče na tetrebe, malo krupnije kokoške. Videla sam jednog na izložbi Džinovi Patagonije i bilo mi nekako žao kako je sitan pored onih monstruma iz Patagonije. Ali, na dubini od šezdeset santimetara pojavile su se ljudske kosti i smrad. Mnogo kostiju. Šanac je začeprkan. Fabrika je podignuta nekoliko metara dalje. Preko kostiju je asfaltiran put. Na Šinteraju se meša smrad mrcina i miris vafla. Od onda ne mogu da pogledam u vafle, akamoli u usta da ih stavim. Izmešali se miris zločina i uspešnog biznisa. Častan čovek bi podigao spomenik, pa makar morao da ga gleda u krugu svoje fabrike. Gospodin Drašković je zalio očvrslom lavom jedan od kolektivnih grobova. Uspešan čovek, uspešna kompanija Svislajon.
Na jednom značajnom sastanku rečeno mi je da sam izmešala literarne i istorijske činjenice. Pisac Dragi Bugarčić je sve što je rekao u „Sporednoj ulici“ izmislio. To su tek ’literarne činjenice’ u koje sam ja lakoverno poverovala, a u Sporednoj ulici su pobijeni neki esesovci koji su spremali prepad na Tita koji je trebalo da se u Vršcu sretne sa generalom Konjevim.
Eto, a ja i dalje verujem da su ’literarne činjenice’ Dragog Bugarčića istinitije od ’istorijskih činjenica’ iz istorijskih čitanki i propisanih istina bezbednosnih službi koja građane lepe varoši Vršca i dalje drži u strahu i grehu.<