Obimno naučno delo ovog slovenačkog istoričara i akademika nije jedino delo koje se bavi ličnošću i delom J. B. Tita i krahom Jugoslavije – sigurno je posle V. Dedijera najozbiljniji pristup izvorima vezanim za nastanak i slom druge zajednice južnoslovenskih naroda koja se raspala na najdramatičniji način krajem XX veka. Dokumenta i svedoci govore jasno, i autor izvodi svoje sudove samo na osnovu toga pri čemu – u to neka ne bude sumnje – ne ukida mogućnost novih sporova. To je već po sebi vrlina ovog dela. Svedoci su naravno sam J. B. Tito i svi njegovi saradnici u ogledalu istorije koja već ima nužnu „distancu“ jer ni Tita ni njegove države odavno nema. Jedan svedok na koga se autor često poziva – to je M. Krleža – to je čini se najkraće i najpreznije formulisao – „Bez pune demokracije nema rešenja nacionalnog pitanja, a bez rešenja nacionalnog pitanja nema pune demokracije“. U tom istorijskom grču je uistinu i trajala i

dotrajala Jugoslavija. To Krleža označava rečima „začarani krug“. U naponu svih mena nije se iz tog kruga izašlo. Zatim slede detaljno oblikovane partiture o ličnostima i političkim činiocima – sa KPJ kao glavnom i zaslužnom i krivo za mnogo šta. Paradoks je nedovoljna reč za to – bila je KPJ i za razbijanje Jugoslavije, ali je potom tu državu obnovila i njome vladala. Nije novo – i od toga polazi J. Pirjevec – što su Tita upoređivali sa Henrikom VIII i Luterom jer on je bio ikonoklasta i u otporu i Hitleru i Staljinu, ali da je njegov antistaljinizam imao sve odlike staljinističkog makijavelizma u to nema sumnje – i autor od toga i polazi i u svojim istraživanjima i u izvođenju zaključaka. Hroničari su zabeležili da je M. Grol prilikom proglašenja obnovljene Jugoslavije rekao Titu da ima na umu da su bivšu državu rušili hrvatski i drugi nacionalistii da valja gledati da drugu ne sruše srpski nacionalisti naravno sa drugima. U ovome ima istine i to se vidi bezmalo na svakoj strani ovog obimnog dela. Skrojio je Tito odelo po svojoj meri ali – opet jedna Krležina reminiscencija – nije video da mu „puca

po svim šavovima“. Možda je u nekim trenucima i znao i tu je autor ponudio u ovom delu i jednu Titovu izjavu iz 1971. – „Kada biste samo znali kako vidim budućnost Jugoslavije, bili biste šokirani“. To je ovde dokumentovano i jednom je na pitanje svog unitaristički nastrojenog saborca S. V. Tempa kazao – „Jugoslavija, više nema Jugoslavije“. Znali su svi i o tome su neki govorili, a neki ćutali – i delovali – i stvar se kobno zaplitala oko sudbine države. Ako je tačna ocena koja se često pripisuje M. Gorbačovu da je sovjetski sistem komunizma „nedonošče civilizacije“ nešto se slično može kazati i za južnoslovensku državnu zajednicu – nije uspela i propala je. Mnogima je – bliskim Titovim saradnicima – Jugoslavija bila samo „prolazna stanica“ za neku svoju buduću državu. Nije tu samo reč o Kardelju već i o drugima koji će ubrzo zaigrati svoje „državotvorne“ igre na Balkanu. Bilo je to jasno već 1979. kada je nezaposlenost dostigla do
		Nada Denić, Jedna kula, terakota, 1988.

miliona kada se za reforme nije marilo ozbiljno i kada je bilo jasno još nešto – diktatori ne ostavljaju u momentu svog odlaska naslednika. Ekonomski pluralizam je nekako prihvatan, ali se nije htelo priznati da nema ekonomskog pluralizma bez političkog pluralizma – i obrnuto. Drama sukoba – ne samo onaj pucanj u Moroviću – između Kardelja i Rankovića je zaista odlično data. Iz njene napetosti se sagledavaju sve potonje posledice. Federalizam je građen po sovjetskom uzoru – Staljinovo rešenje jos iz 1922. – a centripetalne i centrifugalne sile republika i pokrajina su činile svoje. U trenucima najveće Titove moći i vrhunca njegove harizme iz Vatikana su zvanično izjavljivali da je „srećna zemlja koja ima Tita“ ali su dolazila vremena kada je Lj. Tadić priznavao - „U ovom trenutku nama Srbima, nacionalizam izgleda kao sudbina“. Raspad se približavao i nije pomenuti Tadić jedini koji je tako razmišljao. U svim republikama pa i pokrajinama tako se razmišljalo. Snage koje su izlaz videle u demokratizaciji i osvajanju slobode za čoveka i građanina su postojale, ali nisu dolazile uvek do reči – između ostalog suzbijao ih je i sam Tito – a partijski monizam se pretvarao u diktaturu ne samo jednog vođe nego i mnoštva vođa-voždova. Ako nije delovala Kardeljeva utopija samoupravljanja – svrstavanja uz A. Rankovića su bila sasvim jasna već nakon plenuma na Brionima. Novi ideolozi su u Titovoj smrti videli „poslednju nadu i rešenje“. Ubrzo je progovorilo beznađe, a rešenja bilo nije jer se država raspadala u ratovima koji su obeležili kraj veka i početak milenijuma. Uticajni komunisti su prihvatili barjake nacionalizma i postali najveće ratovođe – tu istoriju znamo i bez J. Pirjevca. Po njemu Tito i nije bez krivice niti ga je on idealizovao.
Neki momenti o Titovoj ličnosti se ne bi smeli zaobići – iako ni lični ni porodični arhiv nije sasvim dostupan – a istorija je jasna.
Nije nadživeo Jugoslaviju i umro je star i usamljen i bez naslednika. Najbolje stranice autor je posvetio manipulacijama kojima je pribegao Tito, ali manipulacijama najbližih kojima je on bio predmet. Te manipulacije traju godinama čak i nakon smrti – kada su ga slavili oni koji u njega nisu verovali kao i oni koji ga nisu slavili ali su vešto manipulisali njegovim delom – u surovoj borbi za vlast. J. Pirjevec se odlično snalazi i sa legendama o Titu. Ni trunke senzacionalizma i jeftine priče memoarista različitog tipa: on Tita vidi sa svim njegovim slabostima – ljubav prema raskoši – i svim njegovim bonapartističko-staljinističkim kompleksima vladara i samovladara. Bilo je u njegovom ličnom životu hedonizma ali to sa ženama nije išlo tako kako ga prikazuju neki – umro je bez žene pored sebe sa sećanjima na tragične ljubavi koje je imao. Ipak – još jednom Krleža – nije mu bilo suđeno da stane i da se odmori. Ako je patetična reč da je otišao u legendu iz koje je i došao – a svakako da je ta reč patetična – ostao je znak da se oko njega spliću i oni koji ga cene i oni koji ga mrze – a posebno istoričari koji o njemu nisu još sve rekli. Autentični istoričar ne tuži i ne sudi na prečac – i tu je J. Pirjevec vredan sa ovim svojim delom. Ovakve se monografije ne pišu često i za ovu se sigurno može reći – barem to – da je došla na vreme. Stvorio je bio državu koja u prvim danima nije bila uzor slobode i demokratije – daleko od toga – ali se potonjih decenija otvarala i bila na vratima Evrope. Akribija u ovom delu J. Pirjeveca je sigurno opomena istraživačima koji još nisu sagledali vrline i mane Titove – tu spora nema – istorijske pojave u vremenu i na južnoslovenskom prostoru posebno. Nije Tito jedini čije delo nije nadživelo tvorca ali je njegova krivica u tome što je nedovoljno vodio računa o nasleđu i naslednicima. Ni apologija ni optužnica, ovo delo je vredno najpre po tome što je teško naći izvor koji je zanemaren i ugao koji nije osvetljen. A zaključci su izazov za nova i hrabrija istraživanja – umesto patetičnih pohvala i osuda bez dokumentarnog pokrića. Nije voleo Srbe dok drugi kažu da nije voleo Hrvate, ali akademik J. Pirjevec je daleko od te nacionalističke „logike“ a daleko je i od onih koji sve Titove mane svode na „višak“ nekog boljševističkog internacionalizma. O tome će više reći memoari njegovih sledbenika kao i zapisi njegovih protivnika kojih ima sve češće i više.
Knjiga na srpskom jeziku imala bi mnogima mnogo da kaže – bila bi dobrodošla i u Beogradu.