Svi naši disidenti: Jedna žena – dva veka

Dragica Vitolović - Srzentić (2)

Dugotrajni aplauz publike upućen junakinji dugometražnog dokumentarnog filma reditelja Želimira Žilnika “Jedna žena – jedan vek”, na beogradskoj premijeri, bio je veliko priznanje za njen izuzetan i plemenit život. Dragica Vitolović – Srzentić akter je mnogih značajnih događaja, od kojih je svakako najvažniji onaj iz 1948. kada je Staljinu uručila Titovo istorijsko pismo. Surovom igrom sudbine i sama je proglašena za narodnog neprijatelja, da bi časno i stoički izdržala sve okrutnosti posleratnih političkih kazamata. Dragicu Vitolović - Srzentić, koju od sto godina života deli još samo godina, decenijama je prekrivala tišina anonimnosti. Ovaj tekst je nastao iz slučajnog poznanstva 2004. godine. Njena životna drama fascinira, ali i toplina i ljudskost kojom prašta. Poseduje savršenu memoriju i pripovedački dar.

U Ministarstvu spoljnih poslova radila sam na mestu zamenika generalnog sekretara, potom kao zamenik načelnika novoformiranog sektora za Afriku i Aziju. Prvi akt tog odeljenja bio je priznavanje severnovijetnamske vlade i Ho Ši Mina, od strane FNRJ. Pozvala sam Francuze da im to saopštim. Sticajem okolnosti, ja sam odnela Titovo pismo Staljinu, marta 1948. U njemu je on zahtevao objašnjenje razloga zbog kojih se povlače ruski stručnjaci iz Jugoslavije.

Bili smo kod Velebita, Ivo Vejvoda i ja, rekao je: - Neko iz Ministarstva treba sutra da putuje u Moskvu! - Zašto da ne, rekla sam, volela bih da vidim grad, ali nemam pasoš! - Maršalat će to srediti, budi spremna da ujutro kreneš! Mitar Bakić, Titov sekretar, bio je teško bolestan, i pozvao me je pre puta. Kaže: - Molim te, raspitaj se zašto me Rusi ne pozivaju na lečenje! Nedelju dana šetala sam po Moskvi, gledala predstave, i čekala njihov odgovor. Razgovaram s Vladom, pitam: Mitra Bakića interesuje zašto ga ne pozivaju da dođe na lečenje. Vlado kaže: Znaš, nije kod Rusa sve tako jednostavno... Stekla sam utisak da u našim odnosima nešto nije u redu. Vraćam se u Beograd, donosim Staljinov odgovor u ministarstvo, i idem da se vidim s Mitrom. Kažem: razgovarala sam s Vladom, on čini šta može, ali... Slušaj Mitre, ti si veoma bolestan, odmah idi da se lečiš! Nemoj čekati na Ruse jer u našim odnosima nešto nije u redu! Mitar me zaprepašćeno gleda, kaže: - Pa, valjda nije baš tako! Reći tako nešto za Ruse, bilo je vrhunska jeres. Svi smo se kleli u njih, i Staljina. Idem kući i mislim: baš sam budala, ko me tuče po ušima da to pričam. Pokazalo se da je moja procena bila tačna. U pismu, između ostalih, Staljin napada i mog Voja. Bio je Kidričev zamenik u Privrednom savetu, apostrofiran je kao rukovodilac koji nije dao tražene podatke sovjetskom ambasadoru.
Imali smo stan u zgradi Narodne banke na Terazijama; uzelo nam ga je Ministarstvo pomorstva, dali su nam vilu na Dedinju. Voji se to nije dopalo, menjali smo je za stan u General Ždanovoj ulici. Imali smo i privilegiju da se snabdevamo u diplomatskom magacinu; otvoreno sam rekla da se nismo borili za svoju bogatu trpezu - zašto se to što se ima pravednije ne raspodeli?! Smatrala sam i da nije u redu da se nipodaštavajuće govori o Rusima. U Ježu se pojavila karikatura ruskog vojnika okićenog ručnim satovima. A taj vojnik je ostavio kosti ovde. Onda se u Borbi pojavila serija članaka sa najgorim uvredama za Ruse. Slašajte, mi smo vaspitavani na njihovom socijalizmu. Nikad niko nije pomenuo Staljinove zločine! Naprotiv, kovan je u zvezde od strane rukovodioca, do neukusa: - Treba da budemo srećni što Staljin i mi živimo pod istim suncem! Mislila sam da se treba sporazumeti s Rusima, u dijalogu rešiti probleme. Ja nisam bila za Rezoluciju IB! Smatrala sam da nisu istinite njihove optužbe, da preteruju; verovala sam našem rukovodstvu i želela da razgovaraju s Rusima. Naravno, zabolelo me je i uplašilo naglo i masovno hapšenje ljudi, uglavnom onih koji su se borili u ratu. U meni je počelo da tinja veliko nezadovoljstvo: ne slažem se s Rusima, ali ni sa ovim što se radi kod nas! Znala sam da ću ići u zatvor, ako to javno kažem. Naravno, oni su saznali šta mislim: kod nas je stanovao mladić iz kumovske porodice, radio je ono što su od njega tražili. Prenosio je šta se u kući govori. Špijunirala nas je i žena koja je radila kod nas.

Uzela sam neplaćeno odsustvo da bih bila pored svekra koji se teško razboleo. Kad sam shvatila da će umreti, pozvala sam Voja i njegovog brata da se oproste s ocem. Uhapsili su ih na aerodromu. Sekretar komiteta iz Bara poslao mi je pismo: - Izvini što šaljem ova kola (svi Ulcinjani su znali da džip služi za hapšenja), ali Nikola Đakonović, ministar trgovine u tadašnjoj vladi Crne gore, traži da smesta dođeš na Cetinje! Zovem ga: - Pobogu, kako da ostavim čoveka na samrti!? - Rečeno je da odmah dođeš! Pretpostavila sam da će me uhapsiti, to se i dogodilo. Odveli su me na Cetinje, pa u Podgoricu, i avionom za Beograd. Nisam se uplašila hapšenja; moja briga samo je bio stari koga sam ostavila na samrti. Noćima sam sanjala kako me traži: - Gde je Dragica...? Smirila sam se kad sam saznala da je umro.
Na prvi razgovor sa mnom došao je Ćećo Stefanović, ministar unutrašnjih poslova. Poznavali smo se, rekao je: - Nemoj dozvoliti da ideš kod drugih, meni kaži šta imaš! Dakle, treba da ti kažem šta mislim! E, neću! Rekla sam: - Pobogu, šta da ti kažem, ništa nisam učinila da bih bila hapšena i zatvarana! - Zaista mi je žao Dragice, ali veoma loše ćeš proći! Tako je i bilo. Odveli su me kod islednika. Odmah se zapisničar junački zaleteo, udario mi je šamarčinu, prostrla sam se po podu. Shvatila sam da sam došla u pakao, i da ću teško izaći. Nikakvih saznanja nisam imala o Voju. Oboje smo uhapšeni 31.maja 1951., prvi put videla sam ga na suđenju u januaru 1952. Bio je potpuno izmenjen, vidno je smršao. Uspeo je da mi kaže da mu je brat Nikola umro u zatvoru. Preterali su u mučenju. To me je strašno pogodilo, bio je potpukovnik, izuzetno dobar čovek. Ostala je žena s detetom. Mnogo sam plakala u samici. Stalno mi je u glavi bio Šopenov Posmrtni marš...
Uručili su mi optužnicu i tražili da odredim svog advokata. - To je vaša stvar, meni on ne treba! Predsednik Okružnog suda, neki Hadžipopović, dao je odbranu Prvoslavu Vasiljeviću. Kad sam puštena iz zatvora, pričao mi je da su mu dali slučaj jer im je bio sumnjiv. Rekao je: - U redu, prihvatam slučaj ali da znate da je neću braniti formalno! - Naravno, pa mi to i hoćemo! Na suđenju je rekao: Dragica nema nikakvo krivično delo, to što ona misli ne podleže krivičnom gonjenju! Odmah je imao velike probleme: u CK je formirana komisija po zahtevu sudije Hadžipopovića, da ispita Prvoslava. Rekao im je: - Ja sam branio istinu, ako mislite da sam zbog toga pogrešio, kaznite me! Bili su besni. Ma, slušajte, bila sam svesna da je to ludilo. Da je naredba došla odozgo: Osudite ih toliko, gotovo! Trebalo je potvrditi da je Vojo špijun NKVD-a. Znala sam kako diše, a da ne znam da je špijun - žajte, molim vas! Bio je izuzetno čestit čovek, etičan. Uverena sam da su mu Slovenci smestili: s Karedeljem se svađao oko Unrine pomoći, mnogo takvih vozova završilo je u Sloveniji. Takođe, u Privrednom savetu Kidrič je pravio sedmogodišnji plan sa šumskim materijalom - krvavo su to platile bosanske šume. Sekli su ih bez milosti. Zato su slovenačke šume ostale netaknute, a veliki deo njih bio je u privatnom vlasništvu. Svakako je to bio šok: Vojo je osuđen na 15 godina robije, ja na 10, ali nije me to ubilo. Mislila sam: vreme će razjasniti nesporazum.

U Glavnjaču su doveli žene koje su revidirale na Golom otoku. One su nas tukle. Glavna među njima, prezivala se Marijan, spasavala me je. One me udaraju, ona, kao skine kaiš, udari me jedanput i vikne: - Sedi, tamo!, prekine batinanje. Tako nisam doživela da stojim celu noć na jednoj nozi, kao što je činjeno nekim ženama. Naročito sa Nadom Plavev, koja je umrla u zatvoru. Prebacili su me u Belu crkvu; to je najvedriji deo priče jer su tamo bile žene pokupljene na ulici. Milka Žicina i ja smo imale najduže kazne, one su se sa poštovanjem odnosile prema nama. Recimo, nisu dozvoljavale da izbacujemo kiblu. Milkin muž poslao nam je Dobrog vojnika Švejka, mi iz K und K monarhije poznajemo te stvari. Knjiga me je osvežila, ali i ambijent, čudo u kome sam se obrela. Kad je presuda postala izvršna, prebacili su me u zatvor u Požarevcu. Tamo je bilo političkih zatvorenica, i normalan zatvorski režim. Odjednom, stiže naredba da se pakujemo, nas šest političkih osuđenica. Uveče nas potrpaju u kamion i odvezu na Topčidersku stanicu. U mraku čujemo kako zvekeću lisice, mi ih nismo imali, znači doveli su i muškarce. Ubacuju nas u teretne vagone, započinje dugo putovanje, preko Sarajeva. Nema WC-a, užas jedan. Sudski kažnjeni, uglavnom vojna lica, vođeni su u Bileću, žene u KP dom Stolac, pod komandom Bileće. Administrativno kažnjeni slati su na Goli otok. U Bileći su nas strpali u kamion i pokrili ceradom - Dole glave! Na karoseriji stoje dvojica za puškomitraljezom, naspram šest žena. U KP domu nas dočekuje upravnik, lepo obučen, gospodin. Vidimo špalir žena, odbor za doček. Nastaje vika, galama, pljuvanje, batinjanje - Udri bandu!!! Izdajnici... Izobličena lica, krvave beonjače, raščupane kose... Da li su dovedene iz ludnice, ili su ih napili?! Bacili su nas u prostoriju s kamenim pločama, ne mogu da se osvestim. I, uhvati me grč smeha.
Najpre smo bile u izolaciji, odakle su Milku i mene doveli u paviljon na kome je stajala parola VRAĆAMO SE PARTIJI. Stavili su mi krunu od trnja, lišća i kopriva, navukli su mi pocepane patike bez prstiju, na kojima je bilo napisano Made in SSSR, i lentu KRALJICA INFORMBIROVSKOG BALA. Sad mi je to smešno, tada je bilo strašno. Da bi nas ponizili, jedemo na podu, sve delimo jednu drvenu kašiku. Čekamo da jedna završi, da bi druga jela. Spavamo na podu, s jednim ćebetom. Bude nas na svaki sat. U početku smo naučile da spavamo stojeći, onda su se dosetili: svaka je dobila kamen, pa diži i spuštaj. Na Šestom kongresu partije Tito je rekao da u partiji ima ljudi zavrbovanih od NKVD-a. Imenovao je generala Arsu Jovanovića, i Voja Srzentića. Dale, Vojo je enkavedeovac - Tito je rekao na kongresu! Pitaju me aktivistkinje: - Šta sad kažeš?! - Kažem da ne verujem u to! Odmah otrče tamo gde treba, referišu i vrate se vičući: - Dragica da stoji pet noći jer je rekla da Tito laže! Tortura je pojačana, treba da priznam da je Vojo enkavedeovac! - Nisi sve rekla, šta imaš da kažeš?! Došao je nepoznat čovek, kaže: - Vojo je teško bolestan, noga mu se suši, a njegovo lečenje zavisi od tebe! Reci šta imaš, u suprotnom Vojo će umreti! Čim je došao u Bileću, slomili su mu kuk, bio je u gipsu. Treba da optužim muža, da bi ga lečili! Naravno, bila sam u šoku, jecala sam.

Svako te je mogao batinati. Ako pogledam aktivistkinju, ima pravo da me tuče. Strašnije je psihičko mučenje. Nosiš kamenje (na dlanovima nisam imala kožu, sve je bilo u ranama), radujem se subotnjem kupanju, da se malo očistim od znoja i čuda. Mislite da su mi to zadovoljstvo da budem čista dozvoljavali? Ne, posle kupanja vode me da čistim tavan. Onda, kažu: Mi volimo kad gospođe rade! Postojala je bioskopska sala u delu zatvora s kriminalkama. Naše žene išle su tamo, ne i ja. Za ta dva sata moram da čistim i ribam radionicu, jer ja sam van normi! Sve žene ručaju, ne i ja; ono što ostane daju meni, ponekad ni to. Jednom je dotrčala aktivistkinja, viče: - Brzo, u paviljon! Onakva, sva jadna, dođem i vidim Safeta Filipovića, dobro sam ga poznavala od pre rata. Sad je bio ministar unutrašnjih poslova BiH, došao je da obiđe KP dom. Kaže: - E, Dragice, pa gde se to nađosmo!? Znamo, mi znamo...! Ne bi ti bila ovdje, tebe je Vojo ovde doveo! - Nije Vojo, kažem, vi ste me doveli! - Dragice, popravi se, pomogni drugovima! - Da pomognem, čime? - Reci da je Vojo špijun! - Ali, on to nije!!! Misila sam da ću poludeti. Bio je to pakao u kome je postojao drugi krug, to je bojkot. A ja sam dve godine bila pod režimom bojkota. Ta atmosfera u kojoj sam živela dve godine, ne može se opisati - to je bio užas! Stalno sam se pitala: mogu li izdržati još ovaj dan, ovo popodne, mogu li ovu noć...? Mogu, mogu, i to se produžavalo. Postojao je izlaz: jedna baraka je imala oštre ivice od tesanog kamena. Razmišljala sam: zaleteću se i udariti o tu ivicu, glava će puknuti - gotovo! Ne mogu mi ništa!
Nisam imala pravo da razgovaram ni sa kim. Pored mene je stalno bila dežurna, ona me prati. Ako treba da idem u WC, moram da je pitam. Strašno je to šta teror može da napravi od ljudi. Da ih pretvori u monstrume. A treba izdržati da to ne postanete, njihov instrument, njihova krpa. Ja to sebi nisam dozvolila - da izgubim ljudski lik. Da činim nečasne stvari... Iako sam prošla pakao, nisam se predala, i zato danas mogu svakog pogledati u oči. Pojedine žene su do te mere deformisale svoju ličnost da su postale batinaši, zločinci. One su komandovale torturom. Naravno, nisu sve postale zlikovci; ali, ako ne radiš ono što se traži od tebe, ideš pod bojkot. Možda bi neka da radije ja nju udarim, ali ona to mora da radi. Ne mogu da zaboravim ženu koja je umrla u istražnom zatvoru. Bila je bolesna, batinali su je, a niko nije smeo da komunicira s njom. Jednom sam imala menstruaciju, veliko krvarenje, a trebalo je da nosim kamen, gradio se komitet u Stolcu. Ličanka koja je radila u ambulanti, bila je dobra, dala mi je dosta pamuka, da ne prokrvarim. Noseći taj kamen, meni se binda pomerila. Bojala sam se da će ispasti, pa sam aktivistkinji koja me je pratila, rekla da moram da se sklonim, da namestim bindu. Užasno je počela da me psuje: Đubre, smrade, gadiš nam vazduh! - Ako sam takva, pa ne treba da živim, takvu treba ubiti! - Je li, ti to kažeš da smo mi fašisti, da ubijamo ljude - to hoćeš da kažeš! Kad smo se vratile u paviljon, otrčala je komandantu. Kaže: Ona je rekla da smo fašisti, da ubijamo ljude! Za kaznu stojim celu noć.