Izložba Lepus in fabula bila je postavljena u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu u februaru 2011. godine i obuhvatila je presek celokupnog Džafovog stvaralaštva od povratka iz Švedske 90-tih. Džafo se smatra jednim od najznačajnih srpskih konceptualista s kraja 20. i početka 21. veka (Lj. P. Ljuštanović). Ovaj period se poklopio sa „revolucionarnim“ događajima koji su se odigrali na tlu bivše Jugoslavije, a koje je karakterisao raspad države i vladavina S. Miloševića kao i period posle petooktobarskih događaja, do danas. Njegovo stvaralaštvo možemo podeliti na nekoliko perioda koji su nekako imali odliku ’desetoljetki’. Prvu desetoljetku označio je nastanak grupe LEDart iz koje su evoluirale ARTklinika i Muzej koji je pojeo zec. Grupa LEDart je svojim performansima i uličnim akcijama označila večnu umetnikovu borbu i nemirenje sa stvarnošću, pogotovo onom iz 90-tih u Srbiji. Hibernaciju normalnog života 90-tih, Džafo i družina predstavljali su hladnjačama, na ulicama, na atipičnim terenima kao što su otpadi, pijace i trgovi. Time su želeli da skrenu pažnju na to da tadašnje državne ustanove, galerije i izložbeni prostor više nisu mesta odvijanja “pravog života“ i izlaganja već su to ona na kojima kordoni policije (Ogledalom na kordon) brane vlast od građana koji su ih izabrali. Postavili su pitanja o mogućnosti opstanka u takvoj državi a ’hlađenjem’ mnogih usijanih glava i samog stanja u društvu pokušali da dovedu i sam život u normalu.
Po povratku iz Švedske Nikola Džafo zatiče zemlju zahvaćenu ratnim vihorom i pripremama za obračun sa ’drugačijim’ i ’neistomišljenicima’. Pod motom „etika pre estetike“ on pravi zaokret u svom stvaralaštvu i postaje likovni urednik “Republike”. Sa grupom onih koji se ne mire sa razarajućom ideologijom i ćutanjem o tome stvara radove koji postaju naslovnice našeg časopisa. Istovremeno započinje projekat Izlaganje lavirintu ’koji označava novu trasu buduće vizuelne umetnosti i podrazumeva aktivno učešće publike i medija (Radio B92)’, istovremeno nastavljajući umetničke akcije izmeštene iz klasničnih izlagačkih prostora. Potiskivanjem JA (pojedinac) i forsiranjem MI(kolektiv) u Galeriji ispred Doma omladine izvodi uličnu akciju Zamrznuta umetnost čime je označen nastanak grupe LEDart (1993-2003). Nastanak grupe označava prvu „desetoljetku“ u stvaralaštvu ovog umetnika. Pored Džafa projektu se pridružuju D. Krnajski, G. Pajević i veliki broj značajnih imena iz sveta umetnosti, kulture i intelektualnih krugova. U momentu kada iz Dunava izranjaju hladnjače prepune mrtvih, ledartovci postaju mračni proroci koji ’odlaganjem sveta u mračne hladnjače i zamrzivače’ daju proročku viziju košmarne stvarnosti koja je nasilna ali uplašena, ljudska ali dehumanizovana. Ljudsko telo postaje sirovina koja se banalizuje ubistvom a zločin postaje samo još jedan vid reciklaže (Ljuštanović). Usledile su akcije Javni rad, Potop i Art kuvar, reakcija na uredbu Vlade koja propisuje mesečne količine životnih namirnica po stanovniku. 1995. godine osnovan je CZKD, zajednički projekat sa B. Pavićević, u okviru koga nastaje pozorišna predstava „Zli dusi“. U predstavi se prvi put pojavljuje par zečeva koji slučajno postaju zaštitni znak samog umetnika. 1996. godine nastaju projekti: STOlica, Ko was šiša, Zastave i Art aid, a Dan leda označava njihov odlazak iz Centra.<