Imre Kertes – mađarski dobitnik Nobela za 2002. za književnost – nije nepoznat kod nas, iako nismo sigurni da je mnogo čitan u našoj sredini. On je kažu u obrazloženju iz Nobelovog komiteta jedan od najvećih pisaca “dvadesetog veka” uglavnom maestralno variranom temom o holokaustu čija senka pada “na civilizaciju u kojoj se to dogodilo”. Lično iskustvo zatočenika Kertes diže do paradigme zla koje tinja u provincijski stešnjenim sredinama balkanskih naroda – i onih naravno koji su i podalje od u geografskom smislu balkanskih prostora, jer je kultura fašizma po njemu fatalna “kultura holokausta” i u savremenoj Evropi. Njegov prevodilac A. Tišma je to jezgrovito obrazlagao naglašavajući – to je važna teza ovde – da je Kertes aktuelan i u našim palanačkim prilikama. Kertes je utočište nalazio i u prevođenju Ničea i Frojda a prevođenje mu je bilo uistinu “azil” jer je gonjen i neshvaćen.
Kertes ne tumači svoje delo, ali je nedavno progovorio o savremenoj mađarskoj i vladi V. Orbana na način koji je intelektualna senzacija prvog reda.
Mirno i nekako rekli bismo krležijanski precizno on govori o desničarskim aberacijama nove mađarske Vlade i prilikama u zemlji – govori u pariskom Le Monde-u iz Berlina kao angažovani apatrid koji je zakoračio u devetu deceniju svoga života. “Nema rešenja – citira on M. Dišana – jer nema problema” i tom nadrealističkom frazom hoće da kaže da sve to nije novo i izvire iz daleke prošlosti naroda i traje od dolaska Mađara u Panoniju do J. Kadara i potom. Sve do naših dana. Mađari su osuđeni da biraju između Azije i Zapada i onaj stepski duh traje iako su još po dolasku u Panoniju primili hrišćanstvo i neke norme evropskog kulturnog obrasca. Nisam istoričar ali u ovoj zemlji “nikad nije bilo demokratije”. Tako je bilo i pod Habzburzima i pod Rusima i u ovom momentu – nastavlja Kertes mučen sumnjom – zemlja se “opire Evropi u ime odbrane nacionalnih interesa”. Uvek smo bili na pogrešnoj strani ironično dodaje pisac jer desničari su u jednom dosledni i u tom smislu je Mađarska “nešto fatalno” i jedinstveno u Evropi. Nema smisla objašnjavati to, jer to je očevidnost odnosno rešenja nema jer nema problema koji bi bio nejasan. Mi nećemo propasti “a da nećemo ni shvatiti zbog čega”. To nije pesimizam, već su to činjenice koje su tu i koje sežu iz daleke proćšlosti. Totalitarizam izvire i traje “iz duha provincije ili palanačkog duha” kao što je i u Evropi izvirao jednom iz legendarnih pivnica. Taj totalitarizam neće republiku i naslanja se na klerikalnu desnicu koja je naravno patrijarhalna i traje klanovski dosledno vekovima. Taj duh neće drugog i drugačijeg, recimo Jevreje kojih ima nekoliko procenata ili Rome kojih ima do sedam procenata. To i prožima Dnevnik koji I. Kertes vodi iz dana u dan i koji izdavač najavljuje kao knjigu izazova i senzaciju prvoga reda – u kojoj je mučnina i beznađe zbog situacije osenčene nekom nadom koju I. Kertes ne gubi. Nakon uručenja Nobela pisac je bio izložen grubim napadima i označen kao nedovoljno mađarski pisac. Ponudio je navodno sumornu sliku o svojoj zemlji. Ovo uveliko liči i na Srbiju u kojoj se to sve češće događa poznatim piscima, kao što se nedavno dogodilo S. Ugričiću iz Foruma pisaca. On opet u duhu svog paradoksalizma citira Karla Krausa – “Situacija je beznadežna ali nije ozbiljna”. I. Kertes kontaktira i sa desničarima i sa levičarima u nadi da će probuditi duh ironije i otpora svakom beznađu. V. Orban je natkrilio zemlju i ne nudi rešenje a agresivna desnica nudi najčešće mošti i desnicu Ištvana ili Stefana kralja mađarskoga. Nisam ja – kaže Kertes – angažovani pisac jer moje je u rečima iz mog dela, ali mučnina zahvata i njega i građane redom. On je kolekcionar grafita koje čita kao znake vremena – vremena mržnje i neprihvatanja drugog. Svi njegovi zapisi i mučnine su uistinu precizniji od analiza sociologa i politologa i režimskih i “neutralnih”. Zaštitna povelja – kako mi prevodimo naslov njegovog dnevnika – nije slučajan naslov njegove knjige sumnji i nada u vremenu pod desničarskim režimom V. Orbana. “Kako je jedinstvena ova Mađarska – hrišćanska, nacionalistička, iredentistička i demokratska - ona ne podseća na velike Mađare XIX veka, ni na demokratiju ni na slobodu, jer je to najgora profašistička zemlja” - čitamo u dnevničkim zapisima ovog velikog pisca. U njoj diše “nemoćna ljubomora desničarskih intelektualaca” posebno danas nakon izbora koji su desnicu doveli na vlast. Pogađa ga na televizijskom ekranu “varvarstvo koje napreduje” kao i u novinama pod kontrolom režima.
Ako ne po svemu, ovo iz Kertesovih zapisa uveliko liči na prilike u Srbiji i susednim nam zemljama.<