Sistematsko falsifikovanje stvarnosti 

Samodosuđena izolacija

Proces liberalne demokratske konsolidacije nije daleko odmakao i još uvek je reverzibilan, uz otvorenu mogućnost da se postojeći režim, koji sam na tragu Karla Šmita nazvao „totalnom pluralističkom partijskom državom“ transformiše u nešto što bi nalikovalo Šmitovoj „totalnoj vođinoj državi“. (Aleksandar Molnar)

Zajednički imenilac političkog delovanja srbijanskih elita se prepoznaje u najmanje jednoj konstanti: u sistematskom i višedecenijskom falsifikovanju stvarnosti. Stvarnost se fabrikuje kreiranjem političkih poruka koje za cilj imaju potvrdu naše samodovoljnosti i izuzet(n)osti  iz realnog istorijskog konteksta. Srbijanske elite u 21. veku čine sve da potvrde aktuelnost doktrine terra nullius: čine sve da Srbiju učine zajednicom izolovanom od realnih istorijskih tokova u kojoj ne postoji građansko društvo – čine sve da prva asocijacija na Srbiju bude slika necivilizirane zemlje plemenitih divljaka. Uzroke  nerazumevanja promenjenog političkog, ekonomskog, socijalnog i kulturnog konteksta je jednostavno detektovati: srbijanske elite kao matricu za dešifrovanje stvarnosti 21. veka koriste nomokanonski kod – na političkoj pozornici infantilnog srama, prisustvujemo otvaranju pravoslavnih dveri koje čuvaju svetu tajnu: zombi-srpskost omamljena užeglim tamjanom baulja u kalu recikliranih nacionalističkih parola.

Esenciju etnonacionalističkog ludila ćemo pronaći brižljivo negovanu, uvek u procepu između suficita ilizuja i deficita realnog života: demonstriranu kroz pokazne vežbe para-navijačkih formacija, bahatost i aroganciju obezbeđenja SPC na novosadskom keju Žrtava racije,  dokidanjem prava na slobodu misli. Utisak je i, da etnonacionalistička infrastruktura predstavlja snažno uporište konceptu „totalne vođine države“. U „totalnoj pluralističkoj partijskoj državi“ svedočimo protiv-ustavnom koncentrisanju moći u rukama predsednika Republike Srbije - koji preuzima i ingerencije predsednika Vlade i ministra finansija i ekonomije, a sa druge strane očituje se težnja da se u ličnosti ministra unutrašnjih poslova stope uloge i ministra kulture, obrazovanja, evropskih integracija i, naravno vera. 
Procesi političke tranzicije u Srbiji  još uvek nisu dosegli onu tačku demokratske konsolidacije sa koje je povratak u »totalnu vođinu državu« nemoguć. Nakon Đinđićeve preformulacije Šmitove definicije suverena (onog koji odlučuje o vanrednom stanju) da je „suveren onaj ko odlučuje šta je normalno stanje neke političke zajednice“, ostaje otvorenim pitanje: postoji li danas u Srbiji ličnost koja odlučuje šta je normalno stanje srbijanske političke zajednice?
Početkom 20. veka Radoje Domanović piše satiru „Razmišljanje jednog običnog srpskog vola“: vo, upoređujući sebe i svoj soj sa ljudima i došavši do zaključka da ljudi imaju više sujete no hrabrosti, i da više robuju nego što su slobodni "duboko uzdahnu, i opremi vrat za jaram".
Svakodnevno do građana koji više robuju no što su slobodni, stižu poruke koje potvrđuju stanje konstantne strepnje, anksioznosti i zabrinutosti. U našoj, od sveta izuzet(n)oj zajednici, vlada permanentno vanredno stanje. Sa prvim snegom se obustavlja pohađanje škola i uvodi vanredna situacija u celoj Srbiji. I dok se javni servis ozbiljno bavi temom demonizovanja Srba u holivudskoj produkciji, a tabloidi premrežavaju nebo totalitarne kontrole naše privatnosti, dok maloletnici siluju školske drugove i dnevno se dešavaju samoubistva očajnika, postavlja se pitanje: šta čine vladajuće političke elite? Nasumice ilustrujemo: u samodosuđenoj izolaciji predsednik Političkog saveta Demokratske stranke preporučuje kao politički najracionalniji izbor građana Srbije upravo ovu, u poslednje četiri godine dominantnu političku opciju. Poželjno je da na vlasti ostane najmanje još jednu deceniju, a do očekivanog ulaska Srbije u EU. Omamljen užeglim mirisom tamjana ministar unutrašnjih poslova, često u društvu i odlikovan od strane velikodostojnika SPC, smenjuje direktora Narodne biblioteke Srbije. A iz sale Srpskog narodnog pozorišta, u povodu formiranja pokrajinskog odbora LDP-a je poslata poruka nade: da će se životna energija iz te sale preliti (i verovatno potopiti) sve nesreće našeg društva. Naravno ova stranke se stavlja pod zastavu jednog lidera i jedne stranke, Demokratske, sa kojom bi rado da ostane na vlasti do ulaska Srbije u EU. 

Rodno mesto samodosuđene izolacije je istovremeno i prvi stub mitrovdanskog Ustava - kosovski zavet. Posledično, pristižu i plodovi ove politike: izveštaj Evropske banke za obnovu i razvoj o tranziciji, objavljen u decembru 2011. pokazuje da je u Srbiji opala podrška demokratiji i tržišnoj ekonomiji, čime se svrstala na poslednje mesto u regionu Zapadnog Balkana i Turske. U poređenju sa istraživanjem iz decembra 2006. broj građana koji podržavaju demokratski sistem pao je za 14 procentnih poena, na nešto manje od 40 odsto.
I dok građani Hrvatske potvrđuju pristupanje svoje države EU i sve evropske medijske kuće pozdravljaju 28. članicu prigodnim reportažama u udarnim terminima, organizovani srbijanski siloviki tetoviranog uma i opoganjenih duša demoliraju, razbijaju i prosipaju za sada, još ne kristal već staklo razbijenih šoferšajbni, po vojvođanskim ulicama. U samodosuđenoj izolaciji, blistaju ulice Novog Sada razbijenim staklom i odjekuju tribine beogradske Arene „Ubij Hrvata da Šiptar nema brata“.
Zlokobna tišina nad Srbijom se nadvila. Uvek k nozi, uvek uz vlast ćute namireni intelektualci. Ili se oglase, tek da nam pojasne da NVO aktivisti nisu dostojni mesta u državnoj službi, budući da ne razumeju prostu činjenicu: državni službenik je osoba „zarobljenog uma“ bez prava na slobodu misli i govora.
Prosečni građanin Srbije verovatno nije čitao Česlava Miloša. I verovatno ne zna šta znači reč „ketman“. Ali sigurno zna kakvu sadašnjost živi i kakvu budućnost može da očekuje. Prema rezultatima istraživanja koje je Gallup sproveo u 51 državi, Srbi su 6 u svetu po pesimizmu u očekivanjima u 2012. godini. A ekonomisti kažu da će 2012. biti najteža od izbijanja krize. Državi će, ako želi da izmiri stare obaveze koje dospevaju za plaćanje narednih 12 meseci, biti neophodno 25 miliona evra – svakog radnog dana. Ili milion evra na sat.