Povodom odbijanja da se štampaju dve knjige francuskih autora

Ideološka cenzura se vraća

U izdavačkom preduzeću „Službeni glasnik", koje pripada DS-u kao državno preduizeće, dovoljan razlog da se ne izdaju dve prevedene izvrsne knjige poznatih stranih autora je bila ideološka ocena odgovornog urednika. Iako je sa autorkom prevoda i recenzentom sklopljen ugovor o prevodu knjige Rene Pasea Neoliberalna iluzija (René Passet Illusion Néoliberal) i knjige Paskala Bruknera Beda prosperiteta (Pascal Bruckner Misere de la prospérité  i prevod knjiga prihvaćen, a zatim urađene i sve druge radnje za štampanje, knjige nisu nekoliko meseci date u štampu. Niko nam u preduzeću nije mogao dati odgovor šta se sa knjigama događa, dok nismo upitali odgovornog urednika za tu ediciju.

Iznenadio me je iskren odgovor, jer na pitanje: da li nešto nije u redu sa prevodom, urednik je rekao, naprotiv, prevod je u redu; a onda me je još više iznenadilo priznanje da je odluku da se knjige ne izdaju doneo na osnovu konsultacije sa Boškom Mijatovićem. Kada se zna Mijatovićevo ideološko opredeljenje, moglo se predvideti da će savetovati glavnog urednika da ne izda knjige koje predstavljaju veoma oštru ali dokumentovanu kritiku (sa obiljem istraživačkih podataka) ideologije i prakse neoliberalizma. Pošto sam ja predložila da se te knjige prevedu i objave na srpskom, izdvojila sam ih kao najbolje napisane knjige o mainstream ideologiji takozvanog postmodernog društva, a pročitala sam mnogo knjiga posvećenih tom predmetu. Navedeni autori su veoma poznati i cenjeni istraživači modernog društva, koji ne predstavljaju uskogrude ekonomiste već imaju i veliku moć teorijskog (a moglo bi se reći i filozofskog) rasuđivanja, na osnovu bogatog empirijskog materijala koji u knjigama navode (bilo iz vlastitih saznanja ili iz brojnih drugih istraživanja). Svaki bi izdavač bio zadovoljan što je baš on imao priliku da izda takve knjige u veoma dobrom prevodu sa francuskog jezika i da ih prvi ponudi čitaocima našeg područja (knjige su izdate skorašnjeg datuma).
Iako u ovom našem „postoktobarskom društvu" ima mnogo ostataka nasledjenog autoritarnog sistema, nisam verovala da će doći ponovo i do uvodjenja ideološke cenzure u izdavaštvu (što se već dogadja u medijima) i da će Izdavačke kuće, kao nekada, ne tako davno, zabranjivati knjige koje predstavljaju zasnovanu kritiku vladajuće ideologije (a da je neoliberalizam postao i kod nas vladajuća ideologija mogu se navesti brojni drugi slučajevi, iako posleoktobarski trend u Srbiji slovi kao „demokratska tranzicija”).
Ne znam da li je to slučaj i sa nekim drugim Izdavačkim preduzećem, ali iz svoga iskustva kao pisca, doživela sam samo jednom da mi knjiga bude zabranjena ali davne 1973. godine zbog kritike takozvanog komunističkog društva bivše Jugoslavije. Iako sam dosta knjiga od tada napisala u raznim izdavačkim kućama su bez problema izdate, a u toj neideološkoj zagriženosti naročito se isticalo preduzeće „Filip Višnjić".
Napominjem onima koji se toga ne sećaju, da je Jugoslavija bila jedina od zemalja „realnog socijalizma", koja nije imala zvanično instituciju cenzure. Ali je zato praktikovana samocenzura koju su zavodili urednici, a koja preti da se i danas praktikuje, ukoliko se javno ne ukaže na takve pojave, budući da se demokratija ne može osvajati takvim postupcima, kojima se samovoljno lišavaju čitaoci da se upoznaju sa značajnom literaturom, pogotovo ako im se takva literatura nudi na sopstvenom jeziku.