Jugoremedija, i dalje otvoreno pitanje

Deseta je godina od prodaje državnog paketa zrenjaninske fabrike lekova Jugoremedija, „kontraverznom biznismenu”, Jovici Stefanoviću - Niniju (decembar 2002.g.). Ako se prvi period (2002-2007) može nazvati radničkom borbom i pobedom, period od 2007. do 2009. vremenom konsolidacije i izgradnje, poslednjih godinu i po dana, i danas, traje borba protiv namere da izvršna vlast izazove dirigovani stečaj, sa posledicama da mali akcionari (oko 4000 ljudi) izgubi vlasništvo, a svi zaposleni radnici radna mesta. Već više od godinu dana banke ne daju kredite za obrtna sredstva, inače uobičajeno u poslovanju privrede, a prednjače blokadom računa dve državne banke (Razvojna i Komercijalna banka), u fabrici u kojoj je upravo država suvlasnik sa 42% vrednosti. Ovo finanasijsko gušenje ide u paru sa tužbom švajcarske farmaceutske firme Aventis, zbog neisplaćenih licencnih prava, sa pretnjom zabrane proizvodnje lekova i uništavanja spaljivanjem već gotovih lekova na lageru, što se obavlja uz saradnju sa Ministarstvom za ekonomiju (ministar Nebojša Ćirić), koji je istovremeno i predsednik Upravnog odbora Komercijalne banke. Finanasijsko iscrpljivanje i blokade ugrozile su samu proizvodnju, a ona se obavlja na uštrb neisplaćene četiri zarade za oko 450 radnika.
Jedna (slučajna) poseta ministra zdravlja Zorana Stankovića, tokom štrajka upozorenja Samostalnog sindikata, i obećanje da će se nešto preduzeti, rezultirali su formiranje radne grupe pri Vladi Republike Srbije, koja se ne oglašava skoro već dva meseca. Teško je očekivati da oni koju su glavni akteri već desetogodišnjeg  „slučaja Jugoremedija” nešto učiniti da se stanje normalizuje. Naprotiv, izvršna vlast, na najvišem državnom nivou, instrumentalizuje jednu manjinsku grupu akcionara, mahom penzionera, organizovanu u Udruženje akcionara Jugoremedija III, koja zahteva vanrednu skupštinu društva i traži razrešenje sadašnjeg v.d. gen. direktora Zdravka Deurića. Tako se u sinergiji spoljnih i unutrašnjih pritisaka sve svodi na „žrtvenog jarca” Zdravka Deurića, a ne na suštinske razloge činjenja i nečinjenja organa vlasti. U uslovima medijske blokade, vođene takođe kao sredstvo tihe eliminacije, Pokret Ravnopravnost, sada već dve godine kolektivno učlanjen u SDP Srbije, objavio je Bilten radnika i akcionara Jugoremedije Fabrike lekova AD Zrenjanin, kao svojevrsnu „alatku” za razumevanje, zašto se fabrika nalazi u ovakvim teškoćama.

Logično, prvi korak je bila namera da se šira javnost, u Beogradu, u prostorijama Medija centra, uz spomenuti Bilten i uz učešće Zore Vujaković, predsednice Skupštine akcionara, v.d. gen. direktora Zdravka Deurića i Branislava Markuša, člana Upravnog odbora, uz moderatora Oliviju Rusovac, upozna sa tekućim problemima i neprekidnim pritiscima. Gospođa Vujaković, predsednica Skupštine Društva, pledirajući za zakonitost u proceduri, predložila je da se sačekaju nalazi Anketnog odbora i stav Evropske unije, pa da se onda eventualno odlučuje o „krivici” Zdravka Deurića. Odjek u medijima je bio skroman. Postoji sedam pojavljivanja u štampanim, elektronskim i internetskim opštilima. Tri teksta su bila sa istovetnim sadržajem jedne novinske agencije. Niko u tekstovima ne spominje Bilten broj 1, niti se može steći utisak da su ga konslultovali. Niko ne spominje da je ova konferencija održana u Medija centru, što je samo po sebi trebalo da asocira na važnost problema. Cilj nije u potpunosti postignut, ali se prozor malo „odškrinuo”. Zahvaljujući gostovanju Nebojše Popova u TV emisiji B92 „Hoću da znam”, problem Jugoremedije je postavljen na jedan drugačiji način. Zahvaljujući ličnoj inicijativi Zagorke Golubović, njenom susretu sa ministrom Rasimom Ljajićem, predsednikom SDP-a, zatim njenom neuspelom pokušaju prijema kod predsednika Borisa Tadića, a posebno Otvorenim pismom Borisu Tadiću, kao i učešćem u TV emisiji  „Hoću da znam”, snažnije se zatalasala naša javnost. Ako su činjenice, interpretacija i dijalog „stepenice” svakog rešenja, još uvek nije uspostavljen racionalni dijalog sa glavnim akterima „slučaja Jugoremedija”.

Na predlog odborničke grupe SDP-Ravnopravnost, Skupština grada Zrenjanina, poslednjeg radnog dana, decembra 2011.g. oformila je petočlani Anketni odbor (članovi su iz SDP-Ravnopravnost, DS, Liga socijal-demokrata Vojvodine, SRS, SVM) da u roku od mesec dana, konsultujući Bilten broj jedan utvrde da li su finansijske teškoće u fabrici rezultat namere izvršne vlasti da se firma uvede u dirigovani stečaj. Iako je faktor vreme bio jednako važan, kao i nalaz o razlozima finansijskih teškoća, Odbor, zahvaljujući opstrukciji članova iz DS-a i SRS-a, nije u roku završio posao. Skupština grada, održana 03.02.2012.g, prekinuta je na samom početku, uz demonstrativno napuštanje sednice od članova odborničke grupe SDP-Ravnopravnost. U njihovom odsustvu sednica je zakazana za 10.02.2012.g, i na sam dan održavanja, izgleda zahvaljujući dogovoru predsednika odborničkih grupa, i uz posredovanje gradonačelnika, ipak je donešena Odluka u jednom jedinom lapidarnom iskazu: da Odbor nije došao do saznanja da nije u pitanju namerno izazivanje stečaja (znači jeste!), a Skupština je ovakvu formulaciju jednoglasno usvojila. Svi odbornici (70), na dan donošenja odluke dobili su spomenuti Bilten broj 1 i knjigu Radno mesto pod suncem – Radničke borbe u Srbiji. Hoćemo da verujemo, da ovo jednoglasno usvajanje nalaza Anketnog odbora, nije samo pro forma, već i lično saznanje da se u ovom slučaju krije nešto dublje i važnije. Nalazi Anketnog odbora poslati su na adrese svih važnijih institucija republike Srbije.