Zbog čega, van uskog kruga ljudi koji Jugoremediju prati godinama,
nema nikakvog interesa aktivista za ljudska prava za ovaj problem?

Dve hiljade dana koji su šokirali vlast

Jugoremedija, uprkos zamašnim poslovnim uspesima i investicijama koje je preduzela za proteklih dve hiljade dana, sada zaista jeste na ivici propasti. O uzrocima su do sada u javnosti više puta detaljno govorili predstavnici menadžmenta i Samostalnog sindikata. Nemam šta da dodam. Većina tragova vodi do fotelja koje trenutno drže Ćirić i Dačić, što je jasno čak i onom delu radnika i akcionara koji već mesecima priziva Ćirića da zavede red u fabrici.

Imao sam puno obaveza poslednjih meseci, pa nisam stizao da prokomentarišem aktuelne dramatične događaje u Jugoremediji. Između ostalih obaveza, pokušavam da završim scenario za dugometražni igrani film inspirisan upravo radničkim borbama u zrenjaninskoj fabrici lekova, kao i onim u Šinvozu i Zastavi elektro. Snimanje će, nadam se, krenuti ovog proleća u produkciji filmskog kolektiva Satibara. Predsednik Satibare Ivan Velisavljević je u dnevnom listu Pravda od 31. januara već najavio ovaj film, a incident koji je usledio, neposredan je povod za ovaj tekst.
Par dana nakon članka u Pravdi nazvala me je drugarica iz Jugoremedije, veoma ljuta jer je Ivan rekao da je tema našeg filma „propast zrenjaninskog farmaceutskog giganta Jugoremedije”, pa sad na internet forumu fabričke opozicije slave što neko snima film protiv Zdravka Deurića.

Nazovem Ivana i kažem da, well, u Jugoremediji, malčice negoduju zbog njegove izjave, misle da je izbor reči bio unekoliko neadekvatan. I predložim mu srećniju formulaciju za ubuduće. „Ma jesi lud?”, kaže on. „Naravno da nisam tako rekao, ali je novinar tako preneo. Posle mi je preko telefona ponovo rekao propast Jugoremedije, i ja sam ga ponovo ispravio, al' šta vredi kad čovek neće da sluša”.
A dan je tako lepo počeo.
Izvinim se Ivanu što sam ga unapred osudio, nazovem drugaricu iz Jugoremedije, kažem joj šta se ustvari desilo i da ću napisati tekst u kom ću sve da objasnim.
A šta da objasnim?
To zbog čega se „radnička borba” odbija od novinara Pravde? Zbog čega slabo (ako uopšte) plaćeni radnik kulturne rubrike, koliko god mu puta ponovili, jednostavno ne može da poveže reč „fabrika” sa ičim drugim osim sa propadanjem? Čitavu nelagodu, uostalom, i nije stvorio gluvi telefon, nego to što se greška poklapa sa stvarnošću. Jugoremedija, naime, uprkos zamašnim poslovnim uspesima i investicijama koje je preduzela za proteklih dve hiljade dana, sada zaista jeste na ivici propasti. O uzrocima su do sada u javnosti više puta detaljno govorili predstavnici menadžmenta i Samostalnog sindikata. Nemam šta da dodam. Većina tragova vodi do fotelja koje trenutno drže Ćirić i Dačić, što je jasno čak i onom delu radnika i akcionara koji već mesecima priziva Ćirića da zavede red u fabrici, i koji iščekuju film o „propasti” kao svoju istinu. Uzalud. Čak i ako ovakva Jugoremedija kakvu znamo od 1. marta 2007. godine, sutra prestane da postoji, nema tog Ćirića koji će izbrisati činjenicu da je pet godina sa uspehom radila i razvijala se, iako je protiv sebe imala sve ono što u ovoj zemlji podrazumevamo kada kažemo „vlast”. Čak i ako Jugoremedije više ne bude u trenutku dok pišem ovaj tekst, Zdravko Deurić i drugovi, uvek će se odazivati na borbu, a Ćirić i bulumenta na propast. Toliko o tome.
Ima, međutim, i uzroka aktuelne drame u Jugoremediji koji nisu povezani sa vlastima, bar ne direktno. Jedan od njih je izostanak šire podrške, štaviše skoro potpuna izolovanost zrenjaninske fabrike, izolovanost zahvaljujući kojoj se ministar Ćirić i osmelio da udari. O tom problemu bih već imao reč-dve.
Godinama učestvujem u radu nevelike grupe koja nastoji da podrži i afirmiše napore i uspehe Jugoremedije, i uvek je bilo ljudi koji su me belo gledali dok sam objašnjavao šta se to u Zrenjaninu dešava. Neke od tih belina su, moram priznati, sasvim legitimne. Mnogi, jednostavno, više ne znaju šta bi radili sa pozitivnim primerom. Nemaju gde da ga pobodu pa da nikne radno mesto. Takvi su na moju priču uglavnom odmahivali rukom i prigovarali mi da od jednog jedinog drvceta samouprave, oko kog je zaigralo par stotina radnika-akcionara Jugoremedije, ne vidim nepreglednu golet nekadašnje srpske industrije. Nije istina, u stvari znam puno o propadanju i propasti. Zato i razumem i odmahivanje rukom, i onog druga iz Pravde. Oni sada nisu tema, ali sam bio dužan da pomenem. Tema su oni koji iz Jugoremedije imaju šta da zaključe, i izostanak njihove podrške.

Da se odmah razumemo, ne prihvatam obrazloženje da je problem suviše kompleksan da bi ga laička javnost razumela. Da se mnogo ne foliramo, nije potrebno znati nikakvu višu matematiku o akcionarstvu i tržištu lekova da bi smo povezali ko je ko i šta je šta u Jugoremediji. Dovoljno je samo da smo pročitali dve Andersenove bajke.
Praktično svi pripadnici poslovne elite u Srbiji to su postali na tri načina – ili su u vreme jednopartijskog monopola nad privredom i politikom bili deo vladajuće strukture što im je omogućilo da partijske monopole za male pare pretvore u privatne, ili su ratnih i kriznih devedesetih godina bili „krimosi na patriotskom zadatku“, ko lopov, ko ubica, čime su zaslužili kooptiranje u sistem, pranje novca i biografija. Treća kategorija je kombinacija prve dve. Takvi su verovatno najbrojniji. U opisanom okruženju, ljudi koji su, poput radnika i akcionara Jugoremedije, do svog kapitala došli boreći se za poštovanje zakona i protiv propadanja, jesu ružno pače, pa to što ih Ćirić gura u propast i nije nešto neobično. Međutim, šta je sa drugim labudovima?
Današnja izolovanost Jugoremedije tek izgleda jezivo kad se uporedi sa situacijom od pre svega godinu-dve, kada je još uvek bilo onih koji su se radovali njenom uspehu i pokušavali i da ga ponove. Radnici račanske Zastave elektro, na primer, 2009. godine su devet meseci spavali po ulicama i prugama da bi sačuvali fabriku i radna mesta, odnosno raskinuli su ugovor o prodaji svog preduzeća porodici Slavice Đukić Dejanović. Tokom ovih protesta, bio sam svedok dogovora sindikalnih lidera da nakon raskida ugovora nastave pritisak na vlast, sa novim zahtevom – da se u preduzeću imenuje uprava koju bi predložili štrajkači. *
Pregovori sa potencijalnim članovima budućeg menadžmenta već su bili u toku kada je Ranko Dejanović iznenada priznao poraz i objavio da „vraća fabriku radnicima”. Radnici su, međutim, ustuknuli. Njihova koncepcija je podrazumevala da nakon raskida ugovora zajedno sa državom preuzmu odgovornost za oporavak firme opterećene Dejanovićevim dugovima, dok je Dejanović zapravo ponudio da se svi, osim radnika, izmaknu od odgovornosti. Takvo rešenje štrajkači su odbili, pa je Dejanović sledećeg dana „vratio fabriku državi”. Dinkić je poklon prihvatio, gurnuo Zastavu elektro u stečaj, a zatim je njenu imovinu, oslobođenu dugova, prodao južnokorejskoj korporaciji Jura. Dok je radnicima na „poklon” nuđena zadužena fabrika, Jura je u „privatizaciji” dobila od države podsticajna sredstva od 4.500 evra po svakom zaposlenom radniku.

Prilikom zapošljavanja starih radnika u novoj fabrici, Ministarstvo ekonomije ih je ucenilo da biraju između otpremnine u Zastavi elektro i probnog rada u Juri. Nakon što se većina odlučila za sigurne otpremnine umesto neizvesnog zaposlenja, Dinkić je kompletirao šaradu javno likujući kako su radnici svojevremeno govorili da se bore za radna mesta, a sada neće da rade.
Šta bi se desilo da su štrajkači onomad prihvatili Dejanovićev poklon? Odgovor je jasan iz iskustva Jugoremedije, koja od raskida privatizacionog ugovora posluje uz konstantne policijske i finansijske pritiske. Država ne samo što se izmakla od odgovornosti, već je odmogla koliko god je bila u prilici, pa kad je posle pet godina napokon uspela da slomi Jugoremediju, Ćirić krajem januara u izjavi za medije kaže: „Tražili su da sami upravljaju”. Pritom, Jugoremedija je visoko profitabilna fabrika lekova, dakle bila je sposobna da u dužem vremenskom periodu odoleva pritiscima i bori se za njihovo uklanjanje. Zastava elektro, fabrike elektro opreme za automobile, koju je Dejanović ostavio i bez kapitala i bez tržišta, jednostavno nije imala šansu.
Dometi borbe radnika i malih akcionara beogradske fabrike lekova Srbolek verovatno najbolje govore o odjeku pozitivnog primera Jugoremedije. Kupac većinskog paketa akcija Srboleka 2005. godine bio je Jovica Stefanović-Nini, isti onaj koji je od 2002. do 2007. pustošio Jugoremediju. Najpre poučeni lošim iskustvom zrenjaninskih kolega, a onda i ohrabreni njihovom pobedom, Samostalni sindikat i mali akcionari Srboleka ušli su u borbu za opstanak svoje fabrike. Stefanović je, kao i u Jugoremediji, reagovao podelom radnika na „dobre” i „loše”, „konstruktivne kritičare” i „neradnike”, to jest osnivanjem štrajkbreherskog sindikata u sastavu UGS Nezavisnost i progonom članova drugog sindikata, onog koji je organizovao štrajk. Borba je, činilo se, okončana u jesen 2010. godine hapšenjem Jovice Stefanovića zbog zloupotreba u poslovanju Srboleka, a na osnovu krivične prijave koju su dve godine ranije bili podneli mali akcionari i Samostalni sindikat. Moralni pobednici su u ovom slučaju iskoristili svoj legitimitet da, iako „manjinski”, uz saglasnost članova Stefanovićeve porodice, krajem godine imenuju novu upravu i pokrenu proizvodnju.

Pritisci su polako doveli do toga da i plate kasne po više meseci, što je raspalilo podele koje među radnicima i akcionarima tinjaju još od početka privatizacije. Okosnica opozicije je nekadašnji Ninijev sindikat, pojačan delovima starog menadžmenta iz vremena socijalizma, kivnima iz ličnih razloga, nezadovoljnicima opšte prakse.
Istovetnu pačju školu kapitalizma iz Srboleka, sindikat Nezavisnost propoveda i u Jugoremediji – poslušnost poslodavcu uvek i svuda, osim tamo gde se kolege radnici drznu da napuste ulogu žrtve i preuzmu odgovornost za naše fabrike. Takve treba zatrpavati svim onim zahtevima koje Niniju nismo smeli ni da pomenemo, jer Zdravko Deurić nije gazda, nije bivši socijalistički direktor koji se premetnuo u kapitalistu, niti je legalizovani gangster, nego je bravar, radnički lider koji je odbio da bude objekat i „višak” svojinske transformacije i restrukturiranja privrede, pa se podrazumeva da mora da nam pomogne u zapošljavanju članova porodice i svim drugim nedaćama koje su nas u tranziciji zadesile. Ako nešto od ove pomoći, koja nam bez sumnje pripada, ne dobijemo, znači da je Deurić lopov. Ako policija ni nakon konstantnog dvogodišnjeg progona ipak ne nađe da je Deurić lopov, nema veze, bravar svakako jeste, pa ćemo na kraju svejedno moliti Ćirića da nas spase propasti i dovede sledećeg Ninija, dok još nije kasno da ponovo postanemo žrtve. Vreme brzo prolazi, anksioznost raste, jer ako Deurić još malo potraje, krenućemo da se budimo u pola noći sa šizofrenim užasom od onoga što smo mogli postati da smo imali bar malo hrabrosti.