Kao problem postavljam sledeće pitanje: koji su uslovi omogućili, pa čak i uslovili, medijsku stvarnost koju danas živimo, a čija je direktna posledica smena Ugričića i javnu sferu koja je sposobna da amortizuje ovoliku količinu gluposti? Mediji redovno, krivotvore ono što treba da prenesu, od muva prave slonove (a od slonova muve) i, često ni iz čega, prave nesnosnu i neshvatljivu buku u javnoj sferi. Po svemu sudeći, „urednici“ i „novinari“ shvatili su da je novinarstvo jedna banalna igra reči, igra iskrivljavanja onoga što se desilo, te tehnika jezičkog slaloma koji izbegava imenovanje a pogađa „vešto“ krivljenje stvarnosti u „našu“ korist. Za to vreme, građani ove neverovatne i posve očigledne gluposti gutaju sasvim i bez zadrške.

osama, već je funkcionalnost društva sadržana u njegovoj prediskurzivnosti. Stoga i svaka materijalizacija unu-trašnjih razlika (fizičkih ili onih u stavovima) nacionalizmu je trn u oku jer pokazuje da je nacionalistička fantazija jednoobraznosti upravo to: fantazija.
Sa druge strane, ovo nije jedina loša strana nacionalizma, mada je, vrlo verovatno, nacionalizam loš iz svih uglova. Kako su za nacionalizam konstitutivne transcedentne kategorije, dakle nužno neke imaginarne strukture, normativna komponenta nacionalizma je izrazito nasilna i antiemancipatorska. Pošto pokušava da materijalizuje imaginarnu kategoriju, on se upušta u nemoguć zadatak. Stoga nacionalistički projekat na beskrajno velikom broju nivoa proizvodi normativne posledice: u izgledu, u ponašanju, u kući, u porodici, u javnom diskursu, a najopasnije u ljudskim mislima gde zahteva „sabornost“ i slaganje oko velikog broja pitanja. Dakle, pravi magnet za autoritarne projekte.

Ugrešićev čin, kojim je on pokazao da, i pored toga što je direktor nacionalne institucije, ima svoje mišljenje, plastično je razotkrio neizbežni neuspeh nacionalizma u njegovom suludom ispunjavanju nemogućeg ali je u isto vreme pružio nacionalizmu teren za proizvodnju nacionalnog slaganja. Ugrešić ne misli „kao što treba“, smenjen je, dakle, svi (bitni) misle „kako treba“, zbog čega se iluzija sabornosti i transcedentne vezanosti može simulirati još neko vreme. Nevolja sa nacionalizmom je u tome što ga ovakve gluposti ne mogu dozvati pameti, on živi od sopstvene nemogućnosti, što, zapravo, nacionalizam gura u njegovu krajnju instancu: neograničeno nasilje na svakom zamislivom nivou, u svakoj zamislivoj situaciji i poziciji. Da bi se predstavio kao mogućnost, a ne samo glupost, nacionalizam proizvodi

ponavlja, ovog puta nešto oštriji, nasilniji i opasniji. Mera informacije koju mediji prenose prestaje da bude istinitost, i merom postaje njena mogućnost da se uklopi u opšteprihvaćeno mišljenje. Zato nacionalizam najveći problem ima sa stvarnošću: stvarnost stalno smeta ovom infantilnom nacionalnom pubertetliji, pa on vreme provodi silujući tu stvarnost, menjajući je u svakoj mogućoj tački. U našem slučaju paradoksi sa početka (tekst koji svi mrze, a niko ga nije pročitao, film koji niko nije gledao ali svi znaju šta u njemu ima, stav koji niko nije kazao ali svi znaju koji je itd.) nisu, dakle, slučajni, oni su nužni. Nacionalističke fantazije bi funkcionisale samo da nije te proklete stvarnosti. Temeljne vrednosti demokratskog i građanskog društva, da bi se proizveo u epistemološki održivu kategoriju, nacionalizam mora da odbaci, pa i nije slučajno da on nužno mora da završi kao anticivilizacijska fantazija nacističke Nemačke. Nacionalizam, to je ideologija glupana.
Radikalna banalizacija novinarskog zadatka koja se desila u poslednjih nekoliko dana i nedelja, uspostavlja se ne kao slučajna, i indukovana prostom jurnjavom za senzacijom, naprotiv, ona se uspostavlja kao jedan od stubova nacionalizma. Jer samo ukoliko je javna sfera do krajnje mere banalizovana, nacionalne slaboumnosti mogu doći do izražaja.<