Srbija u svetlu svetske krize

Usmeravana sloboda

Pokreti masa širom demokratskog sveta govore da demokratski poredak, u poslednje vreme, ne donosi očekivana rešenja, ona koja bi bila u skladu sa zahtevima jednakosti, slobode, istine i pravde, kao vrednostima imanentnim demokratiji. Mase širom sveta, u borbi za poredak sa ljudskim likom, traže pravedniji sistem raspodele, obuzdavanje trke za profitom, povratak izvornim ljudskim vrednostima i punoj slobodi. I postavljaju pitanje koliko je ostalo od demokratije kao poredka slobode i političkog sistema u čijem su središtu ljudska prava, zašto je dovedena u pitanje, ko je urušava, gde se donose odluke, ko uopšte vlada, može li se ograničiti nekontrolisana moć pojedinih društvenih grupa i njihovih sebičnih interesa, ima li nade u bolje, šta činiti...?
Demokratski svet mora naći izlaz. Ne sme se uzeti da je postojeća ekonomska kriza poslednja neprijatna posledica takvog stanja. I da se iz ekonomske krize nužno ide putem oporavka. Gorka iskustva iz prošlosti, vezana za Drugi svetski rat, nažalost, opominju na oprez. Zato je izlaz u otvorenoj slobodi, koja je moguća tek ako se iz demokratskog poretka uklone devijacije koje ga dovode u pitanje. Devijacije koje je donela usmeravana sloboda! Demokratija mora afirmisati unutrašnje mehanizme da bi se izbegle sve opasnosti koje mogu doneti protivnici demokratije i nosioci sebičnih interesa, artikulacijiom nezadovoljstva najširih slojeva društava. I preduprediti katastrofu.
Dešavanja u demokratskom svetu ne smeju služiti za bilo kakvo pokriće političkog stanja u Srbiji. Danas, u Srbiji, zemlji urušenih vrednosti, sve je ogoljeno i dovedeno do apsurda, u mnogo težem obliku - sloboda u prosvećenom jugoslovenskom komunizmu bila je u odnosu na današnju metafora za sigurnost, pristojan standard, prestiž i dostojanstvo. Politički sistem koji je zasluživao kritiku i promene, jer je po svojoj definiciji totalitaran, javlja se kao mera za današnji, prepoznat po padu svih vrednosti pred naletom pohlepnih, bahatih i beskrupuloznih pojedinaca i društvenih grupa pod njihovom kontrolom.

Srbija je propustila da iskoristi političke šanse u kojima se našla nakon pada Berlinskog zida. Prva se ukazala Devetog marta, ali je propuštena sa obrazloženjem da se nije moglo ići do kraja u rušenju Miloševićeve diktatorske vlasti, jer je “diktator izabran na izborima”. A poznato je da legitimitet neke vladavine ne počiva u tome da je izabrana na izborima, već u tome da li ostvaruje i štiti građanska prava. Tako je umesto promena podmetnut skoro beznačajan cilj, koji se ogledao u ispunjenju zahteva koji su se odnose na slobodu medija i smenu njihovih urednika. Pošto se „nije moglo“ dalje, onda smo dobili ratove, stradanja, ratno profiterstvo, bogaćenje pljačkom društvene imovine, bedu i raslojavanje, osramoćenu Srbiju. To su posledice neuspelog Devetog marta.
O posledicama neuspelog Petog oktobra mnogo je govoreno, ali o stvarnim razlozima zašto nije došlo do političkih promena i nedovoljno. Na ovom mestu treba navesti dva, možda ključna razloga: Lustracija nije sprovedena, a dosijea nisu otvorena. Pitamo se zašto je tako? Odgovor treba tražiti u jednostavnoj činjenici da se na srpskoj političkoj sceni, od Osme sednice SK Srbije do danas, javljaju isti akteri, sa različitim ulogama, pa se javlja problem političkog subjekta koji može da sprovede lustraciju i otvori dosijea. Onaj koji je pokušao da prokrči put prema tim ciljevima kao sredstvima slobode uklonjen je sa političke scene.
Srbija je, u međuvremenu, pored dosijea i lustracije, dobila još jedan, novi, samo po redosledu treći, a ustvari najopasniji problem- mafiju u svim segmentima života.