Tabuizacija prošlosti

Znaci pored puta

Hana Arent nam u svojoj studiji Izvori totalitarizma koja je tek pre desetak godina prvi put objavljena kod nas, na više mesta pokazuje kako razni socijalno-politički nusprodukti, uglavnom nezapaženi i još češće krivo ili površno tumačeni, u pogodnim okolnostima dobijaju razorne dimenzije. Ona piše o velikoj temi, o pojavi koju smo mi ovde osetili tek kao odjek. Zato je preambiciozno praviti ma kakve analogije sa „nusproizvodima” savremenog sveta, politike i društva. Analogije, izgleda, nisu baš pouzdano sredstvo da se ovo vreme shvati, vraćajući ga u neko drugo. Ipak, trebalo bi da učimo iz prošlosti, bar iz one „sa sopstvenim greškama”.

Svetska kriza, više ne samo ekonomska već i sistemska i društvena, mnoge je naterala da njeno razumevanje traže baš u analogijama. Iz njih se zaključilo da je kapitalizam sistem koji se „pregreva”, ciklično i iz sličnih uzroka, ali da on preživljava jer se nanovo reformiše. Neki su, međutim, zaključili i da su takve krize praćene ratovima, dakle njegove žrtve su se uvećavale, „i horizontalno i vertikalno”, porastom opšte bede, razaranja i smrti. Tome nije umakla ni nova šefica MMF, bivša francuska ministarka Kristin Lagard, koja je u depresivnoj atmosferi nedavnog Ekonomskog foruma u Davosu, pripretila svetskom političkom, ekonomskom i intelektualnom kremu, da bi se mogla desiti replika Velike depresije koja je došla iza kraha Volstrita 1929. Pojave koja je imala dalekosešne posledice, srozavajući i neke evropske zemlje. A iz depresije se ne izlazi ni lako ni brzo. No krize stvaraju i dobra i loša rešenja. I New deal i Treći rajh. Ova velika analogija svakako je mnogo složenijija nego što ovako, usput pomenuta, izgleda. Na tome su, uostalom, nastajale teorije.
Da bi se nešto „ponovilo” potrebno je da se ponovi ne jedan ili dva, već mnoštvo elemenata neke pojave. Uz sve razlike. Kada se radi o razarajućim pojavama, često se reaguje kasno ili se uopšte ne reaguje. Razni znaci koji u dužem vremenu simptomatizuju veliku promenu, najčešće promiču nezapaženi ili tumačeni kao „prava reakcija” na neki efemerni povod. Još smo u čudu i traumi zbog tragičnog raspada Jugoslavije, a na našem dugom putu ka spasonosnoj EU, sve više brinemo gde ćemo u stvari stići. Možda je i dobro što brinemo o tome. Ali, naše su moći simbolične u toj stvari. Nisu međutim, tako male kada se radi o nama samima.
Dok se vlast nada kandidaturi za EU, a građani sve manje mare za evrointegracije, pored nas promiču oni „okrajci vremena” o kojima smo govorili na početku ovog teksta. Oni, možda, sitni ali nikako nevažni indikatori stanja društva, njegove spremnosti da krene napred ili da se vrati gorem delu svoje prošlosti.