Početna stana
 
 
 
   

Novi zapleti oko “Jugoremedije” 

Kad ministar mrzi

Ministar ekonomije Nebojša Ćirić ne krije da prema Deuriću oseća averziju i "da se neće smiriti dok ga ne uništi". A ako se to dogodi, onda je Jugoremedija lak plen i dobra nagrada za budžet ministarstva, partije, i države, ako nešto preostane. Besparica je velika, a izbori tako blizu.

Olivija Rusovac
Tokom ovogodišnjih zimskih nedaća Srbija je pružala utešnu sliku organizovane države u kojoj ljudi, udruženja, lokalne samouprave - sve do predsednika države na najviši pijedestal stavljaju ljudske živote. Bili smo svedoci zadivljujućeg požrtvovanja spasilaca, solidarnosti i dirljivih razgo-vora zavejanih meštana sa predsednikom Tadićem kojima je susret sa njim, kako su rekli, ogrejao srca. Bilo bi logično da kad Srbija tako funkcioniše u vanrednim prilikama, tek u redovnim ima priliku da pokaže dobre strane. Ali ta dva lica daleko su kao bog i šeširdžija. Požrtvovanost i solidarnost na jednoj strani stali su nasuprot gramzivosti i haosu na drugoj.
Neposredno pre nego što će Srbiju zadesiti vremenska nepogoda, u Medija centru su pred novinarima govorili predstavnici Jugoremedije, među njima i VD direktora Zdravko Deurić. O
toj fabrici Republika piše više godina zato što je ona postala paradigma na jednoj strani naše loše privatizacije i na drugoj - kako se jedan neuspeh upornom borbom radnika-akcionara može pretvoriti u uspeh krunisan proizvodnjom, razvojem i izvozom. Nažalost, novi zapleti oko Jugoremedije u koje je do guše upletena država, otvaraju pitanje da li je pobeda radnika ipak samo Pirova pobeda. Zašto država, koja je čak i manjinski vlasnik Jugoremedije čini sve da fabriku, koja je pokazala otpornost na mnoge nedaće, dovede do stečaja? Nevolja je u tome što je pojam „država” ispražnjen i više služi u ceremonijalne svrhe.
 
Država se raspala na partijske interese koje oličavaju ministarstva, i među njima vlada zakon ćutanja. Krajnja konsekvenca takvog stanja su telefonske sednice vlade, a na njima nema prilike da se ozbiljno analizira neki problem, još manje stanje u društvu. Ministri su postali apsolutni gospodari svojih resora i više rade u interesu partije koja ih je na tu funkciju predložila, nego u javnom interesu.
Kada je Agencijom za privatizaciju  rukovodio Mirko Cvetković, sadašnji premijer i ministar finansija, važilo je pravilo „prodaj što pre i ne pitaj za boju novca”. Da li se od tada do danas nešto promenilo? Tih godina je Jugoremedija dopala u ruke kriminalcu sa poternice, Jovici Stefanoviću Niniju. Sada je u projekciji stečaj koji priželjkuje ministar ekonomije… Četiri godine je država mirno posmatrala kako Stefanović potkrada i uništava Jugoremediju, dok je radnike koji su hteli da zaustave propast fabrike koja postoji 50 godina, prepuštala batinama Ninijeve privatne policije. Konačno je ugovor o privatizaciji bio raskinut, akcionari su uspeli da vrate dug od 20 miliona evra koji je načinio Stefanović, između ostalog i dva miliona evra francuskoj kompaniji Aventis čija se licenca koristi u proizvodnji Jugoremedijinih lekova. Obnovljeni su proizvodnja i pogoni, dobijeni sertifikati, tržište za izvoz. A onda se uspešna fabrika našla u makazama ministarstva zdravlja i ministarstva ekonomije, na čijem se čelu nalaze ministri koje je predložio Dinkićev G-17 plus. Ministarstvo zdravlja ne samo što kontroliše cenu lekova, nego je čak i smanjuje. Istovremeno favorizuje uvoz jeftinih lekova iz inostranstva, pa je tako nastao i jedan prepakivački pogon ispod Pančevačkog mosta. Ministar zdravlja Zoran Stanković upoznat je sa problemima Jugoremedije koji su nastali kao posledica takve politike, kao i sa činjenicom da veledrogerije uzimaju maržu do 40 odsto da bi plasirale Jugoremedijine lekove na tržište. Ministar je obećao pomoć, i na tome se završilo. Istovremeno, ministar ekonomije Nebojša Ćirić odbija da iz Fonda za razvoj pomogne Jugoremediji /mada drugi dobijaju pomoć/, tako da je fabrika upućena na skupe bankarske kredite. Nezavidna situacija pogoršana je i zbog dvogodišnjeg duga Aventisu u iznosu od milion evra. Začuđuje da je ministar Ćirić u dogovoru sa predstavnicima Aventisa pristao sa se zabrani proizvodnja lekova i čak spale četiri vrste lekova na legeru Jugoremedije. Ako se to ostvari, moći ćemo da kažemo da i mi imamo svog, srpskog Herostrata. Spor još nije završen i sud će dati svoju ocenu.
U međuvremenu, neke stvari su postale veoma javne, a druge veoma tajne. Na primer, zašto se od javnosti uporno skriva šta tačno sadrži pismo iz Brisela kojim se traži da se preispitaju
24 sporne privatizacije u Srbiji. Ministrastvo pravde tvrdi da pismo nije ni stiglo do njega, a „izvori bliski ministarstvu” opet kažu da je to ministarstvo predmet ustupilo tužilaštvu, koje u interesu istrage ne želi da ga objavi. I dok se ključni slučajevi zloupotrebe u privatizaciji drže van domašaja javnosti, sva svetla uperena su u Zdravka Deurića koji je odjednom postao nešto što sugeriše opasnost, odnosno sad je „radnički tribun”, bravar na čelu fabrike, dakle nesposoban čovek. Najpre se pojavila policija „po nalogu
 
Nada Denić, Polje, Akril na kartonu, 2010.
odozgo” i to je bio dovoljno jak okidač da počnu da se pletu bljutave intrige, a provereno je da što su bljutavije, to bolje upale. Metodi su, dakle, suptilniji, policija više ne bije, ali daje mogućnost da se mašta razigra, ako i sama u tome ne učestvuje. I mada policija dve godine ne uspeva da iskopa ni najmanji trag malverzacija, što znači ili da je Deurić matematički genije, ili da su policajci glupi, scenario je tipična policijska ujdurma, bar takvu nam je otkrio Nušić i drugi srpski klasici. Deurić je na stubu srama jer se navodno obogatio na račun Jugoremedije, a da komedija bude potpuna, čak je i Nebojša Popov, nesumnjivo najnekoristoljubivije stvorenje, osumnjičen da se bogati zahvaljujući novcu Jugoremedije. Ljaga je bačena i na antropološkinju i jednu od naših najvećih intelektualki, Zagorku Golubović, koja je navodno izmanipulisana tekstovima u Republici, i pod uticajem je prijatelja Nebojše Popova. Naravno, svima su ruke neuprljane u ovoj hajci, ti su u senci, samo su u nju upregnuti akcionari koji više ne rade u Jugoremediji, koji su otišli u penziju,ali su razočarani zbog pada vrednosti svojih akcija, za šta isključivo okrivljuju Deurića.
Zagorka Golubović se posle izvesnog čekanja da je primi predsednik Tadić, njemu obratila otvorenim pismom u želji da mu skrene pažnju na katastrofalno stanje u društvu i na koncentrisanu aktivnost da se Jugoremedija dovede do stečaja. Radnici Jugoremedije su nakon osvajanja fabrike bili toliko popularni i uvažavani da su uspeli da na lokalnim izborima kao pokret Ravnopravnost uđu u zrenjaninsku skupštinu i da već po drugi put dobiju podršku Anketnog odbora koji sačinjavaju odbornici svih stranaka, koji takođe ispituje stanje u Jugoremediji. Pokret Ravnopravnost je istovremeno pristupio Socijaldemokratskoj partiji Srbije Rasima Ljajića verujući da je to prirodna sredina radnika. Međutim, ni ta stranka koja se na srpskoj političkoj sceni smatra „najboljom udavačom” niti Ljajićevo ministarstvo ne žele da prekinu "omertu" i upitaju ministra Ćirića zašto se tako gorljivo zalaže za stečaj Jugoremedije. Ministar ekonomije Nebojša Ćirić ne krije da prema Deuriću „oseća averziju” i „da se neće smiriti dok ga ne uništi”. A ako se to dogodi, onda je Jugoremedija lak plen i dobra nagrada za budžet ministarstva, partije, i države, ako nešto preostane. Besparica je velika, izbori tako blizu, a apetiti „farmaceutske mafije” veliki.
Slučaj Jugoremedije nadilazi problem opstanka fabrike i 450 radnika, a nije u pitanju ni Deurić kao pojedinac. Boreći se za svoju fabriku pre više godina, radnici su se borili za poštovanje zakona i ugovora. Sada je Skupština akcionara jedina nadležna da smeni Zdravka Deurića, jer ga je ona izabrala. Država je je na ispitu - da li će da brani zakonitost ili će dopustiti da umesto zakona stvar rešavaju ulica, intrige i mržnja. O tome je sa predsednikom Tadićem htela da razgovara Zagorka Golubović.<
 
Znaci pored puta
1. -31. 03. 2012.
Danas

 
 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2011