obrascu Brijanovog zakona iz 1905. Uostalom, pojam laiciteta se i ne koristi u tekstu tog zakona jer je tek ustavnim promenama 1946. pojam dobio svoje mesto u aktima pravne regulative. U Rusiji i Srbiji su danas država i crkva odvojene ali se klerikalizacija forsira i van zvaničnih pravnih akata - a religija i crkve i na modernom Zapadu svojim prisustvom govore za sebe. Ipak laička država je - ustrojena sekularno - jedini valjani okvir koji i samim religijskim institucijama i crkvajemci slobodu veroispovesti što nisu u stanju same crkve koje se međusobno glože oko primata "jedinospašavajuće". Kada to postane ideološki "obojeno" problem se još više komplikuje. Ovo delo je sinteza problema ali ga autori nazivaju traktatom i to s pravom čine. Svi su apsekti uistinu valjano naglašeni - laicitet je uglavnom pravna regulativa u svim zemljama, ali ona nije uvek dovoljna: tokom vekova a u novije vreme izrazito zakoni nisu neutralisali recimo agresivni i militantni ateizam na Istoku, niti su promenili mnogo u sve većoj prisutnosti religije i crkava u modernom društvu koja se često manifestuje radikalizacijom oblika klerikalizacije odnosno zamenom vere ideologijom. Naravno, i obrnuto.
Sve ovo samo potvrđuje ideju ovog traktata koja se temelji na nepostojećem još uvek modelu koji bio sveobuhvatan i prihvatljiv za sve.
U teorijskom mislu naglašavaju autori - zanemarivano je filozofsko prosvetiteljsko nasleđe a posebno ideje Dz. Loka. U tom smislu i danas se forsiraju floskule o kraju sekularizma ili ideološki obojenom nekakvoj "desekularizaciji". Ovo poslednje je prisutno i u Srbiji. Sekularizam i sekularizam su temeljne istine i stvarnost većine zemalja savremene Evrope, ali se ne bi smeli svoditi na dogmu, čega naravno ima. Prisutnost religina i crkava otvara i nove probleme koji se ne mogu tumačiti po nekoj šemi izvedenoj iz teorije. U Evropi danas nema teokratije u tradicionalnom smislu, ali ideološki naboj i u relagijama uspeva da nađe uporište - što je u nedemokratskim državama bezmalo uvek slučaj. Veoma je zanimljivo kako autori vide čudnu zamenu pojmova kakvi su laicitet i sekularozam koje ipak ne bi trebalo poistovećivati. Proces laicizacije nije ipak linearan ali to nije ni istorijski proces sekularizma. Ipak je proces laicizacije nezamenjiv jer se u njemu "mir u državi i društvu uvodi pravnim sredstvima". Zakon podjednako mora važiti za sve, i za tradicionalne crkve i za male verske zajednice - koje su često ugrožene od većih i tradicionalno etabliranih odnosno "priznatih". Na ta pitanja odgovara savremena "filozofija ljudskih prava" koja zakon može zaštiti kolektivno ali su ona ugrožena individualno kao pravo ličnosti da se određuje i u religijskom i u državno-zakonskom smislu. Kanonsko pravo naravno jamici slobodu svojima članovima u kolektivitetu i to i zahteva od države - ali državni zakon u laičkoj državi bi morao biti uvek "iznad" odnosno za njega su invidiualna prava primarna.
Traktat dvoje francuskih autora je jednako zanimljiv teorijski i u smislu analize zakonske regulative koja se naravno menja.
Primeri koje navode brojni su ali su još brojniji primeri otvaranja, aktuelizacije problema. Postoje - navešćemo jedan primer - jednostavne definicije koje nisu sporne - ali je stvarnost još bogatija i uvek bogatija novim otvaranjem problema. Čuvena je maksima slavnog francuskog socijaliste Žoresa - "Demokratija i laicitet su identični pojmovi". Međutim - naglašavaju autori - "stvarnost je uvek bila kompleksnija". Decenijama se Crkva rimska u Francuskoj odnosila negativno prema idejama i praksi Francuske revolucije ali danas se i u Crkvi rimskoj i katoličkoj ideje jednakosti i pravde povezuju sa idejama sadržanim u jevanđeljima. Naravno, Crkva još ne prihvata laicitet ali ga gleda - a u to je napredak - drugim očima - kao realnost. Sekularizacija doživljava "ubrzanje" u savremenom svetu, ali i identitet izvođen iz religija na svoj način ne kasni u tom procesu. Još jednostavnije rečeno lacitet ostaje dovoljan okvir i za religiju i za modernu državu - ako se odnosi urede na razuman način. Država ne sme da pristane na "državnu veru" a Crkva bi morala - a to teško ide - da prihvati pluralizam koji inače što se tiče različitih crkava i verskih zajednica vekovima postoji i u samoj Crkvi koja se jednako deli i "umnožava". Ovo delo nudi zaista vredno sociološko poimanje svih mena u društvu ali u Crkvi samoj i u tom smislu je nezaobilazno. Ono je to i po analizi teorijskih kontroverzi koje često dovode do bezizlaza ali posebno po smelom otvaranju problema koji su uvek novi - zanimljivo je da odgovori nisu uvek jednoznačni pa se "model" i ne uzima u jednini i konkretno se odnosi na svaku zemlju posebno - od Amerike do Evrope.
Posebnu vrednost ovom traktatu daje sistem referenci utemeljen na bogatoj bibliografskoj građi a ukazivanjem na izvore.
Pisan sistematično u klasičnom naučnom smislu pojma ovaj traktat se čita kao podsticaj istraživanjima i u drugim zemljama - posebno u onim zemljama gde se modeli "kombinuju" - ili gde se sekularizam uzima kao nužno zlo, a famozna desekularizacija vidi kao jedino rešenje u modernim državama. Čitaocima u Srbiji lako će biti prepoznatljivi problemi sa kojim se mi suočavamo svakodnevno i koji se uglavnom tretiraju u ključu dnevno-političkih potreba. Našli su Francuzi odgovor i na pitanje javne upotrebe verskih simbola ili "zelenog sala" u školama a kod nas se uglavnom ostaje na nivou registrovanja "incidentnih situacija". Uostalom, mi još nismo rešili odnos države i Crkve odnosno ustavna rešenja se permanentno relativizuju.
U tom smislu bi ova knjiga bila dobrodošla i u prevodu na naš jezik upravo ovde i sada.